“Freedom’s just another word for nothin’ left to lose…“
“Sloboda je samo još jedna reč za ono što ne možeš da izgubiš“. Da li vam ovo zvuči poznato? Veliki hit “Bobi Mekgi i ja“ (Me and Bobby McGee“) kod nas je došao sa albumom “Pearl“ u izvođenju Dženis Džoplin. Bio je to njen poslednji album. Objavljen je svega tri meseca posle njene smrti. Godina 1971. je još uvek na sebi nosila tragove 1968. godine. Tog “varljivog leta“ mnogo toga se dogodilo širom Zemljine kugle. Sovjeti su “ušli“ u Čehoslovačku, a naši humoristi su smesta napravili nov slogan od starog, poznatog: “Proleteri svih zemalja, ujedinite se…ili pucamo!“ Usput, napravili su još jedan: “Proleteri svih zemalja, izvinite…“
Reditelj ništa nije morao da izmišlja stvarajući taj sjajan film. Studenti su se bunili širom sveta; u Kaliforniji su deca cveća pevala, marširala, mirno protestovala protiv rata u Vijetnamu. Parole su im bile “vodimo ljubav a ne rat“ i “snaga cveća“ (flower-power). Čitali su se stihovi Alena Ginsberga, citirali evropski mislioci, Žid, Sartr, Lefevr. Grupa “Mamas and Papas“ ispevala je himnu hipi pokreta “California Dreamin’ “. Filmovi “O jagodama i krvi“ (u originalu “The Strawberry statement – izjava o jagodama“) i “Kota Zabriski“ (“Zabriskie Point“) bili su, ustvari, glasnogovornici izvanredne muzike. Uopšte, filmovi tih godina su bili muzički vapaj za slobodom. S druge strane, Malkom Iks, Martin Luter King i drugi lideri “Crne snage“ (Black Power), na svoj način se bore za slobodu posle ubistva studenta Džemsa Meredita.
Ni nas nije mimoišao taj talas, pa je iz studentskih protesta iznikao poseban, redak soj ljudi spremnih da jurišaju na nebo; pomešanih osećanja i ideologije, vodili su se sloganom – “ne znamo šta hoćemo, ali znamo šta nećemo“. Kroz ceo život, do danas, za tim prvoborcima rudimentalne demokratije (makar bila i “crvena“) išla je i ide nevidljiva titula “šezdesetosmaša“. Nijedan režim ih nije voleo. Uostalom, kada je i koji režim voleo slobodnomisleće ljude, čak i kada greše? Oni su svoj greh započeli kod čuvenog nadvožnjaka, slušali su istovremeno i Robespjerove krike iz usta Steva Žigona i demagoške pohvale vođe – “Studenti su u pravu“; crtali su po svojim majicama znak mira, ne znajući da su na sebi, jednom za svagda, nacrtali metu svih onih koji ne smeju da naglas kažu šta misle. U takvoj atmosferi kao kiša na plodno tle, padaju stihovi i note umetnika koji su mogli da izaberu, zahvaljujći ličnom bogatstvu, daleko udobniji i mirniji život od onog koji su kao vesnici bure sebi dodelili. Niko to nije glasno govorio, ali pesme kao što su “Hej Džo“, nesuđenog padobranca Džimija Hendriksa, balade Boba Dilena (jedinog pop muzičara – nobelovca) i drugih, nisu baš tako lako stizale na gramofone radio-stanica kod nas. Zato je iz ruke u ruku išao i taj album, “Perl“. Ime je dobio po nadimku najbolje bele bluz pevačice, “ptice rugalice“.
Na “b“ strani pod brojem 2 provukla se kantri pesma bezazlenog naslova “Bobi Mekgi i ja“. Možda pravoverni urednici nisu shvatili ozbiljno, ili nisu dobro znali finese engleskog jezika, ali to se dogodilo. Kris Kristoferson i Fred Foster bili su autori. Fred je Krisu predložio da napiše tekst, a Rodžer Miler je bio prvi izvođač numere koja je kasnije izvedena u mnogo verzija, smesta postavši klasik. U refrenu trivijalnog teksta koji opisuje druženje dvoje lutalica-stopera na putu za Kaliforniju (opet ta Kalifornija! Sami Amerikanci imaju izreku – “It’s lucky to live in California“) pojavljuju se buntovnički stihovi: “Sloboda je samo drugo ime za ono što ne možeš da izgubiš“! Oho! Evo nas s druge strane parola koje su pozivale na to da se, ako treba, i pogine za slobodu (i ne samo za nju). Ova poruka je bila nešto sasvim drugo! Slobodan je onaj koji nema šta da izgubi. Čak je i rimski rob u koloseumu bio slobodniji od nekog proletera kome je država velikodušno dala stančić u zgradi solidarnosti, trinaestu platu, regres i topli obrok, a zauzvrat tražila da se odrekne taman toliko slobode, da ne sme glasno da kaže šta misli…inače će imati mnogo toga da izgubi. Zato onaj koji nema ništa da izgubi može da se bori za sve!
Hipici kao revolucionari? Da. Mnogi su razumeli tu poruku. Da nisu, danas ni ja ne bih ovako lakoumno i komotno ispisivao ove redove.
Istine radi (opet ta istina), treba reći da smo i mi imali svog vizionara koji je to što su Kris i Dženiska otpevali napisao i potpisao…a možda i platio životom. Mislim da nema osobe koja govori naš jezik a da nije čula za pesmu “Poeziju će svi pisati“. Već taj naslov bio je dovoljan da Branko Miljković dođe na crnu listu kod državnih pesnika i brojnih “ja-tebi-ti-meni“ izdavačkih kuća, časopisa i nagrada. Dirnuo je u osinje gnezdo mediokriteta i polupesnika koji su štampali knjige i knjige bezvredne poezije. Naravno da nisu razumeli kako će to “poeziju svi pisati“ jer su smatrali da su samo oni bogom dani da je pišu…Zato su stihovi “Ko ne ume da sluša pesmu – slušaće oluju…Ali: da li će sloboda umeti da peva kao što su sužnji pevali o njoj?’‘ pogodili u centar. To, mnogo opasnije osinje gnezdo, smesta je razumelo poruku i potrudilo se da ga ućutka. Uzalud. Oni koji su pevali “ko nije ništa biće sve“, nisu razumeli da je slobodan samo onaj koji nema ništa i koga ničim ne mogu uceniti.
U sledećem nastavku: “Moć književnosti“
Tekstove objavljujemo utorkom
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
