Šta to beše demokratija?
Ne, ovo neće biti tekst o politici niti bilo kojoj partiji ili stranačkom udruženju. Nije ta pojava smišljena da bi je neko tek tako prisvojio i stavio u svoj naziv. Uostalom, demos kratein na grčkom je značilo – vladavina naroda. Zašto to tvrdim? Tako lako nam ta reč izleti, kao da je čarobna i svemoćna, kao da je izgovor ili rešenje za sve. Pri tom mnogi zaboravljaju da demokratija nije magija i, što je još važnije – da nema prava bez obaveza. Kako govoriti (pisati) o pravima, a da ih pre toga ne sučelimo sa svim onim čime što može da ih dovede u pitanje? Da li su prava istinska tekovina ljudskog roda za koja se on bori (i boriće se) vekovima, ili je reč o kompromisu između pohlepne vladajuće manjine i ogromne većine koja bi da dostojanstveno i lepo proživi taj svoj jedan, jedini život? Da li je reč kompromis samo drugo ime za prinudni ustupak nezasitih, ono što sociolozi zovu društvenim dogovorom?
U Bibliji, koja predstavlja skup složenih apokrifa (neproverenih, pa i netačnih spisa) u njenom literarnom delu, Starom zavetu, na početku autor (autori) kažu (parafraziram): “Adam je i mogao da ne uzme jabuku. Eva je mogla i da mu ne ponudi tu jabuku, ali on se opredelio da je uzme i tako iskoračio iz carstva slobode u carstvo sankcija i prinude“. Do današnjeg dana to je, u suštini, ostala dilema svakog pojedinca, pa i ljudskog roda – uraditi nešto ili ne uraditi, i kakve će posledice od toga biti jer one, u suštini, i određuju ljudsko ponašanje. Parkiramo se na sopstveni rizik jer znamo da kazna nije velika, a mogućnost da nas uhvate na delu je relativno mala. Ali, šta ćemo s tim kada neko povredi ili ubije drugog čoveka? Cena je srazmerno mnogo veća, ali ni ona ne može, često, da odvrati počinioca u nameri. Primera u istoriji za to ima previše; setimo se samo avanturista i ludaka koji su pokretali svetske ratove misleći da će im istorija dati za pravo i osloboditi ih odgovornosti.
Sloboda je spoznata nužnost. Koliko puta smo čuli ovu genijalno jednostavnu rečenicu? Slobodni smo onoliko koliko smo svesni šta smemo i na šta imamo pravo. Ova misao pojavljuje se kod Spinoze, a Hegel je dalje razvija. Kao preteča, postoji kod antičkih skeptika i stoika. Razlika je bila u tome što po skepticima spoznaje nema, i čovek se oslobađa kad to shvati. Stoici smatraju da čovek može i treba da spozna sudbinu. Pravo na papiru i pravo na delu opredeljeno je i opterećeno mnogim činiocima – moralom na makro i mikro planu, navikama sredine, sudskom praksom, odnosom javnosti prema nekom postupku u datom trenutku, itd. Međutim, upravo i ukorak sa slobodom i zamišljenim idealima prava i pravde korača i njena suprotnost – nesloboda, pa i anarhija. Pitanje je ko i sa koje tačke gledišta posmatra i tumači tu pojavu. Prvi su se idejom slobode i neslobode bavili filosofi antičke Grčke koji su postavili temelje civilizacijskog razmišljanja, neprevaziđene do danas (pitanja idealizma i materijalizma, metafizike, mitskog, itd). Ali! U isto vreme, dakle pre više od dva milenijuma, pojavljuje se Trasimah. Za razliku od Platona, Aristotela, Sokrata, čak i prosečni intelektualci ne znaju za to ime, a pred njim je i veliki Sokrat ustupao u retorskim raspravama! Trasimah je bio učitelj retorike, advokat i filosof. U istoriju ljudskog roda ušao je s rečenicom “Poštujte zakone samo kad morate, a kršite ih kad god možete i život će vam biti lakši“!! Do današnjeg dana, niko nije ni pokušao da ovoj rečenici bilo šta doda ili da oduzme, nezavisno od toga da li je s ovim bio saglasan ili ne.
Tzv. demokratija pojavila se u antičkoj Grčkoj regulišući prava (obaveze) pojedinca i danas je mnogi površni filosofi smatraju idealom društvenog dogovora. Da, ali šta ćemo s robovima (stvarima koje govore)? Za njih demokratija, sloboda i prava pojedinca nisu važila, ništa više nego što važe za kilogram lubenica ili jabuka. Demokratija je vrlo brzo, zbog svojih nedostataka nestala jer nije mogla da sačuva grčke državice (polise) od dobro organizovanih, autokratski i despotski vođenih armada koje su pristizale sa prostranstava Azije i stizale sve do Beča. Posle Srednjeg veka, na temeljima Karolinga, stidljivo počinju da se pojavljuju ideje (pa i bunt) kojim je potlačena ljudska masa tražila svoja prava. Njih je bilo lako razumeti, pa su čak i najveći umovi ljudskog roda, Martin Luter, Jan Hus, Đordano Bruno, Galilej, Volter i drugi, brzo stali na tu stranu. Neki su završili na lomači, ali njihove misli nisu i one žive do danas. Proces se ubrzavao, a doba prosvećenog apsolutizma samo je dokazalo da su dotadašnji gospodari života i smrti shvatili da ne mogu samo oni da žive lepo, pa su počeli da dele svoja znanja i nove običaje sa narodom. Nekadašnja divljačka i skitačka plemena, Goti, Vizigoti, Vandali, Gali i drugi, jesu preci današnjih najrazvijenijih zemalja Evrope i sveta. Ne, ne bih sada o prosvećenom apsolutizmu, bar dok se ne pozabavim knezom Mihajilom.
Opet se vraćamo na tu refleksivnu imenicu bez koje prava ne postoje: sloboda! Čovek nije slobodan u fizičkom i materijalnom smislu, pa ni u intelektualnom nije uvek slobodan. Kroz istoriju, sloboda je bila različito definisana. Sloboda je kad ne postoji nikakva prisila nad čovekom i kad ima pravo na izbor, govor, mišljenje, kretanje…O slobodi i neslobodi su davali svoje stavove kroz istoriju, filosofi, mistici, političari, vojskovođe, religiozni ljudi, naučnici iz oblasti društvenih i prirodnih nauka. Svi režimi pokušavaju da negiraju čovekovu individualnost, naročito kad su u pitanju totaltarni režimi, ili opšta pravila ponašanja; način života u jednoj zemlji ne znači da je i pravi izbor, naročito ako je nametnut; manipuliše se na različite načine, indoktrinira, zavodi, pa i laže. U tom smislu, čovek uvek ima dva izbora: da pristane svojom voljom, ili ne pristane na nešto što se kosi s njegovim predstavama o životu.
Da su prava pojedinca od prvog čoveka do danas tekovina stalne borbe za bolji život većine, ali i mešavina ustupaka i društvenih dogovora, dokazuju sve više birokratizovane forme života u kome se nalazimo. Manipulacija ljudima je sve veća, bespoštednija. Šta se krije iza zvučnih naslova – Deklaracija nezavisnosti, Deklaracija o pravima čoveka i građanina, Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima? Da li su to samo lepe reči, istinski društveni dogovor ili vešto upakovano licemerje?
U američkom kongresu jedan gnevni senator je primetio: “Očenaš ima 56 reči, Linkolnov govor u Getisburgu 266, Deklaracija nezavisnosti 300, a vladina uredba o cenama uglja 26.911 reči. Za žvakaću gumu za potrebe američke armije specifikacija opisa iznosi 15 strana.“ Mislimo o tome kada “kliknemo“ na neki senzacionalistički naslov iza koga stoji ogoljena manipulacija, prikrivena mnoštvom zvučnih reči o pravima, jednakostima, Ustavu, slobodama, građanskoj poslušnosti ili neposlušnosti, itd.
Prava pojedinca danas reguliše, prividom demokratije, više nego ikada država, koja je, kako to definicija kaže – instrument prinude u rukama vlasti. Tako piše u “Uvodu u pravo“. Podsetimo se reči najvećeg dramatičara dvadesetog veka i jednog od najtalentovanijih pisaca ljudskog roda, Mihaila Bulgakova: “Svaka vlast je nasilje nad ljudima“. Možemo reći da su prava pojedinca, do danas ostala formalnost koju jači i bogatiji trpe i poštuju samo što moraju…i kad moraju. I, o čemu smo ono počeli? O pravima čoveka? Hm, hajde da svako, za početak, ispravi svoju “krivu Drinu“ prava i obaveza, pa ćemo posle već nekako videti šta dalje…
U sledećem nastavku: “Moj ljubimac iz protivničkog tabora“
Tekstove objavljujemo utorkom
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
