Prošla je još jedna godina. Evo nas u Novoj, 2024. godini već drugi dan. Kako ste je dočekali, odnosno – kako nas je zatekla? Rutinski, naravno. Neko će spojiti praznike, neko će raditi. Jutros su ulicom prošli radnici KRO i pokupili prošlonedeljne ostatke. Juče su pred zoru počistili grad od petardi, plastičnih čaša, bezobzirno razbacanih otpadaka, opušaka, pa i špriceva s iglama. Eto, mora neko i to da radi. Mamurluk je, nadamo se, prošao uz pomoć neke solidno zakiseljene teleće čorbe, pa nam ostaje da se izborimo s ostacima ruske salate, pečenja ili sarme. Mnogi još vraćaju san u normalu. Još petnaestak, dvadeset dana jedni drugima ćemo čestitati Novu godinu, zaželeti sve najbolje i početi da planiramo šta ćemo za Uskrs ili leto.
Sve bi to bilo lepo i u skladu s tradicijom, ali postoji, kao i uvek, i druga strana medalje. Ovom prilikom nazovimo tu medalju ogledalom. Cele godine susrećemo se sa sobom i svojim problemima. Nervira nas što se nerviramo, što ne umemo da se uzdržimo, što nema kolegijalnosti, onakve kakvu je zamišljamo. Ne umemo da uživamo u malim stvarima jer se velike, najčešće, ne dogode – ili se dogode nekom drugom. Pri tom bismo mogli da se zapitamo (ponekad, ne uvek, naravno) jesmo li mi sigurni da smo dočekali Novu godinu? Hajde da obrnemo stvari, nije loše pogledati ponekad običaje iz drugog ugla: šta ako je ona nas dočekala? Ako su mnogo mudriji od nas (recimo, Ajnštajn) dokazali da je vreme još jedna dimenzija kroz koju se krećemo, onda smo mi ti koji su naišli na još jednu vremensku stepenicu, a ne obratno. Ne kreće se vreme kroz nas već mi kroz njega, tako bar kaže fizika. Prilično egzaktna nauka. Eto, kako ljudi znaju da budu komotni sudeći drugom, pa čak i vremenu! Kao da je ono išlo ka nama pa smo ga mi, eto, uz vatromet, konfete, prskalice i jelke dočekali. A ono je po svom planu teklo i teče, potpuno ravnodušno gledajući nas kako putujemo kroz njega ili pored njega.
Ako ovo moje mamurno filosofiranje još uvek nije jasno, setite se (mada ne znam kad ste poslednji put putovali vozom), da ne idu stanice nama u susret, već obratno. Izgleda kao da predeo prolazi pored nas, a svi znamo da je obratno.
No, dobro. Jedan tekst u blogu koji će za nekoliko sekundi biti u prošlosti, neće izmeniti ljudske navike niti odnos prema običajima. Nije mi to ni namera. Nisu ih ljudi menjali nekoliko milenijuma, neće ni sada. Usput, bili smo dovoljno drski (a o tome sam već pisao) da odredimo nekoliko vremenskih tokova i nazovemo ih kalendarima, dok Sunce, ono koje određuje svaki otkucaj našeg srca, to ravnodušno posmatra. A vreme teče ni brže ni sporije. Svako od nas ima neki svoj mali, sujeverni ritual tokom dočeka Nove godine. Kod mene stvari stoje ovako: najpre “iščestitamo“ jedni drugima praznik i zaželimo sve najbolje. Pošaljemo SMS prijateljima ili ih pozovemo. Naravno, zaželimo im najpre zdravlje, a zatim i sreću. Posle toga promenim kalendare po kući, sačekam da se ispucaju sve zalihe petardi, pa kad se Srpski front stiša, onda legnem u pokušaju da zaspim. A poruke nastavljaju da stižu cele noći. Pri tom se zakunem da u ovoj, Novoj godini, neću više psovati. Ne stoje mi lepo psovke, to su mi još sestre govorile. Zašto se zaklinjem u nešto što ću posle pet minuta prekršiti (prva je obično: je.em ti petarde, dokle će više, kao da ja sam nisam ispucao hiljade metaka za novogodišnju noć)? Jutro je već nešto drugo. Prošetam pustim gradom i sa zadovoljstvom primetim da je čist. Eto, bar nešto. Ako sam bio uporan u šetnji, može se posrećiti da je neki nestandardni vlasnik kafića već otvorio vrata za goste.
Eto, ja tipujem na mog druga Aćima, potpuno nestandardno stvorenje za ovaj grad; njegovo veliko srce široko je da primi celu ovu palanku, koja je, pak, tesna za ono što on zna ili podrazumeva, gotovo neprimetno se smeškajući. Zato je hrabro svoj kafić i nazvao “Grad“. Pretpostavljam. Tu je negde i Car koji nikoga neće iznenaditi ako jednog dana kaže “dobar dan“. Ako se baš zadržim u gradu ili u “Gradu“, u neobaveznom, a uvek ozbiljnom razgovoru, stižem kući na podgrejanu čorbu i sarmu. O televizijskom programu ne bih ovom prilikom, obećao sam da neću psovati. Dovoljna je reč – reciklaža. Eto, da vidite da umem da budem i karakter.
Ali evo još malo da se prošetam Ajnštajnovom ulicom: koliko puta ste rekli – “Idem malo da ubijem vreme“? Lepo kao uteha, ali i netačno. Vreme je jedino koje ubija, prema tome, nađite drugi način da trošite svoju količinu večnosti. Pošto nismo piramide (jedan arapski filosof je rekao – “Sve na svetu se plaši vremena, samo se vreme plaši piramida“), pristanite na to da promena kalendara na zidu ima i svoja druga značenja, pri tom sve dalja od svečanih i prazničnih. Ako je neko uopšte imao strpljenja da stigne dovde, želim mu da ovu, Novu 2024. godinu provede rešavajući svoje, a ne tuđe probleme. Za početak. Ostalo će se, valjda, namestiti samo – vremenom, naravno.
U sledećem nastavku: “Reč po reč…“
Tekstove objavljujemo utorkom
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
