Nisam opsednut kalendarima, ali u svakoj sobi mog prebivališta obavezno stoje i sat i kalendar. Kad već ne mogu da utičem na njihov tok, bar da imam uvid. Ne bi bilo čudno ni da sam opsednut tim papirnatim brojačima vremena jer sam, baveći se sitoštampom, odštamao kamione kalendara. Evo dok povremno pogledam na jedan od njih, a tu je, na zidu, kraj kompjutera, vidim da je ostao poslednji list; i ne samo poslednji list već i poslednja nedelja ove godine. Sledeća “osmatračica“ biće iduće godine…Kako to daleko izgleda i zvuči, a reč je o samo nekoliko dana. Dolazak Nove godine je za mene, na prvi pogled, promena još jednog kalendara na zidu. Ali, da li je baš tako? Radilo se ove godine, radiće se i iduće.
Ovih poslednjih nekoliko dana jeste prilika da se podsetimo šta nam se (lično) dogodilo ovde godine, šta smo uspeli da uradimo, a šta nam se nije dalo. Šta je uspelo da preskoči tu lestivicu zamišljenih planova i pretvori se u uspešne, a šta je ostalo za iduću, dolazeću godinu? Jesmo li prešli zamišljenu crtu koja razdvaja nezadovoljstvo od zadovoljstva?
No, pre toga, da vidimo šta mi to proslavljamo rutinski, bučno i sa što manje entuzijazma. Oni koji su u radnom odnosu prvo pogledaju šta može da se spoji od tih prvih, novogodišnjih dana, neki mini-odmor. Ako se to lepo namesti, tu je blizu u Božić, pa taj mini-odmor može da se pretoči u malo komforniju pauzu. To, naravno, kad je reč o zaposlenima u javnim preduzećima. Ne treba podsećati na nezaobilazno pečenje, rusku salatu, petarde, piro-tehniku, razmene porodičnih poseta, sve manje popularne dočeke po kafanama (stariji se svakako sećaju kako za, recimo, restoran u Zabeli karta za doček mogla je da se dobije jedino pomoću lutrije), itd.
Odakle nam ta reč, kad već već tako često koristimo, i ne baveći se njenim poreklom? Naravno, od starih Latina. Iz tog mrtvog jezika (koristi se samo u Vatikanu i to u protokolima) ostalo nam je hiljade živih reči. Calendae. Tako se zvao prvi dan meseca u Rimskom kalendaru. U starolatinskom to je poticalo od glagola calare, pozivati novi mesec. Inače, izvedenica ovog glagola – calendarium, ima značenje knjigovodstvo ili registracija jer su računi izmirivani na kraju svakog kalendarskog meseca. E, kad bi sve to bilo tako jednostavno. Ovi kalendari po našim zidovima samo su deo opšte gungule kojoj je ljudski rod sklon. Trenutno su važeći Gregorijanski, Jevrejski, nekoliko arapskih, Kineski kalendar (oni u svakodnevnom radu koriste Gregorijanski, inače imaju svoj tradicionalni kalendar zvani “poljoprivredni“). Naravno, tu je i Julijanski kalendar, koji se koristi u crkvenoj praksi većeg dela orijentalnog pravoslavlja…pa ti vidi, što kaže naš narod. A to tome da li dočekujemo 2024. ili 5675. ili koju već, bolje da i ne počinjem.Vratimo se osnovom značenju, odnosno naslovu beleške – svođenje računa.
Šta ste uspeli da uradite ove godine?
Red je da krenem od sebe, inače ne bih imao pravo da očekujem od vas da se “javnom mestu“ zvanom portal ili mrežna grupa ispovedate i otvarate dušu, mada, priznaćete, nije to loše neki put uraditi. Iznenadićete sami sebe koliko ste, ustvari, bili uspešni. Lepo je da se čovek nečim i pohvali. Ove godine uspeo sam da za ovaj portal i moj blog probijem “zvučni zid“. Preterao sam brojku 100, a pošto je ovo 117. nastavak, to će reći da drugujemo većduže od dve godine. Prvih sto tekstva sam smestio u knjigu “Osmatračnica“. Neka ostane i u fizičkim obliku. Lepo je “skrolovati“ i “surfovati“ blogovima, ali je još lepše sesti uveče, posle dnevnih obaveza, i uzeti knjigu u ruke. Na portalu “Oružje on line“ koji uređuje svetski pozato ime istorije naoružanja, Branko B. Bogdanović, objavio sam oko sto tekstova, studija na razne teme. Stigao sam i da objavim monografiju povodom velikog jubileja, 60 godina Ljubičevskih konjičkih igara.
Ni to nije sve. Ja sam na pogrešnoj strani penzionerske sudbine, jer sam se ove godine ustalio kao profesionalni kritičar na lepom pozorišnom festivalu “Takovske cveti“ u Gornjem Milanovcu, srcu Srbije i njene državnosti. Uspeo sam da napišem, autorizujem i ustupim prava za celovečernji igrani film “Ljuba Zemunac“. Bilo je to veliki izazov. Lako je pisati o vrhunskim sportistima i primernim ljudima, a kako napisati scenario o crnim biserima sa beogradskog i drugih evropskih asfalta. Onda sam se setio da je najveći broj publike gledajući “Kuma“ navijao za Korelona, a o “Porodici Soprano“ i da ne pričam. Bilo je tu još lepih stvari, ali ko će svega da se seti. Kolege iz moje firme su me za Glumačke svečnanosti pozvale da budem član žirija publike. Naravno, najvažnija od svih je ta što je ovaj tekst dokaz da sam još na površini zemlje, što svima od srca želim. A šta sve nisam postigao? Taj spisak bi bio malo duži, ali ne treba preterivati ni sa željama. Još jedna stvar me vezuje za ovaj kalendar. Dobio sam ga od moje fime. Još ne umem da kažem moje nekadašnje firme jer ona nikad neće otići iz mog života i postati prošlost. Eto, smatrajmo i to uspehom ove godine.
Hajde sad vi i srećna vam Nova, 2024. godina.
U sledećem nastavku: “Reč po reč“
Tekstove objavljujemo utorkom
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
