Gde smo sve bili i kuda smo prošli? Od Bizerte i Tunisa, preko Soluna do Karavanki. Kakvi smo sve mogli da budemo, a nismo? Koliko nas još uvek nosi gene slovenskih ratnika, hajduka i uskoka, solunskih paćenika, a koliko nas se prepustilo priglupoj izreci – „ćuti, samo da ne bude gore“ ?
Kada se još jednom, po ko zna koji put zapucalo na ovom nesrećnom prostoru, sve je vrlo brzo izašlo na videlo, kao što izlazi i sada. Smesta se videlo ko je kakav. Dok su jedni probudili u sebi “duh naših dedova“, drugi su potražili alibi u lažnim, slatkorečivim pozivima da gledamo svoja posla i da “mir nema cenu“. Nema, naravno, kao što cenu nemaju ni ljudsko dostojanstvo, sloboda i čast. Kada se okončala (nadam se) krvava završnica raspada zajedničke države, neumoljive brojke konstatovale su da je u redovima potomaka ratnika koji su prošli od Soluna do Karavanki bilo više od 120.000 dezertera. Ovo je priča o filmu koji verno, koliko je to uopšte moguće, oslikava vreme kada smo saznali za pojmove “ratni profiter“, “tajkun“, “balije“, “profesionalne patriote”, „ratni huškači“ i slične. O tom vremenu svedoči film “Turneja“, hrabrog i ogorčenog reditelja, Gorana Markovića. Vredi se setiti tog filma jer njegovi odjeci jesu dovoljno glasni, a slike koje prikazuju opet se ponavljaju. Putevima junaka “Turneje” sada idu “junakinje’’ zadruga, parova i sličnih šund-prikazanija, prikazujući svoje pevačke i ostale “veštine” na mestima na kojima se do pre izvesnog vremena ginulo.
’’Turneja’’ jeste film koji sam morao da odgledam iz milion razloga, no na svu sreću ne moram sve da ih navedem; dovoljno je to što je reč o domaćem filmu, o tekstu koji je pretočen u predstavu još pre više od decenije i što je brže-bolje (nažalost) izvikan bez potrebe kao road movie, mogući oskarovac, itd. Znamo kako to kod nas ide s etiketama.
Nesumnjivo da je ideja ’’Turneje’’ i kao L’Hommage i kao priča sama za sebe bila sa estetskog stanovišta opravdana i interesantna. Međutim, od vremena kada se taj tekst pojavio mnogo filmova je snimljeno o ratu i sukobima na tlu Jugoslavije. Neki od njih su remek – dela, a neka opet kvazi-dokumentaristički, gotovo očajnički pokušaj da se što pre zabeleži krvava stvarnost. Bilo je i, na sreću retkih, filmova koji su koketirali sa publikom, kritikom, pa i nacionima odakle su stizali. Od, verovatno najboljeg savremenog ratnog filma sa ovih prostora kakav je film ’’Pre kiše’’ Milča Mančevskog, preko ’’Lepih sela koja lepo gore’’, srpske i hrvatske verzije Vukovara, ’’Pravo kroz srce’’, ’’Snajpera’’, ’’Ničije zemlje’’, do današnjih dana sužavao se i suzio prostor za filmsku ’’pričaonicu’’ o ratu. Ne zaboravimo neopravdano skrajnut odličan film iz retkog žanra domaćeg horora – “Pun mesec nad Beogradom”. A još uvek ima šta da se kaže. Toga je bio svestan i reditelj jer je već u prvih dvadesetak minuta precizno odredio da je rat ovde samo povod za priču o večitom stradanju i putešestviju glumaca, golgoti jednog čudnog, žilavog esnafa. Goran Marković je odustao da ispriča još jednu ratnu priču, mada mu to niko ne bi zamerio, s obzirom na ideju i milje u kojoj se ona odvija i u kojoj ona, usput i teče kao šopalovićevska drama prepuna obrta, ali sa predvidljivim krajem. Ništa se, naoko ne menja: puca se, gine i strada. Međutim, po završetku ’’turneje’’ glumci su ti koji se menjaju! Oni, kojima je vekovima namenjena večita kapa sa zvončićima, sede u pozorišnom bifeu iz kog su pre samo dva dana izašli. Sede i čuvaju svoju tajnu. Otišli su kao bića puna rana, kompleksa i ožiljaka, a vratili se kao otrežnjeni i zreli ljudi, spremni da sledeći put skupo prodaju svoju glumačku kožu.
U tom glumačkom filmu većina se dobro snašla glumeći, manje-više, same sebe, što je opet posebna dragocenost naše kinematografije. Ta dragocenost je razotkrila i činjenicu da je jedan, briljantan glumac i vedeta Ateljea 212, Svetozar Cvetković, u ulozi frustiranog doktora gotovo odbacio želju da glumi, olako prošetavši kroz kompleksnu ulogu doktora koji se nagledao svega i svačega.
Šta (koga) treba pohvaliti, odnosno posebno istaći: uloga Ljubića u interpretaciji Voje Brajovića za koju već sada može da se kaže da je antologijska. Demaskirajući najveće neprijatelje mira – “rodoljupce“ i “borce za našu stvar“, on je pokazao kako duhovno profiterstvo može da bude tragičnije i štetočinskije od klasičnog ratnog. Istovremneno, brojgelovski slikovito prikazao je kakve gnjide čovekolika stvorenja umeju da budu.
U sledećem nastavku: “Zabranjena zona“
Tekstove objavljujemo utorkom
Fotografija: isečak iz filma.
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
