Pokušavam na nađem pravi naslov za ovaj tekst i to bezuspešno činim godinama, kao što se i godinama dvoumim da li da objavim ovako ličan doživljaj…a reč je o istinitom događaju, bez ikakvog preterivanja ili mistifikacije. Kakva muka s naslovom, takva i sa tekstom. Prekinuo sam lutanje i stavio ovaj naslov, vodeći se izrekom – bolje ikakav nego nikakav, pozajmivši toponim od Svetlane Velmar Janković, koju sam jednom prilikom upoznao i bio joj domaćin.
Imao sam dve rođene sestre, Ljiljanu i Biljanu. Bili smo deca oficirskog, ratničkog braka. Seljakali smo se po onoj velikoj, lepoj zemlji i rađali smo se. Ljiljana u jednom gradu, Biljana u drugom, ja u trećem. Godina za godinom. Seljenja, prekomande, nomadski život oficira; od kasarne do kasarne, od jednog do drugog iznajmljenog stana. Od jedne krize do druge, od uzbune do uzbune. Elitni oficiri su prebacivani prema potrebi službe, bez ikakvog obzira na njihovo porodično stanje. Odrastali smo u skromnim uslovima. Nije to bila nemaština, za sve je bilo dovoljno, ali ništa preko toga. I u takvim uslovima, sestre su kao najbolje u generaciji završile veoma zahtevne fakultete – medicinu i stomatologiju. Posle toga sledile su vrhunske specijalizacije. Uvek su išle ispred mene i davale mi primer. Godine zajedničkog života u teskobnom, oficirskom stanu, zbližili su nas za ceo život i gde god da su bile, posle udaje i odlaska iz naše porodice, uvek smo bili u vezi svakodnevno.
Onda je surovost života stupila na scenu. Kao da nisu bila dovoljna brojna seljenja, prekomande, teskoban život i odricanja…Opake bolesti za nepune četiri godine odnele su ih obe. Meni je zapala teška dužnost – da im održim poslednju reč. Još teže od toga je bilo to što je pored mene stajala naša majka, sićušna, napaćena žena, i pratila na poslednji put svoju decu. Mnogo puta su mi došle u san posle toga i nikad nisam mislio da je to slučajno. Međutim, nešto što mi se dogodilo učvrstilo me je u ubeđenju da nikakvih slučajnosti na svetu nema, da ih nikada nije ni bilo niti će ih biti. O čemu je reč?
Ima tome već sedamnaest godina. Tekao je moj prvi rođendanski dan bez sestara. Pomalo sumoran dan s početka oktobra, hladan za to doba godine, sve nas je pritisnuo i mi smo se pozavlačili po kancelarijama radeći rutinske poslove. Dogodilo se da se niko od kolega nije setio da mi je rođendan, što je bilo baš neobično jer nas je u firmi bilo nekoliko koji smo dan za danom imali rođendane i vrlo rado bismo ih proslavljali. Skromno, ali proslavljali. Međutim, dan je bio takav da nikome nije bilo ni do druženja, ni do razgovora. Kolege su nas u šali zvale ’’oktobarska klasa’’. Čak ni telefon nije zazvonio. Jednostavno takav dan, kakvi na poslu ponekad umeju da budu. Već pred kraj radnog vremena u kancelariju su mi ušle dve koleginice, nasmejane, s poklonom i rekle: ’’Šta si ti mislio, da su te svi zaboravili? Nas dve nismo’’. Predale su mi poklon koje su one same napravile, čestitale rođendan, popili smo piće, ispričali se onako, prigodno, rođendanski, i one su izašle iz kancelarije.
Gledao sam za njima i onda konstatovao ono što sam znao, a nisam u prvom trenutku, iznenađen njihovim ulaskom, obratio pažnju – njih dve su se zvale (zovu se) Ljiljana i Biljana...Moje sestre su se mene setile i poslale mi poruku preko mojih koleginica istoga imena. Ne znam kako bih to mogao drugačije da nazovem; neko mudriji od mene će to bolje znati. To nije bilo ujutru, uz prvu kafu, ili u masi čestitki i susreta, da bih mogao da to pripišem slučajnosti. Ceo dan je protekao, pa su tek onda one ušle. Dakle, slučajnosti nije bilo. Nisam imao srca da izađem i da im to kažem. Nije ni trebalo jer smo se posle deset minuta sreli u hodniku, pogledali se i prećutali. I one su se setile.
Nisam od tada doživeo ništa slično, ali sam sve znake takve vrste već s razumevanjem i bez čuđenja prihvatao. Sve nekako ide svojim tokom. Eto, za tri-četiri dana proslaviću rođendan. Rastajem se od šestice, kako reče jedna moja školska drugarica koja je to već uradila. Nas, koji ne pristajemo na telesni kalendar, Vedrana Rudan je lepo opisala: “Na ivici starosti“. Od tridesete godine se spremam za ovaj datum, a dočekujem ga nespreman. Pokušavam da se ne sećam, kao da je sećanje ono što može da manje boli ako ga na ovaj način ne podstičemo. A njih dve su, kao što sam se uverio, uvek tu. Povremeno se jave. Meni je i to dovoljno. Njima sećanje više ne znači ništa. Tamo, u Nigdini, sve je večnost.
Napomena:
Voleo bih i te kako, da je ova priča samo proizvod moje literarne mašte, ali nije. Stvarna je, od reči do reči. I vedre i tužne.
U sledećem nastavku: “Kako ne dobiti Nobelovu nagradu?“
Tekstove objavljujemo utorkom
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
