Pandorina Kutija1

Mit kao sudbina

OSMATRAČNICA

Koliko puta ste čuli rečenicu “Gde si, legendo“? Pomodarstvo u jeziku je kao i svako drugo – u početku ne primetite, a onda se počne s preterivanjem, pa se ta reč jednog dana, kada svima dosadi, povuče sama od sebe…ili nam se ogadi. Pri tom niko ne vodi računa o tome da je legenda deo narodnog, leksičkog nasleđa i da predstavlja žanr pripovedanja koji je zasnovan na neobičnim i neverovatnim događajima. U njih se, ipak,  ne sumnja mnogo već ih ljudi prihvataju s dozom blagonaklonosti. A one, legende, obično se odnose na ljude koji više nisu živi, a možda nisu ni postojali. Zato, kad mi neko kaže – “ti si prava legenda“, malo zazebem i pomislim – “ma neka ga, nije on cepidlaka kao ja, hteo je čovek da mi izrazi poštovanje, pu-pu-pu; daleko još bilo od toga da postanem legenda“. Neka na tome i ostane, ali ja tu reč za žive ljude ne upotrebljavam, a onima koji nisu među nama, svakako je svejedno. Nadam se.

S mitovima je drugačije. Mit je grčka reč (μῦθος) i znači baš reč ili slovo, ali i priču, predanje. Stvarani su iz želje ljudi da dosegnu idealne vrednosti i životne uslove. Postoje već 28 vekova i malo su stariji su od pozorišta. Začeli su ih minojski i mikenski narodni pevači, preteče bardova i minstrela. Šta je u mitu lepo, dobro i pozitivno? Mitovi su, kako rekosmo, plod ljudske želje za napretkom. Taj napredak je uključivao pogled ka idealnim uzorima, ali i prema onim najgorim. Reklo bi se da su mitovi bili prvi poznat civilizacijski način samoukog obrazovanja. Ljudi su, jednostavno rečeno, učili na mitovima, pri tom ostavljajući pagansku mogućnost da u njih i veruju, jer bez vere nema prihvatanja nijednog mišljenja, zar ne? Pogledajmo koji su to i kakvi mitovi inspirisali ljude da postupaju (ili ne postupaju) učeći se na njima. Mora se reći da su ovi mitovi i danas veoma aktuelni i to je ono zbog čega im posvećujem pažnju u ovom blogu. Samo promenite imena, a zadržite obrazac i videćete da su junaci mitova svuda oko nas još uvek, a tu će još dugo i biti.

Odisej je bio motiv za jedan od najvećih epova. Kralj Itake je lukavstvom osvojio Troju, ali to je bilo tek početak njegovih iskušenja. Do kuće je putovao deset godina. Najpre je sedam godina bio na ostrvu lepe čarobnice Kalipso. Tamo je bio u idealnom zarobljeništvu jer ga je Kalipso obasipala ljubavlju, strašću i gostoprimstvom. Uspeo je da pobegne, ali je razljutio boga mora, Posejdona. Upoznao je potom i Kirku, borio se u zagrobnom svetu s kiklopima, prošao između Scile i Haridbe. Stigao je kući gde ga je čekala Penelopa, simbol vernosti. Tako je Odisej do današnjeg dana postao simbol upornosti, lukavosti i ratničke veštine, a Penelopa svetionik vernosti. Pomislite – koliko takvih ljudi ima oko vas, pa ćete shvatiti koliko je teško biti junak mita.

Svi smo čuli za Prometeja. On je bio jedan od titana koji je ispaštao za dobrobit koju je učinio! U vreme kad se pojavio, na Zemlji nije bilo ljudi. Tada je Prometej od grudve zemlje napravio čoveka, a Palada Atina mu je udahnula život i podarila čula. Kao što vidimo, u ovom mitu se ne spominje ni rajski vrt, ni jabuka, pa ni Eva i Adam (da se politički korektno izrazim). Ti prvi ljudi su životarili, nisu znali ništa, niti su se snalazili u vremenu i prostoru. Prometej ih je naučio raznim veštinama, pokazao im kako da prave brodove, kuće, da se bave rudama, spravljanjem biljnih ulja i masti, itd.  Prometej je bio na jednom zasedanju bogova na kome je Zevs podlegao pritisku mladih bogova da ljudski napredak uslove bezgraničnim verovanjem u njih. Prometej se, kao zaštitnik ljudi, zabrinuo da će bogovi potpuno potčiniti sebi ljude, pa je pokušao da ih prevari podmećući im ljudsko meso na gozbi. To je Zevsa razljutilo i odlučio je da im ne da najvažniji poklon – vatru. To nije moglo da pokoleba Prometeja koji se uz pomoć dugačke stabljike ogromnog suncokreta vinuo ka nebu i dotakao ognjene kočije koje su upalile vatru. Dalje je bilo lako. Za ljude, ali ne i za njega jer ga je Zevs okovao i pustio da mu ogromni orao svakog dana kljuca jetru koja bi noću izrasla. Prometeja je spasao Herakle koji je strelom usmrtio orla, a zatim je kentaur Hiron zamolio Zevsa da on umre umesto Prometeja. Zevs je molbu uslišio, ali kao znak kazne Prometeju je ostalo da stalno nosi kameni venac oko vrata i gvozdeni prsten sa delićem kavkaske stene. Kažnjen za dobro delo? Da. To je bilo razlog jednom našem aforisti da napiše: “Budite sigurni da nijedno dobro delo neće proći nekažnjeno“.

Ali, tu nije bio kraj ljudskim mukama koji su od Prometeja naučili šta znači borba za svoje ideale i bolji život. Zevs je svom sinu Hefestu, bogu vatre, naložio da napravi biće koje će imati ljudski izgled i moći, a glas i pogled sličan bogovima. Hefest je zadatak ispunio, a Atina je obukla lepoticu, dala joj zanos i neodoljivu lepotu. U sve to se umešao Hermes koji je dodao lukavost i dovitljivost. Dobila je i ime – Pandora, što će reći – od svih obdarena. Tako je stvorena prva žena.

Tako spremljenu, Hermes je Pandoru spustio na zemlju i odveo je mladom Epimeteju, Prometejevom bratu. Uz nju je išao kao poklon izvanredno lepa kutija ukrašena zlatom, dar Zevsa.  Iako ga je stariji brat savetovao da ne prima nikakve darove od bogova (jer im je on dobro znao narav), Epimetej je podlegao iskušenju. Ali, nije on taj koji je otvorio kutiju da vidi šta ima u njoj. To je učinila Pandora. Iz kutije je izletelo mnoštvo zala i nesreća, bolesti, smrti i drugih nevolja i napali na ljude koji su dotle živeli srećno. Na dnu je ostala zatvorena samo slepa Nada, jer je na znak Hefesta Pandora brzo zatvorila kutiju.

Čemu je ljude naučio (nadamo se), ovaj mit? Da nije zlato sve što sija, kako kaže naša lepa narodna poslovica i da nisu svi pokloni dobro došli i vredni. Naprotiv. A Prometej? Svaka generacija ljudi sanja o tome da će na njeno čelo stati neko ko će im dati moć da savladaju nedaće koje ih okružuju i počnu da bolje žive.

Eto, mit je naša sudbina i naša stvarnost, naš savremenik, bez obzira što je star 28 vekova. Kad smo već kod savremenosti, da se podsetimo jednog aforizma koji može da se primeni u svakom vremenu: “Grčka tragedija zasnivala se na mitu, a današnja – na mitu i korupciji“.

U idućem nastavku: “Mit, naš savremenik…“

Tekstove objavljujemo utorkom

 

Dragi Ivić
Latest posts by Dragi Ivić (see all)