Cilj svakog odlaska je, u najvećem broju slučajeva – povratak. Na prvi pogled izgleda kao otkrivanje tople vode, ali nije tako ili – ne završi se tako. Mnogo puta smo odlazili, putovali, vraćali se onome što zovemo svoja kućica, svoja slobodica, ili kako to rekoše Latini – “domus propria, domus optima“. Ne mislim svakako na te odlaske, već na one iznuđene. Ljudski rod je uspeo sebi vrlo brzo da zagadi život i da ga značajno oteža otimačinom, ratovima i sukobima svih vrsta, pre svega ideološkim. Ovom prilikom ne bavim se velikim i malim seobama naroda iz dubine vekova; to je nešto što je bilo očekivano u mraku neznanja i želje da se preživi, tražeći bolje mesto pod suncem. Kroz Vrata naroda, preko okena, pustinje i prašuma, i kuda sve ne, prolazile su mase ljudi decenijama, pa i vekovima. Poslednja dva veka jesu, međutim, vreme izbeglica, prognanih, aziliranih, emigranata, raseljenih lica i apatrida, ljudi bez domovine. I to “samo“ zato što nisu nekome odgovarali na datom mestu i u nekom trenutku istorije. Od poznatih imena mogla bi se napraviti enciklopedija nesrećnih: Leonardo da Vinči, Napoleon, Karađorđe, Puškin, Dostojevski, Ljermontov, Emil Zola, Nikolaj Velimirović, Rahmanjinov, Šaljapin, Kandinski, Ajnštajn, Dučić, Milenko Stojković, Remark…Namerno nisam ređao ni po hronologiji ni po poreklu ova imena jer su svi imali sličnu sudbinu da žive tamo gde nisu želeli niti mislili da će ih život naneti.
Sada o tome neću pisati, ali nisam zaboravio ni ekonomske migrante, ljude po čijoj masovnosti je nekadašnja Jugoslavija bila među najzastupljenijima na svetu. Gastarbajteri ili auslenderi, na “privremenom radu u inostranstvu“ jesu priča za sebe. Posebna priča je njihova “privremenost“, priloška imenica koja je mogla da nastane samo u mozgovima naše partijske i državne birokratije.
Ono na šta nikada neću pristati niti ću huljama koje su to izazvale oprostiti, jesu izbeglice. Rusi ih zovu “beženjci“, ali sami emigranti taj naziv ne vole jer oni nisu bežali zato što se hteli, već zato što su morali. Zato i kod nas izraz izbeglice nema pravu težinu niti značenje. Prave reči jesu prognani ili proterani. Ipak, i za ono što su doživeli ljudi iz srpskih Krajina ili Kosova i Metohije tek treba da se pronađu, smisle odgovarajuće reči. Tu su one, ali je isuviše teško izgovoriti ih. Štaviše, nemoguće jer kako opisati bol za rodnim krajem? Nostalgijom? Samo kad tu reč pročitate, jasno je koliko je ona blaga i neprihvatljiva za to što su prognani doživeli i preživeli. Najpre, sklanjajući se od progona histeričnih zveri, a zatim pokušavajući da se nekako prilagode, presade, u novu sredinu, što je mnogima bilo i veći izazov. Jedan moj prijatelj, proteran iz Zagreba, kratko je živeo u našem gradu. Jednog dana mi je rekao – “Idem za Novi Zeland“. Na moje pitanje zašto baš tako daleko, odgovorio mi je rečenicom posle koje nisam mogao normalno da dišem: “Meni je svejedno gde živim kad sam prognan i nisam na svojoj zemlji“.
Nisam verovao da ću se, posle gimnazijskih dana, vratiti romanima Lajoša Zilahija, misleći da je to literatura za srednjoškolce. U jednom od njih ostareli gospodin Maćaš, u velikom američkom gradu, govori svom zemljaku: “Recite, mister Pekri, Vi imate bolje pamćenje od mene, da li biste mi mogli reći kako se u Pešti zove ona ulica koja sa Franjevačkog trga vodi dole, prema Dunavu?“. Bezuspešno, očajnički, pokušavaju da se sete. “Ma, znate, u Pešti mi živi jedini rod u Staroj domovini…Kada sam pre tri godine bio u Pešti, stanovao sam kod nje. Znam kuću, znam i kućni broj, ali sam ime zaboravio..Neki junak je bio“. Očajanje. Nemoć, tuga i očajanje u duši, sabijeno u nekoliko redova. Roman se tako i zove – “Kad duša zamire“.
Na Bjelavama u Sarajevu ima mnogo uličica, krivudavih i strmih. Bjelave su za Sarajevo isto što i Dorćol za Beograd, ali ni to nije pravo poređenje. Pamtim jednu ulicu s Bjelava, ali se imena ne sećam. U njoj je odrasla porodica našega strica Pera. Tu su moji Lala i Ratko pravili svoje prve, velegradske korake, samo što tada Sarajevo nije bilo velegrad, već samo kasaba poznata po atentatu. Kuća je imala šedrvan u dvorištu, zajedničku česmu i kazan za kuvanje veša. Iz kuhinja su se širili mirisi i svi su znali ko se kad s kim svađa ili voli, ko šta danas ima za ručak. Ne mogu da se setim imena te ulice, a voleo bih, jer verovatno u ovom životu neću biti u prilici da tamo odem i vidim tablu na početku, ako uopšte te ulice ima…posle svega što je na Sarajevo palo.
Kada su se pre samo trideset godina (kako vreme brzo leti!) počeli kod nas da pristižu ljudi pokušavajući da počnu nov život, ja nisam previše razmišljao o tome zašto se to dešava. Držao sam se indijske poslovice – kad se svađaju slonovi, strada trava, pa sam to tako i posmatrao – kao sudbinsku nesreću srpskog naciona. Mene su više interesovali detalji, sitnice koje čoveka čine pripadnikom neke sredine, po čemu se to pojedinac izdvaja i razlikuje. Najpre, naravno, po govoru. Čini mi se da je tim ljudima (čak i danas!) neprijatno, ili bar nelagodno, dok govore. Pokušavaju da svoj pravilni, lepi govor iz književne osnovice, prilagode ovom našem, kosovsko-resavskom, sa svim mogućim uticajima. Teško im to ide jer je broj nepravilnih promena, provincijalizama i akcenatskih grešaka toliki da se više i ne zna iz kog su to jezika ovde doneseni i prihvaćeni.
Nije njima, naravno, samo zbog jezika bilo teško. I nije jezik problem kad ljudi hoće da se razumeju. Sarajevo je, posle Olimpijade, stvarno postalo svetski grad i mnogi prognanici su se teško navikavali na gradiće koji previše dobrog, važnog, slavnog, ali i netačnog, misle o sebi. U Srbiji svaki gradić misli da bi upravo on mogao biti glavni grad ako ne Srbije, a ono bar okruga. Ti ljudi, progranani iz grada koji je imao kompletno snabdevanje gasom i centralnim grejanjem, uređen saobraćaj i predivnu prirodu odmah kod prvih gradskih kuća, morali su ovde da se bore sa prirodnim i društvenim zakonima opstanka. Telo im je bilo ovde, gde su najmanje želeli, a duša? Ona je svakog slobodnog trenutka “vilenila“ po Baščaršiji, Bembaši, Marin Dvoru, Čengića Vili, Trebeviću, Ilidži… Uspomene, zajedno sa dušom, vijaju im se iznad Bjelava gde Nele, Mira, Paja, Štimac i drugi, pokušavaju da raspetljaju zamršene i razbacane rolne jednog od filmova u kome može da se vidi nekadašnje Sarajevo. Kažu da se sada tamo putuje bez ikakvih problema i da niko nikoga i ne dira i ne pita odakle je. Da li? Poslednji put sam bio u Sarajevu kada smo na ekskurziju vodili gimnazijalce. Posle toga je počelo to što je počelo. Kada se zaželim tog lepog grada, pustim film “Valter brani Sarajevo“ ili “Sarajevski atentat“ (i prvu i drugu verziju iz 1968. i 1975. godine). Korak dalje je gledanje filma “Miris dunja“ koji ponekad ne smem ni da odgledam do kraja. Tamo se još može videti Sarajevo koje ja pamtim. A kada baš sakupim hrabrost, onda odgledam “Sjećaš li se Doli Bel“. U jednoj od tih uličica čijeg se imena ne sećam živela je i porodica moga strica.
Sjećaš li se, Doli Bel, ili će i to sjećanje pokriti trava, ruzmarin i šaš?
U idućem nastavku: “Bluz u parku“
Tekstove objavljujemo utorkom
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
