Ovog meseca obeležavamo pola veka od kako nas je fizički napustila heroina svetskog glasa, Milunka Savić. Nijedna reč o njenom herozimu nije višak i ona će dugo još inspirisati istoričare, romansijere, umetnike. Onoj, koja je na vreme našla inspiraciju u njenom životu, Vesni Stanković, posvećujem ovu belešku koju sam objavio pre više godina. Ako je ko doprineo slavi Milunke Savić, igrajući monodramu širom Zemljine kugle, to jeste upravo Vesna. Tim povodom poslao sam Kancelariji za ordene predlog s obrazloženjem da se na odgovorajući način ova veličanstvena glumica i sjajan čovek nagradi. Nisam dobio čak ni potvrdu da je mejl primljen. To sada nije ni važno jer je delo koje je za sobom već sada ostavila Vesna, odavno nadraslo političko-birokratske mozgove po raznim kancelarijama. Niko ga više i ne mora objašnjavati ili obeležavati lentama, medaljama ili vencima slave. Vesna je to već uradila i ne zaustavlja se.
Moja mala lenta koju bih da prikačim na njen kostim zove se Vesna Hrabrost. Biće mi čast da odvojite deo vremena i pogledate šta sam tada (pre desetak godina, na 39. festivalu monodrame i pantomime) pisao o njoj.
Na sceni pozorišta “Pinokio“ u Zemunu održan je festival monodrame i pantomime. Sa prekidom, 39. po redu. Po onome što smo videli sasvim sigurno je da ovaj, svetski priznat i nadaleko čuven festival, pamti i mnogo bolje dane. Zašto je to tako, zašto je on trajao samo jedan dan (veče), zašto je bilo toliko malo učesnika, siguran sam da znam jer se bavim festivalima. Pored toga što mi to daje pravo da ocenim neku manifestaciju, otvara mi i mogućnost da u potpunosti razumem kolege i saučestvujem s njima, sluteći kakve su sve poteze morali da povuku, nedaće da prevaziću i slome otpore da bi festivala uopšte i bilo. Više je nego sigurno i provereno – bolje ikakav, nego nikakav; bolje da se održi kao večernja smotra nego da ga nema. Bilo je to, po svoj prilici, ogorčen i očajnički omaž jednom čudu od festivala koji pamti i velike dane i antologijska imena. Stoga, u ovoj kratkoj preambuli, izražavam iskreno divljenje kolegama koji su, u potpunoj skromnosti i medijskoj tišini, obema šakama zaštitili upaljenu šibicu na vetru otužne i demistifikovane srpske pozorišne scene.
Kolegama upućujem divljenje. Šta onda uputiti učesnicima? Mnogo jednostavnije za mene jeste: duboko im se pokloniti! U godini kada srpski nacion prigušeno, svedeno i ropski, udvorički skromno, obeležava jedan istorijski zemljotres, Veliki rat, tri gracije su se odlučile da ne ćute! Biljana Đurović, Sanja Krsmanović Tasić i Vesna Stanković bile su dovoljno glasne. U danima kada se naši političari izvinjavaju za sve naše podvige i pobede i trude se da ne naljute nekadašnje (?) neprijatelje, žene su govorile. Onako kako im je usud poklonio talenat, a škola zanat i znanje, dakle – sjajno, hrabro i slikovito. Kod nas se, nažalost, pobede obeležavaju – a u svetu se slave. Sinoć smo na sceni “Pinokija“ učestvovali u proslavi. Samo to je već bilo dovoljno da budemo tamo…za razliku od mnogih. Za sve ove godine razvio sam svojevrsnu religiju i nje se držim: verujem samo onoj publici koja uđe u salu! Njoj se bespogovorno predajem (kao učesnik), ili komuniciram s njom kao deo gledališta. U gradu koji ima toliko pozorišnih akademija (i stotina studenata i profesora glume, da ne spominjem profesionalce iz pozorišnih kuća, tzv. “javne i kulturne poslenike“) i sve što ide uz to, nije se našlo publike da ispuni salu. Dragi moji Zemunci i Beograđani, mi smo došli iz Požarevca da odgledamo vaš festival. Nije nam bilo ni teško ni daleko. Ni vruće. A vama?
Napor učesnika zaslužuje da se napiše nekoliko kritičkih redova o samim glumačkim dometima koji su, ovom prilikom, počast ustupili motivima ovog festivala – obeležavanju godišnjice Velikog rata i dobrotvornom činu. Spreman sam da ih još nekoliko sledećih dana hvalim što su, kao prave heroine, stajale na ruševinama festivala i branile ga svojim telima, znajući da će neko iduće, ili neke sledeće godine, prepoznati ova utvrđenja i početi opet da ih zida. No, isto tako sam spreman, iz potpune kolegijalnosti i objektivnosti da napišem nekoliko reči o dimenzijama samog pozorišnog čina.
Zvezda večeri, kojoj sam posvetio i naslov ove beleške, jeste, bez sumnje, Vesna Stanković. Mudro, vešto pa i efektno, poentirala je na svakom delu teksta koji je morao da otrpi hronološki pristup sa svim onim što on može da optereti pisca (reditelja, glumca). Spoj između vojnog i građanskog života Milunke iznuđen je i nedoteran, ali siguran sam da će to Vesna već i sama primetiti i poraditi na tome. Publika je njen istinski i delotvorni napor lako uvidela, saučestvovala u njemu i nagradila aplauzom koji se prelivao u skanidranje. Više nego zasluženo.
Tri gracije, tri heroine su (uz nevidljive, ali poznate organizatore) odbranile čast pozorišta. Posle izvikane i jalove (a zatim i skandalizovane) “Srpske trilogije“, načinjene namenski i pretenciozno, “Devetstopetnaeste“ (nejasne i učesnicima i publici), videli smo šta sve pozorište i pozorišni festival (selektor, učesnici, organizatori, realizatori) mogu, kada stvarno znaju šta hoće, da kažu o Velikom ratu. U tom slučaju skromnost jednodnevnog festivala ne smeta nikom. Naprotiv, opominje i poziva. Na temeljima ovih pozorišnih rovova neko će već znati da nastavi ovu gordu golgotu. Još jednom, sve čestitke upućujem učesnicima i kolegama organizatorima. Iduće godine neka neki majstor fotošopa zameni lik predvodnice na onoj čuvenoj slici “Sloboda predvodi narod“. Koga da stavi? To je bar lako…
PS
Nadam se da se situacija sa ovim festivalom u međuvremenu promenila. Ono što se nije promenilo jeste moje poštovanje za učesnike i organizatore. I publiku, naravno.
U sledećem nastavku: „Sećanje na nas“
Tekstove objavljujemo utorkom
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
