Po srpskim kućama često se mogu videti uramljene crno-bele fotografije brkatih vojnika. Podsećaju na ikone, а tako se i čuvaju. Na zidu u stanu moje majke još stoji moja fotografija u gardijskoj uniformi; ovo je tekst o požarevačkim fotografima, ljudima bez čije zanatske veštine, pa i umetnosti, naše uspomene bi bile samo varljivo sećanje otežano patetikom i žalom za prošlim vremenima.
Ideju za ovaj tekst poklonio mi je moj prijatelj i istomišljenik po mnogim pitanjima, Dragiša Lazić, “Foto Laza“. Talentovani fotograf, duhovit pisac i istraživač istorije svog kraja, jedan od retkih, poslednjih, koji ima registrovanu fotografsku delatnost. Predložio mi je da se podsetimo požarevačkih fotografa entuzijasta i eto, tako je nastala ova crtica. Nadam se da ga neću razočarati, kao ni vas.
Treba pre toga reći, za one radoznalije i strpljivije: smatra se da su prvi “fotografi“ bili, ustvari, crtači iz pećina Lasko i Altamira. Oni su po sećanju uspevali da u mraku pećine, pri vrlo oskudnom svetlu, naprave izvanredne likovne “zapise“ o tome šta su napolju videli. Za svoju umetnost koristili su isto ono što se i danas koristi – oči, moć zapažanja i izlaganje toga što je viđeno…samo bez aparata. Kada se pojavila kamera opskura mnogi su mislili da će ona potisnuti slikarstvo. Isto to se mislilo kad se pojavila fotografija. Ono je preživelo i nastavilo da se razvija. Onda su se pojavili digitalni aparati i svi su pomislili da je to kraj fotogafisanja kakvo smo do tada poznavali. Umesto da vrebate trenutak, detalj, da imate oko i talenat da nešto u deliću sekunde “iskadrirate“ i da u pravom trenutku podignete aprat, došlo je drugo vreme: škljocate koliko vam volja. Film se ne troši, fotošop je tu da ispravi greške, pa će, valjda, od petsto fotogafija dve – tri biti dobre. Ne, neće, osim pukim slučajem. Zašto? Zato što je fotografija, pored svojih turističkih, dokumentarnih i utilitarnih funkcija – umetnost. Ova crtica je nedovoljna da opiše sve ono što je fotografija donela u Požarevac i kako su je Požarevljani prihvatili, ali – od nečega treba početi. Čast mi je da podsetim da se toj temi, mnogo obimnije od jednog običnog teksta u blogu, bavio naš nezaboravni Dragan Feldić koji je 2009. godine napisao i objavio knjigu “Fotografija u Požarevcu i okolini“.
Reklama jednog od najpopularnijih međuratnih fotografa, Trudića
Fotografija je, zajedno s bioskopom, brzo stigla i u našu kasabu. Do Drugog svetskog rata u samom centru varoši radile su ozbiljne fotografske radnje. Često su ih, s pravom nazivali atelje. I zaista, bez obzira što su tu nastajale najčešće porodične, lične fotografije, fotografi su bili umetnici i avangarda. Koristili su skupu tehniku, hemijsku tehnologiju razvijanja ploča, materijal je nabavljan iz inostranstva, a odlazak kod fotografa bio je pravi događaj. M. Dimitrijević, Grada D. Vulović, Vojislav Grujić, ortaci Živojinović i Simić, Mihajlo Pletnjev, Marija Nudl, Milutin Adolomović, Stikić, Trudić…Svi su oni na fotografije usnimavali diskretno dizajniran znak firme, pa je to istovremeno bila i reklama i uspomena. Neki od njih su bili i bečki đaci. Većina je zanat učila u inostranstvu, tamo gde je i kupovana oprema, jer je izrada fotografija u to vreme bila veoma složen, manuelni proces. Naravno, i danas je to veoma složeno, ali sve to sada radi kompjuter, pa stoga to i ne primećujemo.
Završetak rata i oslobođenje doneli su nove običaje, ali i tehnologiju. U fotografskim studijima još uvek su se nalazile velike plan kamere, najčešće “Linhof“. Kutijaste, na velikim drvenim stativima s točkićima, i čuvenim odbrojavanjem, za koje vreme niko nije smeo ni da trepne. U njima je umesto trake korišćen tzv. plan film ili ploča, pa su fotografije bivale savršene kada je reč o detaljima. Plan film su u praksi zvali i kontakt film jer je mogao direktno da se kopira u formatu koji je dobijao kupac, odnosno model. Međutim, ubrzani razvoj ručnih, prenosnih kamera (najviše u “Lajka“ formatu, ali i u boks kamerama 6×6 i 6×9), učinio je da je sve više ljudi moglo samostalno da fotografiše, pa su profesionalni fotografi, pored studijskih fotografija, svoju egzistenciju obezbeđivali razvijanjem donesenih filmova i izradom fotografija. Imena kao što su “Lajka“, “Fojglender“, “Rolejfleks“, a zatim i “Zenit“, “Praktika“, “Jašika“, “Minolta“, “Kontaks“ i konačno “Nikon“ i “Kanon“, postajala su godinama i decenijama sve uobičajenija među fotografima. Buknuo je pravi pokret amaterskog fotografisanja, pa je i Požarevac već krajem četrdesetih, kada još ni svi tragovi rata nisu bili otklonjeni, u podrumskim prostorijama gimnazije (sada osnovna škola “Dositej Obradović“) već 1948. godine imao foto-sekciju koja je bila motiv ostalim amaterima da se organizuju i okupe. Samo nešto malo kasnije, 1949. godine u najskromnijim uslovima počeo je da radi “Foto klub“ pri Narodnoj tehnici. Stariji svakako pamte da su se prostorije Narodne tehnike, nalazile iznad onog niza lokala kod pokojnog “Čikoša“, a ulazilo se u nju iz Gradskog sokačeta. Skromne uslove delilo je više različitih sekcija. Škole i radne organizacije su imale svoje foto-klubove, pa je priliv članstva bio značajan, ali i odliv. Teško je bilo držati na okupu takve individualce, a ponuditi im jednom ili dvaput godišnje neku kolektivnu ili samostalnu izložbu nije bilo dovoljno. Ugašen početkom osamdesetih, tek 2000. godine učinjen je napor da se klub ponovo okupi. O radu ovog kluba pisao je kako sam već naveo, Dragan Feldić sasvim iscrpno. Imao sam čast da napišem recenziju za njegovu knjigu “Kafane starog Požarevca“. Niko mi neće zameriti što ću ponoviti tu rečenicu – “da svaki grad mora da pronađe, izmisli, odškoluje čoveka kakav je Dragan Feldić“.
Slikarska studija dugo se nisu predavala, sve do pojave digitalne fotografije. Zašto su fotografske radnje bile važne? Uramljena fotografija u izlogu bila je stvar prestiža, ali i tradicije. Često smo uveče, šetajući kroz grad, prolazili pored tih ateljea i gledali “šta ima novo“, prepoznavali prijatelje. Kad dođe maj, u većini tih izloga osvanuli bi uredni paneli sa slikama učenika i njihovih profesora. To su bile građanske oglasne table. Pođimo u šetnju pored ateljea kojih više nema i setimo se tih svedoka koji su se držali gesla – “vreme leti, kamera je jedina koja ga stiže“.
Miodrag Mika Vulović nastavio je rad svog oca, Grade. Radnju u centru grada, Tabačnici (tada već Borisa Kidriča) otvorio je na svoj rođendan, devetog juna 1951. godine. Najviše se, ipak, sećamo radnje koja je bila u Takovskoj ulici. Mika je bio izvanredno retka pojava čak i u međunarodnim razmerama. On je bio i prvi fotograf koji je u gradu imao samostalnu izložbu. Požarevljani ga pamte kao svetskog putnika koji je biciklom obišao celu Evropu, prokrstario Italiju, Švajcarsku, stigao do Pariza, prošao Nemačku, Austriju…i doneo naravno pun ranac filmova za razvijanje. Učestvovao je na mnogim svetskim konkursima, čak i u Južnoj Americi. Bio je prvi dopisnik Radio-televizije Beograd jer je profesionalnom kamerom sa filmom od 16 mm (čuvenom kamerom “Arifleks“) pravio priloge i slao ih autobusom za Beogad. Za njega je vezana istinita anegdota kojom bi se pohvalio svaki, ali baš svaki fotograf na svetu. Kada je nabavio tada najskuplju i najbolju studijsku kameru “Linhof“, primetio je izvesnu aberaciju objektiva i to ne na njemu ili na mehanizmu, već gledajući fotografije! Pogledao je unutrašnjost, shvatio problem, i napisao je fabrici pismo. Oni su s nevericom to primili u stilu “nemoguće je, ‘Linhof’ je rols-rojs među aparatima“, ali su mu ipak poslali povratnu avionsku kartu. Otišao je u fabriku i prošao kroz pogone u koje nikoga ne puštaju. Kada su, zapanjeni, utvrdili da je bio u pravu, ponudili su mu mesto šefa u jednom odeljenju. Mika to nije prihvatio, ali je od fabrike dobio veliko majstorsko pismo stručnog saradnika koje je krasilo njegov atelje, okačeno na zidu odmah levo, kada se uđe u radnju.
Tihi čovek Miodrag Mića Radulović bio je preteča reportera, inovator iz budućnosti. Bio je pravi terenski fotograf, u vreme kada je to bilo podvig, jer je trebalo nabavljati filmove visoke osetljivosti, snimati pozorišne predstave bez blica, zajedničke fotografije po kolektivima i školama. Kod njega smo prvi put videli panoramski objektiv i “riblje oko“. Mića je otvorio posle nekoliko godina terenskog rada i atelje, ali je nastavio vredno da slika po terenu, dovijajući se na razne načine, pa čak noseći akumulator da bi uveče mogao da koristi blic. Ono što je sada uobičajeno, a što se tada radilo samo u nekoliko laboratorija u Jugoslaviji, on je radio ručno! O čemu je reč? Mića je usvojio proces razvijanja kolor fotografije! Nije samo u tome bio pionir. Pomoću iskorišćenog elektromotora uspeo je da na aparatu “Praktika“ ugradi “autovinder“, mehanizam za fotografisanje bez ručnog premotavanja. Ni to nije sve. Prvi je među fotografima štitio autorska prava tako što je na fotografijama ostavljao pečat sa formulacijom zaštite i šifrom.
Kod čuvenog Stikića takođe se vrlo rado slikalo i u izlogu njihovog ateljea uvek su mogle da se vide fotografije “uspomena iz JNA“. U gradu je bilo još odličnih studijskih fotografa: Mića Joksimović “Julka“ je iza pasaža, u kućici na čijem mestu se sada nalazi parking pored tc “Roleks“ dugo imao svoju radnju “Foto M“. Mnogi ga bolje pamte kao jednog od najdugovečnijih fotoreportera “Reči naroda“. “Foto Stević“ takođe je bilo mesto gde su se građani fotografisali, ali i fotografi okupljali. Čudna je to branša, kao i svi umetnici. Među njima nije bilo zavisti, već istinske sloge i druženja. Ono što se sada zove “foto session“ i “foto safari“ oni su često i rado organizovali. Pamtim jednu fotografiju na kojoj su se mogli videti Mika Vulović, Julka, Voja Nedeljković (čovek kome treba posvetiti knjigu, a ne članak), Branče Uzelac, Stević, Predići. Negde u prirodi, stigli su da se i sami fotografišu.
Veoma popularna bila je i fotografska radnja “Predić“. Dve ili tri generacije tu su uspešno radile i to je bio jedan od ateljea u kome smo se najradije slikali za dokumenta jer su veoma brzo i solidno radili. Nisu ovo bili jedini fotografi u gradu. Mile “Magare“, poznati roker, otvorio je u “Pasažu“ atelje koji i danas radi. U Domu JNA čika Miša i Tacić su držali odličnu foto sekciju, a naš Arhiv je imao stalno zaposlenog fotografa, popularnog Živislava Antonijevića Žicu, talentovanog i radoznalog čoveka, uspešnog izlagača. Mnogi fotografi nisu držali atelje iz raznih razloga, ali su zato bili aktivni na terenu. I tada, kao i sada, bilo je slavlja, svadbi, rođendana, ispraćaja u vojsku, školskih priredbi, pa je posla bilo za svakog. Fotografija je bila naporan, ali unosan posao.
Majstorica Ljubica, “Foto Rosa“ na radnom mestu
Pored svih ovih radnji, nezavisno od umetničkih uspeha koje su u slobodno vreme, mimo zanata od koga se živelo, postizali, neka mi niko ne zameri što ću izdvojiti “Foto Rosu“. Mesto bez koje bi ovaj grad, posebno stari korzo, bio siromašniji, a nama, koji duže pamtimo, nezamisliv. Pišući o bokserima našega grada spomenuo sam i legendarnog Miodraga Uroševića “Ćatu“. Na inicijativu Svete Stanojevića zvanog “Koza“, pokrenuta je prva društvena fotografska radnja, pravi izazov za novu vlast. Trebalo je na tržištu kome se nije moglo narediti gde će se slikati, ponuditi atelje koji neće zaostajati za privatnim studijima. Prvog januara 1953. godine “Foto Rosa“ počela je s radom u ulici Maršala Tita br. 27 (sada Stari korzo, pri kraju ulice kod sadašnjeg trgovinskog centra “Jasmin“), do prostorija KUD “Abrašević“. Ime se izrodilo iz dileme – kako nazvati radnju, a da ime bude popularno, trajno i simbolično? Mnogi su predložili da se zove “Koza“ zbog pokretača Svete; međutim, on sam je to odbio pravilno razmišljajući da će mnogi u gradu vrlo lako zaposlenima prilepiti neki nadimak. Tako je studio dobio ime “Rosa“ po učiteljici i prvoborcu Roksandi Ignjatović (Dimitrijević), supruzi narodnog heroja Božidara Dimitrijevića Kozice. Prvi radnici su bili Ćata i Ljubica. Svi su bili ubeđeni da se ta, uvek nasmejana, draga osoba, tako zove. Ona je po završetku fotografskog zanata u Smederevu kratko radila kod privatnika, da bi prešla u sud kao daktilograf. Osnivanjem radnje, ona postaje njen prvi fotograf, ali ne samo to. Postala je zaštitni znak korzoa i grada! Njeni portreti bili su majstorski, vrhunski, pa su se vojnici, čije su fotografije potom putovale širom Jugoslavije, tamo rado slikali. Još nešto je krasilo tu radnju – širok osmeh i prirodna ljubaznost nisu stvari koje se uče na zanatu, već dar božji, a naša “Rosa“ ga je imala u velikim količinama. Prvi šegrt u ovoj radnji bio je Miodrag Joksimović, spominjani Mića – Julka. U to vreme radnja je već bila na mestu po kome ga svi pamte, na južnoj strani ulice, pri sredini, do “Radio servisa“. Početkom 1963. “Foto Rosa“ ušla u sastav novoformiranog društvenog zanatskog preduzeća “Rubin“.
Kraj osamdesetih godina doneo je erupciju video-klubova i kolor fotografije. Tada su fotografi postali i snimatelji, pa mnogi od nas još uvek čuvaju VHS kasete sa svadbi i drugih veselja. Digitalizacija fotografije i u ovom svetu napravila je pometnju i “čistilište“, tako da je veoma mali broj fotografa ostao da radi; boreći se za tržište, kombinujući studijsko snimanje s terenskim radom, razvijanjem fotografija i drugim uslugama, kao što je maloprodaja potrošne opreme za fotoaparte i kompjutere, itd. Pored “Foto Bobana“, ‘Foto Gileta“, “Promarket studija“, u prvi plan su izbili svojim umetničkim talentom i dometima neka druga imena, kako to neumitno biva u smeni generacija. Šta se danas dešava? Hoće li digitalni aparat “ubiti“ profesionalnu fotografiju, onakvu kakvu poznajemo. Ne bih se usudio da prognoziram. Ko je, pre samo petnaestak godina, znao da će u mobilnom telefonu imati telefonski aparat, kompjuter, foto-aparat, GPS, i ko zna šta još sve? I danas, kao i pre četiri, pet decenija, najbolji aparati koštaju pravo malo bogatstvo…samo što je i tržište sve manje. Na svetskom nivou svakako da neće nestati, jer će agencije, novinarske, modne, itd, uvek tražiti vrhunsku fotografiju. Sada se profesionalni, registrovani fotografi u našem kraju mogu izbrojati na prste jedne ruke, pa smo opet zatvorili krug koji je važio u doba crno-bele fotografije: svako može da “škljoca“ (sada mobilnim), ali ne može svako da napravi fotografiju po najvišim estetičkim zahtevima, takvu da zaslužuje mesto u ramu i na zidu.
Ne, nisam zaboravio Dragoslava Bogdanovića – Bucića, čoveka s kojim sam uredio tri knjige, više izložbi, produkovao jedan dokumentarni film, proveo nezaboravne dane vezane za Čačalicu i breze, drugovao s njegovim kćerima, mojim školskim drugaricama. Stoga ću njemu posvetiti poseban tekst.
U sledećem nastavku: “Bucić naš nasušni“
Tekstove objavljujemo utorkom
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
