Svi mi želimo da za sobom ostavimo neki trajan trag, neku vrednost po kome će nas pamtiti. O tome sam pisao u tekstu “Remek delo“. Neko to uradi stvarajući brojnu i uspešnu, dugovečnu porodicu, neko baveći se umetnošću, sportom, privredom…Mnogi su, nažalost, doživeli i herostratsku slavu, ušavši u krug najvećih zlikovaca i štetočina civilizacije. I oni su zapamćeni – ne onako kako su mislili, ali, eto ih u večnosti. Svakom svoje, reklo bi se. Horacije, koga sam citirao (i nisam jedini) u jednom jedinom stihu napisao je ono o čemu svi (javno ili tajno) sanjamo – da napravimo nešto što će biti trajnije čak i od spomenika. On je ostavio za sobom delo, a ono mu je uzvratilo tako što mu je sačuvalo ime. Niko, stvarno, ne zna, kako je izgledao Horacije, ali svako (nadam se) zna da je reč o rimskom pesniku zlatnog doba latinske književnosti. Nije se uzdao ni u mermer, ni u bronzu, pa ni u piramide…a znamo da je jedan arapski filosof koji je živeo u XIII veku rekao “Sve na svetu se plaši vremena, samo se vreme plaši piramida“.
Naslov vam je poznat. Jedan od prvih jeretika komunističkog pokreta, Branko Ćopić (i verovatno jedini iskreni jeretik, jer je bio iskren i kao komunista, pa nije mogao da prećuti ništa nadolazećoj “crvenoj buržoaziji“ ) napisao je roman “Ne tuguj, bronzana stražo“. Nije se on tada bavio trajnošću spomenika, mada je znao da je i posmrtna slava čoveka relativno kratka. Bio je svedok menjanja naziva ulica posle rata, rušenja spomenika, zatiranja nekih i nečijih tragova. E, da se bar na tome zaustavilo…Svedoci smo i mi, naše generacije, da čak ni spomenici, čiji je “zadatak“ da trajno obeleže “lik i delo“ nekog čoveka (ili pojave), nisu garancija da će naum njihovih graditelja potrajati. Širom Evrope poslednjih godina intenzivno se ruše spomenici onih koji su pobedili (privremeno) fašizam i to nije neka novost. Počelo je rušenjem berlinskog zida, pa kad se već društvo uhvatilo macola i hiltija, hajde da krenemo redom, makar s tom vodom izbacili i bebu.
Gledali smo kako se ruše ili premeštaju gigantski spomenici, kao da nikada tu nisu stajali, a ljudi kojima su posvećeni kao da nisu postojali. Ne treba se tome zlurado radovati ili likovati, jer ne znamo kakve će generacije posle nas doći i šta će misliti o spomenicima koje smo mi podizali. Istina, kako ih budemo vaspitali, tako će i raditi, ali šta ćemo s tim što sve manje možemo da utičemo na njihovo vaspitanje? Bavimo se javnim ličnostima koje su u jednom periodu bile neprikosnovene u svojoj sredini i zaslužile spomenik, a vremenom se prema njima ili njihovim idejama i delima (najčešće) razvio animozitet, pa su spomenici rušeni ili uklanjani. Spisak bizarnosti vezan za tu vrstu vajarstva i memorijalne arhitekture je poduži, pa ćemo se baviti samo najslikovitijim primerima.
Nesuđeni najveći spomenik na svetu
Ko je bio u Moskvi, zna da najstrožim centrom, u blizini Kremlja, na obali reke Moskve, dominira najveći pravoslavni hram na svetu – hram Hrista Spasitelja. Bio sam više puta u njemu i svaki put sam iskreno bio impresioniran temeljnošću i umetničkim savršenstvom koje se na njemu vidi. To zdanje, podignuto u XIX veku, srušila je sovjetska vlast petog decembra 1931. godine. S rušenjem nije išlo lako, morao je da bude miniran više puta, bilo zbog toga što je temeljno pravljen, bilo stoga da ne bi krhotine nanele dodatnu štetu okolini. Ali tu muke nisu prestale. Posle rata vlast je rešila da na tom mestu podigne Palatu sovjeta. Međutim, nije im se dalo. U “lavki“, izvanredno opremljenoj prodavnici suvenira u prvom nivou hrama, kupio sam katalog…u kome sam imao šta da vidim! Dom sovjeta bio je samo izgovor da se na njemu podigne spomenik Lenjinu. Zdanje bi bilo visoko 495 metara (pola kilometra!), od čega bi sam spomenik bio 415 metara, dok bi zdanje pod njegovim nogama bilo visoko “svega“ 80 metara. Građevinarima je vlast mogla da naredi da zidaju, ali nije mogla da naredi podzemnim vodama kako da se ponašaju pa je neko razuman, već kod prvog naginjanja ogromne ploče, rešio da se gradnja obustavi. Neko drugi je, opet koristeći svoju vrstu razuma, naredio da se tu napravi najveći otvoreni komercijalni bazen na svetu, kad već ne može Palata sovjeta i spomenik. Bazen je uklonjen i novi hram je izgrađen za vreme Borisa Jeljcina sa malim izmenama u odnosu na original. Kupole nisu pozlaćene, već su izrađene od titanijum nitrida, a reljefi su izrađeni od bronze, umesto mermera. Medaljoni su urađeni od polimera (!), ali – bolje ikako nego nikako.
Nije to jedini spomenik kome se nije dalo da se vine u visine. Cereteli, Gruzin koji se specijalizovao za sakralnu, odnosno spomeničku arhitekturu i koji ima ispred svog imena dva reda titula i zvanja, napravio je spomenik Kolumbu. Želeo je da ga proda najpre SAD, zatim Španiji, potom i nekim zemljama Latinske Amerike, početkom devedesetih godina, povodom pola milenijuma “otkrića“ Amerike (koju su pre toga više puta otkrili drugi narodi). Spomenik je osvanuo u Portoriku, državici koja je tačno pet puta manja od Moskovske oblasti, pa time svakako nije bio zadovoljan. Uspeo je da kod Luškova i Jeljcina “progura“ svoj projekat kao “Spomenik povodom 300 godina ruske flote“, 1996. godine. Naravno, dotični autor se svojski trudio da opovrgne “zle jezike“, ali je bilo previše podudarnosti. Tu počinju komplikacije. Spomenik je otkriven godinu dana posle tog jubileja, uprkos želji Flote da se napravi sasvim drugačiji spomenik. Te, 1997. godine proslavljana je 850. godišnjica Moskve. Šta je uradio cenjeni arhitekta? Umesto Kolumbove glave stavio je glavu Petra Velikog, tako se kunu i svedoče Moskovljani. Spomenik se nalazi u najstrožem centru Moskve, na razdelju reke Moskve i vodoodvodnog kanala i jedan je od najviših u Rusiji sa svojih 98 metara. Pokrenute su brojne akcije da se spomenik, kao ruglo, ukloni (Petar je stavljen na gomilu jedrenjaka, a na onom, najvišem, njegova figura bila je veličine najvećeg jedra pa izgleda kao da stoji na gomili dečjih igračaka). Bilo je mnogo organizovanih protesta, čak je bilo i pokušaja miniranja. Neka Moskovljanima ostane “uteha“ da je ušao u prvih deset najružnijih zgrada na svetu, a da je na prvom mestu zgrada gradske vlade u Bostonu koja podseća na atomski bunker.
Miniranje spomenika Staljinu u Pragu
I dok je Lenjin prošao kako-tako (nije iseljen iz mauzoleja, mnogi gradovi po Rusiji, pa i Požarevac, imaju njegov spomenik ili ulicu), Staljin se proveo mnogo gore. Smatra se da od više hiljada spomenika stoji samo još onaj u njegovom rodnom mestu. Međutim, posebno se “proslavio“ spomenik Staljinu u Pragu, ogromna kompozicija koja je u centru grada stajala samo sedam godina. Česi su je, zbog specifičnog izgleda (gomila ljudi raznih profesija prati Staljina) svojim urođenim smislom za humor nazvali “red za meso“. I s njim je bilo muke kod rušenja jer je pravljen da traje “večno“, a pri tom je miniranje moglo da ošteti najstrože gradsko jezgro. Inače, to je bila najskuplja i najveća skulptura pravljena u sovjetsko doba. Bio je težak 14.000 tona, dug 22 metra, širok 12, a visok 15. Na prvi pogled – ništa impresivno, ali sa postamentom i odlično odabranim mestom jednostavno je bio ogroman “fijuk u pejzažu“ kako bi to lepo rekao Oskar Davičo.
U Kerču, najstarijem gradu Rusije (26 vekova, nekadašnja grčka Pantikapeja) u najstrožem centru grada nalazi se spomenik Lenjinu sa desnom rukom savijenom u laktu i stavljenom iza leđa. Poznato je da je on tom rukom, podignutom u visini glave, obično pokazivao odlučno napred. Da, ali Nemci su za vreme rata upravo o tu ruku vešali ilegalce i partizane. Posle rata, vlast je (vođena svojim razlozima) “prepakovala“ spomenik da ta ispružena ruka ne podseća na nešto – što se, naravno, nikada ne može niti sme zaboraviti.
U jednom gradiću u Južnoj Americi lokalni književni klub rešio je da podigne spomenik Bajronu. Pošto nisu našli njegovu sliku, niti imali približnu predstavu kako on izgleda, otišli su u jedan udaljeni grad kod livca i kod njega na lageru našli neku bistu koju je ko zna kad neko naručio i ostavio. Odneli je, potpisali na spomeniku Džorža Lorda Gordona Bajrona i to je to. Ladno.
Nismo ni mi operisani od te plaktofobije. Eto, i strah od spomenika ima svoje ime. Međutim, svi koji su bili u Skoplju mogli su da vide plaktomaniju. Tamo je trijumfalna kapija stavljena na mesto gde bi se nekako nagurao neki kiosk. Ali, da ne gledamo više u tuđe dvorište. I kod nas su preseljavani i rušeni spomenici. Pitajte Užičane gde im je “kum“ koji je dugo krasio centralni trg. Pravljenje spomenika jeste težak, zahtevan, skup i delikatan posao jer je portret u vajarstvu najteža vrsta discipline. O tome mogu pričati autori koji su napravili spomenike Dragi Mašin ili Bati Živojinoviću.
Da ne preskočimo ni naš grad. Prema jednom istraživanju koje sam uradio pre nekoliko godina, na teritoriji grada nalazi se 45 spomenika. U to ne uračunavamo bareljefe i spomen – ploče, kao ni gipsane figure. Našem slavnom glumcu, u razmaku od stotinak metara postavljena su vremenom tri obeležja, sva tri u bronzi – bareljef, bista i spomenik. Prostorna i vizuelna gradacija. Nisam zagledao, ali čini mi se da se s jednog mesta mogu videti sva tri obeležja. Da li je to po pravilima, nisam kvalifikovan da sudim, neka se time bave pejzažni urbanisti, oni će to najbolje znati. Svakako je bolje višak pažnje nego manjak. Tako je oduvek bilo. O spomeniku čija je bista okrenuta naopako i tako stoji već nekoliko godina u gradskom parku, već je pisano i divno čudo je kako se dokona internet-zajednica nije toga dohvatila, kao nekada na onom čuvenom “srbovanju“. Eto, tim bronzanim sugrađanima na koje mnogo više pažnje obraćaju golubovi, nije dosadno, kako bi čovek u prvi mah pomislio. Da mogu da govore, svašta bi nam ispričali…
U idućem nastavku: “Piloti su ljudi koji su ispunili svoje snove“.
Tekstove objavljujemo utorkom.
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
