Jednom je naš veliki pesnik i kozer napisao i otpevao pesmu “Čovek s mesecom u očima“ u kojoj se spominju stihovi “Ne znaš ti šta znači ubiti grad…“. Pesmu je u centru “Sava“, na jednom od novogodišnjih koncerata, pevao uz pratnju hora kojem je dirigovala Darinka Matić-Marović. Svi pevači su držali sveće. Sticaj okolnosti je bio takav da sam jedan svoj foto-album na našoj najpopularnijoj mrežnoj grupi naslovio baš tim stihovima koje sam citirao. Povod je bilo skrnavljenje ulice Draže Markovića. Ne bih mogao drugu reč da upotrebim, neka mi ne zameri niko od tadašnjih gradskih otaca koji su o tome odlučivali. Znam da drveće nije večito i to nije nikakva mudrost. U Parizu postoji jedinstvena svetska avenija – Šanzelize, odnosno Jelisejska polja (Champs-Élysées). I na toj aveniji poseku poneki platan, ali onda kada mu dođe vreme, o čemu brinu ljudi koje Parižani plaćaju svojim novcem. Ne seku sve čekajući da nikne još lepše i još starije drveće. No, ni to drveće, ni oni kič-kandelabri u ulici Draže Markovića nisu toliko sporni. U odnosu na onu sablasnu ruinu kod “Čikoša“ (pogotovo u mraku, kad nijedna svetiljka tamo ne radi) oni još izgledaju pristojno. Eno drveća, raste, za dvadesetak godina biće kao što je bilo pre dvadeset…samo treba da odvojimo tih četrdesetak godina našeg života i prigušimo sećanja. Ništa više. Međutim, s kaldrmom koja ume tako lepo da sija na prolećnoj kiši, ići će mnogo teže, bolje rečeno – nikako. Nema više ni kaldrme, ni majstora koji znaju da je poređaju.
Zašto ovakav uvod? Nije ovaj lament slučajan. U ovom gradu je mnogo toga planski podignuto, pa je i rušeno kada za to dođe vreme. Tako se dugo kukalo, pa i danas se to radi, nad Tabačnicom…A ona je stvarno bila odavno zrela za rušenje. Karatavani, treger grede, septičke jame, pacovi, trulež…Ima nas koji to pamtimo, a tu su i fotografije koje samo treba pažljivije pogledati. Sve ima svoj vek trajanja. I na Tajms skveru u Njujorku ruše se neboderi, nekada avangarda arhitekture. Isteklo im vreme. I opet dolazimo do poente – nije problem u tome što se nešto ruši, već šta se na tom mestu gradi – i kako. Ima mnogo novokomponovanih zgrada za koje se opravdano pitam – da li je arhitekta morao da se muči sa ispitima i licencama i stigao do dragocene diplome, da bi napravio bezličnu kocku, s minimumom estetike i maksimumom stanova? Mesto kome posvećujem ovaj tekst srušeno je ni krivo ni dužno, u odličnom stanju.
Sećate li se filma “Vreme čuda“? Da, ko se ne bi sećao dobrog filma. Mladi partizanski komandir sa apsurdno kontradiktornim, nepartizanskim imenom Nikodin (Miki Manojlović), vozika se džipom po onih nekoliko metara sokaka te vrleti, da bi vozaču pred zatvorenim vratima crkve odlučnim, staljinističkim pokretom ruke, komandovao pokret: “Ra-zvaljuj!“. Nisam našao tačan podatak (ne znači da ga nema), ali je gotovo sigurno da je stadion malih sportova podignut posle Drugog svetskog rata. Tu je bila utrina, sasvim neprimerena reprezentativnoj zgradi Doma trgovačke omladine i obližnjeg velelepnog Zdanja, pa je preko nje uvaljana šljaka i počelo se sa sportom. Nećete verovati, tu je bilo čak i tenisera, a najviše je bilo rukometaša (tada se igrao veliki rukomet), fudbalera, atletičara… “DTV Partizan“ (društvo za telesno vaspitanje, naslednik nekadašnjeg društva “Soko“) počelo je da radi u prostranom podrumu nekadašnjeg Doma trgovačke omladine, pa su odatle izlazile generacije izvanrednih džudista, dizača tegova, gimnastičara, stonotenisera, karatista. Po ceo dan, a posebno uveče, vrvelo je od mladih ljudi. Deo tog zemljišta, gde su obično postavljani ringišpili, ustupljen je zgradi Pošte, a na ostatku je podignuta temeljno urađena građevina pravilnog oblika – stadion malih sportova. Veći deo, na kome se sad nalazi poligon Politehničke škole, imao je svoje tribine i golove za rukomet i mali fudbal; tu su se često održavali i javni skupovi, koncerti svih vrsta, završne večeri Festivala mladih, “Pesme leta“, itd.
Na manjem delu terena, koji je bio srazmerno kraći i uži, nalazeći se popreko u odnosu na glavni, bilo je košarkaško igralište. Kao neko veliko slovo T. Lukovi, nosači košarkaških tabli, asfalt, lipe (možda i neko drugo drveće, nikad ih nisam razlikovao) i, naravno, betonsko stepenasto gledalište, kakvo i treba da bude. Sve u svemu, bilo je to mesto po meri sporta, sportista i publike, napravljeno da traje. Krasila ga je duž ulice lepa ograda od kovanog gvožđa, a prema pošti je bio zid s reklamnim metalnim panoima, težak za preskakanje “padobranaca“ bez karte. Na sve se mislilo. Na njemu ništa nije nedostajalo, pa ni rasvete, tako da su tu redovno održavani čuveni večernji julski turniri u malom fudbalu, pa i košarkaške utakmice, a treninzi obavezno.
Zašto je taj košarkaški teren važan ne samo za moju, već za više generacija? Ne samo zbog sporta, ali od njega je krenulo. Košarka je buknula u našoj zemlji posle čuvenog prvenstva u Ljubljani 1970. godine kada je jugoslovenska armada konačno potvrdila da dotadašnje vicešampionske titule nisu bile slučajnost. Postali smo prvaci sveta. “Kaznena ekspedicija“ krenula je da naplati naš šarm, improvizaciju i etnogenetske predispozicije. U Požarevcu se i pre toga igrala košarka, mada ovaj kraj nije poznat po visokim ljudima. Retkost je u Pomoravlju sresti dvometraša. U prostranom školskom dvorištu koje su delile “Bastilja“ (kako smo mi zvali gimnaziju), osnovna škola “Dositej Obradović“ i Ekonomska škola, bila su čak dva kompletna košarkaška terena. Bilo je po svim školama terena i koševa, ali jedan je bio stadion malih sportova! Zašto? Zato što je bio u centru, svima usput, što smo mogli da u dva koraka stignemo do njega i da se nađemo tamo bez sazivanja i dogovora. Uvek je bilo nekog s lopotom i uvek bi se čulo – “ima sledeća“. Imali smo mi i Dom omladine gde smo se okupljali, ali nisu svi bili talentovani za glumu, folklor, slikarstvo; a da igraju basket ili da navijaju, pa čak i samo “hvataju zjala“, to je moglo baš na stadionu. Ne znam ko je to smislio, ali ideja je genijalno proradila. Grad je imao pravi sociološki centar, istinsko društveno jezgro.
Znalo se dobro: ako nekog treba da nađete, a niste se dogovarali, ili je pred “mlečnjakom“ ili na stadionu. Bilo je pitanje dokazivanja i zrelosti da se tamo pojavite. Pre toga ste morali malo da bacate loptu po okolnim terenima, na koševima zakucanim za banderu, pa da se onda osmelite i dođete u “avliju“, na stadion gde su igrali lokalni basketaški bogovi, naši provincijski zmajevi. Ako se izgube basket i opklada, tu je bio kiosk “Mileta Krupajca“ da se odmah naplati dobijena koka-kola ili šampita. Sam bog zna koliko sam ljudi tamo upoznao, koliko devojaka je zastalo da pogleda kradom te zajapurene, prepune snage, momke koji sumanuto jure za nekom loptom iz samo njima znanih razloga.
Čari basketa su prekidane “višom silom“. Ne, nije reč o kiši ili snegu, jer to nama nikada nije smetalo. Goli do pojasa znali smo zimi da igramo basket. Pada sneg i topi se na nama, a mi – ludaci – jurcamo za loptom. Ovde je bilo reč o “jačoj sili“ i respektu prema starijima, onome što danas nedostaje. Subotom ili nedeljom pojavljivala se ekipa ljubitelja “fudbala na stubove“. Bili su to naši stariji idoli, gradski momci koji nisu bili više za aktivan sport, mali fudbal ili basket, ali su zato mogli da odigraju nekoliko “utakmica“ gađajući baš stubove s koševima. Mislim da je samo Požarevac imao takve “golove“ i niko više. Znalo se: mi igramo basket, onda pod koš kao slučajno padne fudbal, razmile se Nure (ili Toce, njegov brat), Vaca Purić, Sava Miličić, Selja, Bora “Comba“, “Čavka“, “Manga“, Vebe, Željko, Dragiša, Dudža u laganom zagrevanju i – znalo se šta nam je činiti. Završimo basket, pokupimo se, ili sednemo na tribine da ih gledamo. Sreća što oni nisu imali mnogo kondicije pa se to brzo završavalo. Jednom smo, iz štosa, napravili mi, basketaši, ekipu i “odrali“ ih u njihovoj disciplini.
Za one koji su samo gledali košarku ili basket, moram da naglasim da je razlika između ta dva sporta kao nebo i zemlja! Iskreno i zaista. Bilo je košarkaša iz lokalnog kluba koji nisu mogli nikako da se pokažu u basketu, jednostavno – druga je taktika, kretanje, sve je drugačije. Isto je važilo za nas basketaše. Neki basketaši koje smo mi tukli redovno, odlično su se snašli, na naše čuđenje, u košarci. Basket je nešto kao “viktorije“ u fudbalu. Kad sam prvi put odigrao košarkašku utakmicu, nisam umeo da se sastavim s loptom. Daj bože da sam dao dva koša, ja, koji sam kao levoruk bio problem za odbranu i uvek gladan koševa. Zato se nismo mnogo ni mešali, a malo je basketaša koji su uspeli da budu i dobri košarkaši. A košarkaša je ipak bilo, i to za dva tima! Oni koji nisu mogli da se dopru do “Mladog radnika“ u kome su igrali momci na ivici rekreacije, koji su pomalo i zaboravili da ustupe mesto mlađima, napravili su “Dunavac“.
Jednog dana nekome je došla ideja da na tom mestu podigne zgradu komiteta (tako je i sada zovemo, bez obzira što je ona imala čovekoliki naziv – zgrada društveno-političkih organizacija). Zašto baš tu? Nikad nisam uspeo da saznam, a kada sam i mogao to da ustanovim, više mi nije bilo važno. Uglavnom, pročulo se da se taj deo stadiona gde su koševi ruši, a prve pojave geometara već su bile siguran znak da je zao glas tačan. Mogla je ta zgrada da bude napravljena na sto drugih mesta pa da opet bude u centru grada, ali stadion malih sportova nije mogao da bude više nikad to što je pre toga bio. Razoreno je sociološko jezgro naše mladosti, a to planeri nisu mogli da nacrtaju, ni da predvide, a ni da zamisle. Nikako. Uostalom, to se ne može nacrtati, pa ni opisati. Evo, ni ja, rođena pričalica, teško nalazim prave reči da opišem koliko je grandiozna šteta naneta zidanjem jedne obične zgrade na mestu gde su se okupljali momci iz grada. Nejasno? Moguće da je mnogima ovo sada nejasno jer se okupljaju po kafićima, ali nije to – to.
Pamtim dan kada je konačno srušen taj deo stadiona. Godina je bila 1977. Odigana je utakmica protiv KK “Bor“, a onda je ostalo nas nekoliko da simbolično bacimo poslednju loptu utrkujući se s bagerom. Čak je i pokojni Zuba, ako se dobro sećam, kad je drugi stub izvaljen i ležao onako na zemlji, proturio loptu kroz obruč. Posle toga smo pokušavali da nastavimo to naše druženje. Išli smo u Zabelu, na školske terene, pa i u Poljoprivrednu školu. Nalazili smo se i po dvorištima gde je bilo tesno, ali nama, basketašima ništa nije smetalo. Ništa nam nije bilo teško da pokušamo, ali nije to više imalo isti ukus.
Ja se i danas javljam nekim ljudima koje sam upoznao na basketu i koje znam samo po nadimcima – Žuća, Filimon, Keza, Fap, Mali, Mića Pop, Cvika, Zlaja…Ako i zastanem da popričam, prvo pitanje je “baciš li ponekad loptu?“. Odgovor znam. Kao i vi. Znam i da mnogih basketaša nema više i ne bih da otvaram tu Pandorinu kutiju patetike. Svi znamo ko su ti ljudi, pa bi svako nabrajanje bilo nemilosrdno, bolno pa i nepravedno. Znate već kako je s nabrajanjem. Nepopravljivo je kad zaboravite nekoga. Kao i kad nešto srušite.
U idućem nastavku: “Neskrivena kamera“
tekstove objavljujemo utorkom
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
