Lutajući nedavno bespućima “Fejsbuka“, naiđem na još jednu mudroliju koja pripada klasi onih znanja koja se podvode pod kategoriju “piše na internetu – dakle, tačno je“. I to se primenjuje bez ikakve provere, kao da je Sveto pismo. Hm, hajde da proverimo o čemu je reč.
Neko (stvarno nije bitno ime, koliko je bitna pojava) je citirao Bertolda Brehta za kog se tvrdi da je rekao: „Spontano i slučajno“, veliki broj građana ove države ponavlja kako ih politika ne interesuje.“Najgora od svih vrsta nepismenosti jeste politička nepismenost. Politički nepismena osoba ne čuje, ne govori, ne učestvuje u političkim dešavanjima. Ona ne zna da troškovi života, cena pasulja, ribe, brašna, stanarine, cipela, lekova, zavise od političkih odluka. Politički nepismena osoba je toliko glupa da je ponosna i busa se u prsa govoreći kako mrzi politiku. Taj imbecil ne zna da se iz njegovog političkog neznanja rađa prostitucija, napuštena deca, i najgori od svih lopova: loši političari, korumpirani i potkupljeni od strane lokalnih i multinacionalnih kompanija“.
Ovo je pripisano Brehtu, piscu značajnih dramskih dela od kojih će svakako “Prosjačka opera“ (ili “Opera za tri groša“ – “Dreigroschenoper“) ostati najpopularnija. Možda je on to stvarno napisao, to sada nije predmet spora ni debate. Breht je u našem svetu, svetu scenske produkcije, poznatiji po tome što je osmislio i promovisao tzv. “Fau efekt“. O njemu pozorišni rečni kaže sledeće: (nem. Verfremdung) Efekat začudnosti, otuđenja. Pojam koji u pozorište uvodi Bertolt Breht, osnova njegove teorije glume, koja je suprotna teoriji Stanislavskog (gluma preživljavanja), a koja od glumca zahteva da se distancira od lika i da ga kritički prikaže, tako da i predstava izazove kod gledalaca kritički odnos prema prikazanom.
No, da niko nije savršen (toliko i tako da ga bezuslovno citiraju) pokazuju sledeći redovi. Onaj ko je (kao naša klasa) imao sreću da mu na FDU svetsku dramu predaje Dragan Klaić, odmah će prepoznati o čemu je reč; reč je, ni manje ni više, nego o ličnom izboru jednog čoveka, njegovoj odluci da se svrsta na neku od njemu važnih strana.
Oduvek se znao odnos mase i elite. Nije ništa neobično, niti neprirodno, da neko sluša treš folk, a neko Baha, da jedni čitaju Andrića, a drugi trafika-literaturu…No, nije reč o tom odnosu mase i elite, već o nečemu mnogo surovijem. Od momenata kada se u rukama jednog od naših pećinskih predaka našla duža i veća motka nego kod drugog, počinju razlike. Počinje priča o sticanju privilegija, raslojavanju i razlici u klasi…što bi rekli marksisti. Patriciji i plebejci, vlastela i kmetovi, kapitalisti i proleteri, komunisti i…opet proleteri. Sukob je stalan i neće se nikada završiti. Uvek neko pokuša da promeni stanje u svoju korist. O tome govori ova priča…ili bih ja to voleo.
Ovaj podatak nećete tako lako naći, čak ni u sveznajućoj Prosvetinoj “Maloj enciklopediji“, a nije ni bila na ponos našoj, tada postojećoj, prijateljskoj Nemačkoj Demokratskoj Republici (seća li se neko, uopšte, te tvorevine, njenih “drvenih“ maraka, trabanta, “emzejca“, vartburga….).Događaj koji ću opisati poznat je pozorišnoj nauci i nama, koji smo imali slobodoumne, radoznale i obaveštene profesore. U toj novokomponovanoj Nemačkoj, još svežih i očiglednih rana iz završenog rata, okupacione zone i pacifikacije od strane novih “saveznika“, godine 1953. izbio je prvi oružani sukob i pobuna u monolitnom Istočnom lageru. To se dogodilo tri godine pre svetski poznate pobune u Mađarskoj ( o čemu je pisao D. Ćosić u svojoj knjizi “Sedam dana u Budimpešti“, pri čemu do danas nije razjašnjena sumnjiva uloga našeg lidera u toj tragediji). Pobuna je, naravno, bila usmerena protiv “bratske pomoći“, odnosno okupacionih snaga ogromne armade RKKA. Laici svakako ne znaju da se iza ove skraćenice krije pun naziv Radničko-seljačke Crvene armije. Ta“bratska pomoć“ kasnije se u šali zvala Teorija ograničenog suvereniteta, a njene blagodeti osetile su najpre Poljska, a zatim i Čehoslovačka…
Pobuna je skršena po receptu “Kako se kalio čelik“. Prošlo je tek četiri meseca od smrti besmrtnog Staljina i Berija je“podigao“ nekoliko uvežbanih, najelitnijih divizija, koje su brzo obavile postavljeni zadatak. Pobunjenici nisu imali nikakve šanse jer su to bile borbene divizije najvišeg kvaliteta i sastava, spremne da na mig čeličnog vođe jurnu u srce Evrope. Nisu imali šanse, ali ipak su izabrali da se pobune (opet ta dosadna reč – izbor). Istočni Nemci su morali da se strpe, da poližu rane i sačekaju gotovo četiri decenije da padne Berlinski zid (ali tako da izgleda da je pao sam od sebe).
Sve bi ovo bilo lepo i kao zasebna priča, lekcija iz istorije da se baš na ovom mestu ne pojavljuje vrlo interesantna ličnost – Bertold Breht!. Slavan već za života, i vrlo oprezan (dragocena osobina tih decenija), on je bratskim pomagačima i istočnonemačkoj vladi, među prvima napisao telegram podrške za taj potez!
Sve to ne zaslužuje više od prezira. Međutim, nepobitna je činjenica da je Breht imao i švajcarsko državljanstvo! I tada i sada najskuplji pasoš na svetu bio mu je u džepu i, na prvi pogled, uopšte mu takav potez, svrstavanje na suprotnu stranu od svojih sunarodnika, nije bio potreban. Ostaje do danas tajna da li se poneo kao gnjida iz nekog svog malicioznog, mazohističkog razloga ili da bi se, jednostavno, razlikovao od drugih; možda čak i iz ubeđenja, a možda ga je svemoćni KGB “zamolio“ da tako nešto uradi. Kako god, telegram je stigao i za njega je saznao ceo svet.
Događaj je bio toliko mučan da se drugo veliko i slavno ime dohvatilo pera i reagovalo. Ginter Gras napisao je dramu “Plebejci probaju ustanak“. U njoj se koristi veoma retka dramska situacija – teatar u teatru. Drame te vrste toliko su retke i dragocene da se mogu nabrojati, jedva, na prstima dveju ruku. U toj drami inkapsulirana radnja je Šekspirov “Julije Cezar“. Pripremaju ga radnici u nekom fabričkom pozorištu, dok se napolju sve glasnije čuju rafali i tutnjava tenkova. Pisac se upinje da radnicima objasni razliku između njih i patricija, ali uzalud jer se radnici spremaju da obese pisca. Ni manje ni više. Naravno, to više nije bila ni satira, ni sarkazam, već direktna aluzija na nesrećnog Brehta. Tako je, ko zna čime izazvano, beščašće jednog dramskog genija došlo na scenu zahvaljujući drugom, književnom geniju. Nije Breht, ako ćemo pošteno, ni prvi ni poslednji koji je demonstrirao razliku u stvarnoj i zamišljenoj veličini. Zna se da je Čehov bio papučić, da Bazlak nikada nije vraćao svoje dugove, Dostojevski je po svom liku kreirao mnoge slabiće, Njutn nikada nije imao seksualno iskustvo, itd, itd.
O čemu smo ono, beše, započeli priču? O ličnom izboru? Da. Nekome je dovoljno da jednom plati tu školu, a neko se nikada ne nauči, ali to, naravno, ne bi trebalo da ima neke veze sa odnosom mase i elite. Ili bi, ipak,trebalo? Previše znakova pitanja za jedan običan blog, ali tako počinju sve dileme…
U idućem nastavku: “Čežnja u bašti kestenova“
Tekstove objavljujemo utorkom
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
