Bio jednom jedan Beograd…Crnjanskog
Eto još jedne teme oko koje se vrtim već godinama. Računam, tu je ona, nikuda neće pobeći, napisaću ja to kad-tad. Tema neće pobeći, ali vreme je to koje ne mogu da stignem, stoga je bolje da napišem ovo što mi se vuče po periferiji sećanja, ali uvek vidljivo i uvek tu. Kad god ne mislim nešto drugo, ova tema mi se privuče i počne da me zapitkuje kad ću joj se posvetiti.
Miloš Crnjanski je jedan od najvećih intelektualaca i renesansnih ličnosti srpskog govornog prostora. Nije čudo što se moja dobra Bilja Živak, jedno od naših najvećih kniževno-kritičkih imena, dohvatila izazovne teme i podigla literarni spomenik ovom nesvakidašnjem, vanvremenskom čoveku. Pri tom je nama, brojnim poštovaocima Crnjanskog, ispred nosa uzela fantastičan naslov “Ti, međutim“ na čemu joj od srca, iskreno kao i uvek, čestitam: tako nam je ostavila domaći zadatak da se dovijamo u svojim asocijacijama kako znamo i umemo. Stoga sam se ja opredelio upravo za naslov njegove najpoznatije poeme. No, i u tom naslovu neće biti reči o jednostavnom omažu tom čoveku. U samom naslovu ima nekoliko minskih polja kroz koje čitalac treba da prođe kako bi razumeo koliko se Beograd Crnjanskog razlikuje od ovoga danas.
O njegovoj unikatnoj biografiji sve se, uglavnom, zna: diplomata, profesor, sportista, mačevalac, tvorac ideje da se podigne stadion “Kantrida“ u Rijeci, publicista, dramski pisac, hroničar tragedije srpskog naroda, itd, itd. Pradeda mu je bio iz Srpske Crnje pa odatle i prezime koje je nosilo nekoliko sveštenika. Njegov deda stric službovao je u Srpskom Itebeju. Tu je, pokraj crkve, izgradio kuću. U njoj je letnje raspuste provodio Miloš i na njoj stoji spomen ploča. Bio sam na tom mestu. Deda mu je takođe bio sveštenik, a njegova putešestvija bila su vezana za život oca, činovnika-nomada. U Itebeju škola nosi njegovo ime.
Sve preko ovoga što bih napisao bila bi nepotrebna drskost, stoga ću se vratiti mom ličnom, najličnijem doživljaju Crnjanskog. Najpre nam ga je otkrila Bosiljka Milić, naš razredni starešina i profesor srpskog jezika i književnosti. Danas bi se ona u “politički korektnom govoru“ ili “rodno ravnopravnom“ zvala profesorka, ali ni danas nikome od nas ne bi došlo svesti da je oslovimo sa “profesorka“ kao da nam je neka rođaka ili komšinica. Profesor je bilo (i ostalo), stručno zvanje. Kada sam dobio zadatak da naučim “Mizeru“, krenuo sam na put bez povratka. Kakav put?
Mnogi znaju da je jedan od mojih najvećih poroka kazivanje poezije (“recitovanje“). Kod savladavanja neke pesme mnogi misle da je najteži posao naučiti je napamet. Međutim, to nije tačno. Najvažnije je svakako ono što mi u procenama recitatora (a naslušao sam se hiljada njih) zovemo logičko-saznajna analiza. Ako je recitator razumeo i prihvatio, doživeo pesmu, onda ju je veoma lako naučiti “napamet“, a zatim je usvojiti i interpretirati onako kako ko misli da to njemu najbolje stoji. Kada sam osvojio taj pristup, za mene je “recitovanje“ postala pasija. Mogao sam bilo koji tekst da izgovorim na sto načina, a da mi nikada ne izmakne ni njegova suština, ali ni ono najvažnije – veza sa slušaocima. Kada pravim putem krenu stihovi “Kao oko mrtvaca jednog sjaje oko vrta našeg bednog, fenjeri…“ nema te publike koja se neće utišati i posle toga prećutati one dve-tri neverovatno dugačke sekunde pre nego što krene aplauz.
Više decenija proveo sam u svom sitoštamparskom ateljeu. Sate i sate. Hiljade sati. Rutinu posla razbijao sam slušajući muziku iz moje bogate fonoteke koja mi je bila tu, pri ruci. Kada mi je u ruke dopao disk s poezijom Crnjanskog koju je on govorio, znao sam šta ću slušati idućih nedelja. Naravno da sam s lakoćom naučio sve tekstove s tog diska, iz već poznatog razloga. Kada nešto razumete i kada vam se učini kao da ste Vi pisali taj tekst, nije ga teško ni usvojiti. Čak se nisam trudio ni da se preslišavam. Postao sam advokat njegove poezije, mada to njoj nije bilo potrebno.
Dolazimo do razloga pisanja ovog teksta. Kao i svi moji tekstovi i ovaj je istinit, od reči do reči. Tekla je ratna, 1992. godine. Predavao sam u to vreme u gimnaziji, a pri tom sam bio mobilisan u Beogradu, pa sam mogao da ponekad dođem i održim, onako u uniformi čas, i da se vratim na smenu, kako bi se što manje izgubilo od gradiva. Autobusa je bilo malo. Ovaj je bio poslednji, večernji iz Požarevaca. Pravo iz njega otišao bih u stanicu gde sam bio raspoređen, a odatle na pozorišnički reon. Po običaju, iz zvučnika treštala je “narodna muzika“ zloslutna ptica pratilica srozavanja jednog, do tada ozbiljnog društva. Onda se dogodilo čudo. Vozač je greškom (?) odabrao Radio-Beograd. Možda je to učinio čekajući vesti. Uglavnom, ulazeći u grad, kod “plavog mosta“ na Konjarniku, počinjala je standardna gužva i vozač je pokušavao da se što pre domogne dobrog pravca i da nas dovede bezbedno do stanice. Mimoilazili smo se s vojnim kolonama, vojna policija je svaki čas zaustavljala i preusmeravala…A za to vreme na prvom programu Radio-Beograda, počinje poetski trenutak. Drhtavi glas na ivici starosti, sa tipičnim kotrljajućim “r“ počinje da govori stihove:
“JAN MAJEN i moj Srem…
…Ti, međutim, rasteš, uz zornjaču jasnu,
sa Avalom plavom, u daljini, kao breg.
Ti treperiš, i kad ovde zvezde gasnu,
i topiš, ko Sunce, i led suza, i lanjski sneg.
U Tebi nema besmisla, ni smrti.
Ti sjajiš kao iskopan stari mač.
U Tebi sve vaskrsne, i zaigra, pa se vrti,
i ponavlja, kao dan i detinji plač.
A kad mi se glas, i oči, i dah, upokoje,
Ti ćeš me, znam, uzeti na krilo svoje…“
U sekundi pomišljam da će vozač nepogrešivo brzo promeniti stanicu. Međutim, ništa se ne dešava! On je previše zauzet situacijom u saobraćaju, a možda ima i nekog na ratištu pa čeka vesti. Kako god, ja zanemeo i uzbuđen molim Boga da gužva potraje. Probijamo se kroz Sarajevsku ulicu, vrtimo se kroz one poprečne ulice. Autobus ulazi na stanicu, a Crnjanski završava svoju poemu. Eto, čuda su moguća. Čak se niko od putnika nije pobunio u stilu “majstore, promeni to davljenje“. Samo sam ja, izgleda, bio taj koji je umeo da oseti sreću poezije i da je uporedi sa Beogradom Crnjanskog i Beogradom tih mračnih godina. Šta je od svega toga ostalo? Naravno, i dalje mislim da je Crnjanski naš najveći pisac, divno nesavršen čovek. Sada kada ulazim u Beograd, nijedan vozač više ne pravi tu “grešku“ da pusti poeziju dok prolazi pored građevinskih bastarda koji se sada u šali nazivaju “Beograd na vodi“. Nema više železničke stanice. Ostala je samo maska koja se sada (prekasno) zove spomenik kulture. Ispred tog spomenika kulture nalazi se neka “instalacija“ koja bi trebalo da bude spomenik. Uskoro će biti srušen i sajamski kompleks. Pogled na Kalemegan s reke?Zaboravite… Mnogo toga će nestati s lica Beograda kakvog smo poznavali. Nije Beograd samo Knez Mihailova. Tu je i Mali Mokri Lug sa septičkim jamama, Borča sa podzemnim vodama…Lament nad Beogradom? Čemu? Sami smo pristali da se uništi grad Cvijete Zuzorić, Kneza Mihajila, Iva Andrića, Jovana Skerlića, Isidore Sekulić, Ivana Meštrovića, Miodraga Petrovića Mike -Alasa, profesora Koste Vujića…
Uostalom, poslednji stihovi ove poeme lepo upozoravaju:
A kad mi slome dušu, koplje i ruku i nogu,
Tebe, Tebe, znam da ne mogu, ne mogu.
Ovo što je ostalo u tragovima, u naznakama, od nekadašnje srpske kulture, ova ružičasta i srećna provalija šunda – ova novokomponovana arhitektura, Crnjanskom više ne može da naudi. On je svoj lament napisao, a mi ga živimo svaki dan. Svakom svoje, reklo bi se.
U sledećem nastavku: “Vesnina Milunka“
Tekstove objavljujemo utorkom
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
