Bio sam više puta u gostima kod Puškina. Naravno, simobolično. U blizini jednog od podmoskovskih mesta sa izuzetnom istorijom, Volokolamskom, našim bratskim gradom, nalazi se Jarapoljec. To je bilo “vikend-naselje“ moskovskih gubernatora. Posetila ga je i Katarina Velika. U njemu je zasijala i prva lampa u Rusiji. Međutim, u Jarapoljecu se nalazi i zadužbina grofa Gončarova, Puškinovog tasta, ali i zadužbina grofa Černjišova (ruski Versaj), prvog Slovena koji je zgazio Berlin. U toj zadužbini, “vikendici’ o čijoj veličini vam govori slika boravio sam više puta pa sam stoga i emotivno vezan za Puškina. Tu sam prisustvovao i klasičnim puškinovskim večerima. Jedne večeri slušao sam i predavanje o ‘Pikovoj dami’ i eto povoda za jednu lepu priču, koga interesuje, naravno.
Na ovoj fotografiji vide se dimenzije “vikendice“ (dača ili usadba, tako je zovu Rusi) Gončarovih, Puškinove tazbine. Prečnik rondele sa drvetom u sredini je 50 metara.
Lungin, jedan od najvećih svetskih reditelja i poznavalaca klasične muzike režirao je “Pikovu damu“ u triler maniru. Ne bih se složio da je reč o trileru, kako su ga olako definisali prepisivači sa interneta, mada ima i tih naznaka. Reč je, pre svega, o psihološkoj drami, čak pre ljubavnom zapletu nego samom trileru. Da, u filmu se pojavljuju tajkuni, moćnici podzemlja, vlasnici tuđih života, ali to nije ta vrsta trilera. Oni su u priči samo zato da podsete kako sve može da se zakomplikuje i “razreši“ tuđ životni problem. Ako ste film gledali da ga ne prepričavam, mada ima delova filma koji jesu za priču i divljenje. Sofija, koja svojom harizmom i pojavom, pozom i ekscentričnošću, podseća na Isidoru Dankan (!), odlazi korak dalje u tumačenju operskih diva. Ona jeste stvarna veličina, ne samo dok se vozi u rolsrojsu ili se kocka, dok ispija konjak ili vodi ljubav, već i na daleko važnijem mestu – u rediteljskoj stolici. Ona primenjuje sve, ali baš sve metode da uspešno dovede do cilja svoj projekt – režiju “Pikove dame“, genijalnog dela u čijim temeljima se nalaze dve istinske svetske veličine – Čajkovski i Puškin. Na njenim probama svi mogu da nauče mnogo jer njena doza cinizma ima onu lucidnost koju poseduju samo veliki, stvarno veliki umetnici i teški ljudi, a ona to jeste.
Ceo film je neka vrsta obrnute ode scenskom svetu, ali za razliku od “Dirigenta“ (kome se čovek mora vraćati ako misli da razume ne samo “Pikovu damu“ već i ukupan Lunginov opus), ovde se milje širi i nije samo reč o intimističkom čitanju ljudskih odnosa. U “Dirigentu“ jedan od glavnih “glumaca“ bio je grad Jerusalim, a ovde tu ulogu preuzima Moskva. Međutim, nema širokih planova, totala i pejzaža, već svoje epizode slikovito predstavljaju mikro-prizori – ulazi u gigamarkete, raskrsnice, parkinzi, pročelja zgrada…Moskva jeste svetski grad, pa tako sa ekrana i deluje. Film je u mračnim gamama, pa iz tog mraka lakše izranjaju razni bivši ljudi, nedefinisane prošlosti i problematične sadašnjosti. Sve se može rešiti putem novca, pa i sam gledalac pomišlja često da je novac samo dogovor za ispunjavanje želja i planova svemoćnika koji na kraju igre uvek dobijaju.
Ne treba prepričavati film, ali neke scene jesu za priču i prepričavanje. Neobična minijatura upadanja mladog Andreja u led podseća na sličnu sekvencu iz filma “Admiral“. Scena seksa uz legendarnu ariju iz “Samsona i Dalile“ Kamija Sen Sansa ( “Moje srce se otvara tvom glasu“) jeste interesantan citat! Mnogi zaljubljenici u film setiće se filma “Spavajući s neprijateljem“, kada je Laura (Džulija Roberts) praktično prinuđena da “vodi ljubav“ sa svojim paranoidnim mužem uz muziku Hektora Berlioza (deo iz “Fantastične simfonije“). Možda to i nije bilo Lunginov cilj, ali je vrlo asocijativno. Svakako je iscrpljujuća i teška scena ruskog ruleta koja je izvornija i dramatičnija od onih, odavno legendarnih scena iz filma “Lovac na jelene“. U pojedinim trenucima gledalac ima osećaj da treba da okrene glavu u trenutku potezanja obarača, toliko je psihološki naboj realan i autentičan…za razliku od scene pokušaja samoubistva u završnoj slici “Pikove dame“. Koliko znam, iz stvarno ogromnog iskustva, i za manje stvari prekida se scena (loše izveden efekat, neočekivan pad dela scenogafije, itd, itd). Ovako izgleda kao da svi učestvuju u simboličnom samoubistvu. Glavni glumac krvavi na oči celog ansambla i niko ne sme ni da pomisli da to nije deo režije. Možda je i publika pomislila da je to ekscentrično dopisivanje teksta operske dive (kao rediteljke) smisleno pošto se uklapa u futurističku i vilinsku scenografiju jer nemoguće je da Moskovljani ne znaju kako se završava originalno delo ( Herman posle propasti na kartama biva smešten u duševnu bolnicu gde samo ponavlja “trojka, sedmica – dama…Trojka, sedmica, kec“).
U filmu ima još mnogo lepih, ilustrativnih detalja vezanih za život na visokoj nozi kakav se u Moskvi rado upražnjava, no ovde Lungin jasno naznačava – sve ima svoju cenu i svaka cena mora da se plati. Film su, za sada, mimoišli značajniji festivali. Prema prvobitnoj zamisli, scenarista filma trebalo je da bude oskarovac Dejvid Sedler (“Kraljev govor“), a gotovo da su bili dovršeni pregovori sa Umom Turman u vezi s tumačenjem Sofijinog lika. No, krenulo je i završilo ovako kako se pred nama odvija. Ko želi da provede dva mučna i poučna sata pred ekranom, eto mu prilike da nauči još nešto o tom začudnom, tragičnom i opterećenom svetu umetnosti, a da pri tom uživa u perfektnoj glumi, sjajnoj kameri i karavađovskoj fotografiji. Ako želite da se upoznate sa tamom, gledajte slike Karavađa – ili filmove Lungina. Nećete zažaliti.
Ovde je reč o školi, ruskoj školi artizma gde Lungin govori, praktično, o svojim kolegama, u širem smislu te reči. Rusi su vorkoholici, perfekcionisti i drugačije ne razmišljaju. Ovakav film mnogi gledaoci isključe posle pet minuta – jer ne znaju (ili ne žele da upoznaju) kontekst (vremenski, predmetni, socijalni). Naravno da običnom gledaocu nikada ne bih na ovakav način prezentovao svoje mišljenje o “Pikovoj dami“ jer ne vredi raspravljati s nekim ko ne može da čuje zvuke van svog opsega. Zato vi možete. Naravno da sam svestan da je ovakav film ljubiteljima akcije ili FPS igrica beskrajno dosadan, ali ja im tu stvarno ne mogu ništa. U to “ja im stvarno ne mogu ništa“ spada i odsustvo mog napora da im objasnim koliko mnogo uživam u ovakvom umetničkom delu. Problem naših gledalaca je u tome što su se utisci o nekom filmu odavno sveli na frazeme tipa “super je“, “sr.nje je“, “nije loše“, itd…Oni, verovatno uživaju u nekom drugom, površinskom nivou. Pri tom sebi daju za pravo da to izgovore punim glasom, ne štedeći reči potcenjivanja.
Istina je da je Lungina teško voleti, a nije ga, naravno, lako ni razumeti. Pođimo, za početak, od toga da je ovaj film jedna velika metafora, pa ćemo biti bliže istini. Ta metafora se vrti oko prokletstva i surovosti ličnosti i života umetnika, pre svega vrhunskih. Oni su mamac ne samo za obične ljude, već i za stručnjake, pa i specijaliste. Ovo je jedan od filmova koji umetnike otkriva sa tih, manje poznatih strana. Doktor Džekil i mister Hajd su zaštitni znak mnogih od njih. Iza maske rođenih talenata čijim dometima se dive ne samo obični smrtnici, nalaze se upravo ovakvi junaci kakvi su stigli pred Lunginove snimatelje.
PS
Moskvom sam se vozio mnoogo puta i zato mislim da je ona u scenografskom smislu ovde neprepoznatljiva. Da je hteo, lako bi reditelj pustio poznate kadrove Tverske, ili crkve Vasilija Blaženog, ili Crveni trg, Stari Arbat… Ne, on ju je postavio kao klasičnu velegradsku scenografiju, sa isparavanjima šahti, tihim slepim ulicama, dokonim semaforima…Verovatno je i na taj način želeo da nam odvrati pažnju od “tipično ruskog“ i navede nas da razmišljamo o gadostima koje žive i u najtalentovanijim ljudima. Nije Lungin jedini sklon improvizacijama kada je materijalna istina u pitanju. Setite se filma “Paganini“ u kome je propuštena prilika da se napravi odličan biografski film (kada već postoji mnogo materijala o tome, čak i romansiranog). Umesto toga, napravljena je žanrovska glupost, a Paganini predstavljen kao mega – star u današnjem značenju te reči. No, da se ne bavim time, daleko bih otišao.
Na svu sreću, postoji mnogo autora koji ne pripadaju ni klanovima ni šablonima i od njih, u pozitivnom smislu, zaziru i klanovci. Načelno govoreći, kada je politička podela u pitanju, to je linija razgraničenja carizam, putinizam i nešto što se u Rusiji još zove komunizam, a naši analizičari tu vrstu ne bi nikad razumeli (na izborima 2011. godine Zjuganov je osvojio ogromnu četvrtinu glasova, što je podvig s obzirom na to da su u vreme Gorbačova komunisti bili ustavom zabranjeni).
Neko je rekao da u ovom filmu nema savremene Rusije. Potpisujem da to nije tačno, pod uslovom da razdvojimo pojmove. Moskva nije Rusija u tom smislu reči. Ona je megapolis koji se uopšte ne razlikuje od drugih takvih naseobina. Već u Podmoskovlju, pa i u Zlatnom prstenu, osetićete taj ogroman uticaj i dah tog velikog grada i nove klime. “Ostatak“ Rusije (ta šestina Zemljine kugle) jeste još uvek u onom fundamentalnom smislu reči ta Rusija koju olako mešaju sa Moskvom.
U sledećem nastavku: “Srpska kultura u ruskom štimu“
Tekstove objavljujemo utorkom
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
