Danas će vam s ekrana i čestitati slavu uz obavezan, neminovan i izlizan komentar: “Danas polovina Srbije slavi, a polovina ide na slavu“. To je, naravno, tačno, ali bih voleo da malo porade na maštovitosti i kreativnosti. Da i to vidimo. Šta, međutim, nećemo videti, bar ne u onom obliku kako to doživljavamo mi koji tu slavu spremamo? Televizije pošalju svoje reportere na ulice da pitaju građane kako se pripremaju za slavu: reporteri promrse jedno ili dva uobičajena pitanja, zažele srećnu slavu (to je lepo, nemam ništa protiv); neki se usude da uđu i u prodavnicu ribe i nahvataju malo onog tipičnog mirisa, dosađujući pitanjima prodavcu koji žuri da usluži kupce, i to je to. E, nije to – to. Zašto? Zato što, kao svaka medalja, i ova ima drugu stranu, a nju sve domaćice i domaćini znaju odlično. Hajde da malo osvetlimo tu stranu, bez ikakve zadnje misli. Jednostavno, sve ima svoju rutinu, pa i ta priprema.
Danima ranije nekako “iznenada“ počinje da “skače“ cena ribe, onako kako ribe veselo skaču u onim ogromnim staklenim akvarijumima u prodanicama na pijaci. Pri tom prodavci polovično iseku ono što ste punom cenom platili (ne može čovek sve da stigne, sad se uzimaju pare; kad će Srbi sledeći put da nagrnu u ribarnice, ako neće sad?), a kad dođete kući samo iz ličnog dostojanstva nećete na svojoj vagi da proverite koliko ste stvarno doneli…a koliko ste platili, to znate. Posle odete i dokupite još ribe. Za svaki slučaj. Uz njih će se provući sa svojom povišenom cenom i orasi za baklavu (“nije rodio orah ove godine“), a i žito može da iskoristi priliku, zašto da ne? Podignute cene nafte, zemljoradnici blokiraju puteve, poskupelo đubrivo, itd, itd. Da ne spominjem sad koronu, ili rat u Ukrajini daleko bilo, to je u početku bilo štos. Sad više nije. Pretpostavljam da će slično biti i s onim velikim, lepim slavskim kolačima jer i oni mogu da se pravdaju inflacijom. I njima će skakutati cena. Znaju pekare bez čega ne može da se slavi. Samo mi ne možemo da se pravdamo, niti za to imamo potrebe: svake godine idemo kod nekog na slavu (poneko i na više slava); red je i da se uzvrati, pa nek košta šta košta, jednom je slava, zar ne? Kad je beg bio cicija…
Ruska ikona Sv. Nikole, kasni XV vek, muzej u Stokholmu
Tako mi krećemo u susret još jednoj slavi i ne pitajući se mnogo otkud nam taj običaj. Kao da je oduvek tu – i nismo daleko od istine. Nemamo vremena da još i o tome razmišljamo (osim mene, blogera koji bi da vas obraduje prigodnim tekstom), jer moramo da se pripremimo kako valja. Nekome će kuća biti tesna, neko će tradicionalno pozajmljivati po komšiluku stolice. Kada gosti odu, flaše poklonjenog vina ćemo skloniti u ostavu, a kese sačuvati, zatrebaće i nama; pošto niko (uglavnom) ne pije vino (mi smo skloniji tvrđoj varijanti), onda te flaše nekom prilikom odu dalje na poklonički put, ili im istekne rok. Kada gosti odu, ostaje brdo sudova, vraćanje stolica, razmeštanje slavske sobe u tekuće stanje, vetrenje kuće zbog pušača koje niko ne može da ubedi da u prostoriji ima i dece, ali i nepušača, itd. Kad spomenuh pranje sudova, obavezno se kupuju kompleti novih čaša jer se preko godine na neki čudan način prorede i to najčešće kod pranja. Na kraju, domaćica padne s nogu i dva dana ne može da dođe sebi. I da ne zaboravim: ribe se obavezno isprži bar jedan i po put više nego što treba, pa se to lepo spakuje i najbližim rođacima spakuje da ponesu. Kad nama poklanjaju, red je i da uzvratimo, zar ne? Tu je i prebranac (moj apsolutni favorit kad je reč o ovoj slavi, uz obelolučenu pečenu papriku u ulju), koji se sledećih nekoliko dana jede jer ga ima za dve slave, ili se stavi u zamrzivač za neku drugu priliku. Ostane naravno, i višak pića, jer gde kod srpskog domaćina sme da bude manjak? Bolje tona viška nego gram manjka! S njim ćemo se nekako izboriti, ali sa hlebom baš nikako. Ovi sadašnji, već oko podneva počinju da se mrve, a sutra, najdalje preksutra, možete ih koristiti za razne građevinske radove, pošto većina savremenih domaćica ne ume da pravi poparu. Šta je to beše popara? Retko se ko hvata i kolača jer vlada ubeđenje da ako neko pojede deo kolača ne može da dođe sutra na “reprizu“. Tako mu je to.
Eto, imaju naše slave i tu stranu medalje. Nisam spominjao (da ne izbaksuziram nekome) to da neko može da se napije, da se društvo posvađa oko neke teme (politika ili sport – birajte), ali i to je deo našeg folklora. Važno je da se mi družimo, zar ne? Na kraju krajeva, slava bude i prođe, pri čemu mi znamo da je to naš vekovni običaj i da su zimi slave češće, jer su ljudi nekada zimi imali manje posla, pa eto prilike da se druže. Hajde da vidimo da li je baš tako.
Svakaka kuća u Srbiji, svaki grad i svako selo imaju svoju slavu. Pošto je to jedan od naših najstarijih paganskih običaja (volimo da se družimo, pojedemo, popijemo; ko to, uostalom, ne voli?), i crkva i država su shvatile da taj običaj nije moguće iskoreniti, a i čemu? Srpski arhiepiskop Sveti Sava, jedan od naša dva sveca (drugi je Sv. Nikolaj Žički) koje je usvojila i Ruska pravoslavna crkva i stavila ih među svoje svece, rešio je da kanonizuje, ozvaniči te običaje.
Stari Sloveni su svoje bogove smatrali svojim precima i tako su se prema njima i odnosili. I religija paganskih Srba bila je autentična i snažno utkana u čoveka. Zato je ovaj značajni narodni običaj kod Srba imao veliku važnost i zato se i održao vekovima. Posle primanja hrišćanstva crkve su revnosno pristupile iskorenjavanju ovog paganskog, mnogobožačkog običaja. Pošto je to bila nemoguća misija čak i tadašnje božje izazlanike, Sv. Sava je u XVIII veku uveo red u te običaje, pa su za njim i drugi tako postupili.
Slave kakve danas znamo uobiličio je mitropolit Srbije Mihajlo relativno kasno, ustvari – onda kad je mogao, kad smo se nekako otresli Turaka, 1862. godine, četiri godine posle Svetoandrejske skupštine. Slave su imale mnogo naziva, ali su do današnjeg dana ostale zajedničke imenice slava, krsna slava i svetac, ređe i svečari (uglavnom u zapadnoj i Staroj Srbiji). Svečari su homonim, to mogu biti i osobe koje slave. Pri tom se sve slave, kolokvijalno zovu crveno slovo. I oko toga, naravno ima rasprave i narodnih mudrolija (od onoga – “za budalu ima posla i za Božić“, do izreke “treba i na praznik nešto simbolično uraditi“, itd, itd), ali to je malo duža, tipično naša priča. Neko slavi posno, neko slavi mrsno, neko mešovito. Važno je da se slavi. Svaka porodica ima svog sveca i postoje, kao što nam današnji dan svedoči, vrlo popularne slave, ali i i one retke, za koje je malo ko čuo.
Izbor je, uglavnom, lične prirode, odnosno nasleđen. Jedan dan se obavezno posvećuje; drugi dan nije obavezan, ali ako ima mnogo gostiju, domaćin nekako po prećutnom običaju i uhodanim navikama to podeli na dva dana i svi zadovoljni. Ima skromnih slava, a ima, u poslednje vreme i novotarija: neki od svečara se odlučuju da to urade u iznajmljenom prostoru. Ne mogu da kažem da li je to u duhu vere ili nije, ali (da podsetim) sve je krenulo iz kuće pre mnogo vekova; naše slave su kućne, pa nek domaćin vidi šta će s mnogo gostiju. To bar ne mora da se propisuje zakonom. Ima porodica koje slave i “malu slavu“, odnosno preslavu. U starim rečnicima može se naći za preslavu i imenica poslužica. Razloga za preslavu ima više, ali se najviše vezuju za to ako je žena jedini potomak iz svoje matice, da se slava ne bi izgubila. Kod nekih Slovena nema kućne slave. To me je iznenadilo kad sam prvi put bio u Rusiji. Postoji slava grada, kada se kroz grad organizuje svečana povorka (Крестный ход) i ona može biti za Uskrs ili za dan mesta, ali same porodice ne slave slavu. Ima još prilika za šetnju s krstom (kako bi se moglo slobodno prevesti), ali i to je od mesta do mesta. Postoji i veliki hod, koji svake godine određuje crkva sa određenom rutom i ciljem. Eto, razni ljudi, razni običaji.
Kako god, o slavama se može nadugačko i naširoko pisati, ali da vam ne oduzimam vreme, možda treba još neka sitnica da se uradi, dokupi nešto, a ja vas zamajavam mojim pričama… Mi smo sto postavili, sačekaćemo podne da osveštamo kolač i počećemo da dočekujemo goste. Srećna nam slava, domaćini!
U sledećem nastavku: “Iznad crte“.
Tekstove objavljujemo utorkom.
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
