Kako iz sećanja nestaju neki objekti, ljudi, događaji…
Znate li gde je “stara gimnazija“, ili “stara opština“? Ako znate, po svoj prilici pripadate starijoj generaciji naših sugrađana.
A “stara Bastilja“?
Ne morate da budete frankofil da biste znali značenje imenice bastilja. Ona se može pisati i malim i velikim slovom. U fortifikaciji, pomoćnoj inžinjerskoj disiplini koja se bavi utvrđenjima, bastilja (bastille) je četvrtasto utvrđenje sa visokim kulama. Kule su služile i kao osmatračnice, ali pre svega kao spona i zaštita bedema i bastiona, pokrivajući mrtve uglove. Po pravilu je bila visoka koliko god je to moguće, a u svakom slučaju viša od okolnih zidova, dominirajući okolinom. Pojavom artiljerije takve fortifikacije lišene su osnovne uloge, pa su se branioci okrenuli drugim materijalima i oblicima (bunkeri, blokhausi, kupole). Fortifikacije su nam poklonile neke lepe termine. Navešću primer: znate, naravno, šta znači i odakle potiče reč banket? Da li? Banket je unutrašnji deo bedema u obliku stepenika odakle se dejstvovalo, ali i gde su u zatišju, van dometa neprijatelja, branioci mogli da se odmore, pojedu nešto, okrepe se.
No, da se ovo ne bi pretvorilo u predavanje u nekoj vojnoj školi, vratimo se našim dragim slovima. Bastilja se piše velikim slovom samo u jednom slučaju – kada se misli na parisku Bastilju, onu koja je u XIV podignuta kod Sent Antoana, na ulazu u Pariz, da bi već iduće godine postala omraženi zatvor u kome su se izvršavale najbrutalnije kazne izricane od strane kralja (Lettres de cachet). Stoga je osvojena 14. VII 1789. godine, a 1791. srušena do temelja. Spomenuh – samo u jednom slučaju se piše velikim slovom? Ne samo u jednom, i to je razlog ove moje priče.
Većini nas osnovaca san je bilo da se upišemo u gimnaziju. Oni pragmatičniji (i očigledno pametniji), upisivali su škole od kojih može da se živi i to lepo – medicinsku, poljoprivrednu (dok je ljudi – ješće se), elektrotehničku…Mi, “mudraci“ i zanesenjaci hrlili smo u gimnaziju. Prijemni ispit za ovu našu, požarevačku gimnaziju, nisam položio jer se nisam spremio. Matematika mi je, kao i većini zaljubljenika u pisanje i umetnost, bila mnooogo slabija strana. Na kvadrat. Stoga sam se zainatio i spremio kako treba. Otišao sam u XI beogradsku gimnaziju, ogromnu školu koja je samo u prvoj godini imala petnaest odeljenja, za razliku od naša četiri. Od nas gotovo hiljadu kandidata, bio sam treći na spisku. Iz matematike – prvi! S tim ispitom upisao sam kod nas gimnaziju i provukao se kroz nju kao pas kroz rosu, što reče naš narod. Naravno, polagao sam stalno popravne ispite iz matematike. Niko se nije potrudio da mi objasni kako je i matematika jezik i da se tako može lakše naučiti. Kada sam se prvi put u gimnaziji pojavio u zbornici kao profesor, moj nekadašnji razredni, Milan Savić (koji mi je poklanjao dvojke na popravnim ispitima, pa sam tako završio s mojim srednjoškolskim mukama), upitao me u šali, bez zle namere – “Šta ćeš ti ovde?“. Kad sam mu rekao da sam ja samo bio u pogrešnom čamcu, ali da sam stigao do željene obale (završio sam FDU, nekada Pozorišnu akademiju, i za svoj diplomski rad dobio Oktobarsku nagradu grada Beograda), on je klimnuo glavom. Siguran sam, da je razumeo da je i on bio deo moje greške.
Malo nas, jednostavno, ima sreću da zna za šta je rođen. Ja sam tu sreću, očigledno, imao. Nisu samo učenici grešili. Opisaću čoveka koga većina Požarevljana zna, ali neću spomenuti ime: moj školski drug od prvog razreda osnovne škole, dvaput je ponavljao prvi razred požarevačke gimnazije! Onda je otišao u Petrovac (luku spasa za mnoge) i završio ju je. Posle toga je završio likovnu i primenjenu akademiju, bio redovni profesor na katedri za konzervaciju ikona na Bogosloviji, i postao jedno od najvećih svetskih imena u toj oblasti. Nezaobilazno ime u svim tekstovima u kojima se spominju slavni Požarevljani. A da je on samo jedan…Tako je to sa školovanjem i školom – neko otkrije sebe ranije, neko kasnije – a neko nikada. Nekada ga neko i ne primeti.
Dolazimo konačno do tog famoznog velikog slova za Bastilju. Moja starija sestra zabavljala se s nekim Bajom (kog sam ja, suprotno pubertetskim, bratskim frustracijama) mnogo voleo. On je kasnije nestao negde u Parizu (opet taj Pariz) i niko od njegovih vršnjaka za njega ne zna ništa. Sad su to ljudi u osmoj deceniji života; pola od njih verovatno nije više ni među živima. Pošli smo do poslastičarnice (da me potkupi šampitama) i Baja mi je rekao: “Idemo pored Bastilje, kraće je“. Upitao sam ga: Kakve crne Bastilje? On, koji je tada bio već treći razred gimnazije (za mene je to tada bilo nešto mitsko), rekao je: “Ma, tako mi zovemo gimnaziju, daj da je samo završimo pa da nam svane“. Naravno, čim sam krenuo u gimnaziju, u društvu sam samo taj naziv i ja koristio, pa sam tako “zarazio“ i celu generaciju. Jasno je, naravno, da gimnazija nije bila Bastilja, da nas za nju vežu brojne lepe uspomene i za drugove i za profesore, ali žargon je žargon. Kad se zalepi, teško ga je odlepiti.
Mnogim mlađim čitaocima (nadam se da na portalu ima i takvih) ovaj tekst je do sada verovatno bio potpuno nejasan i ja ih razumem. Sve manje je nas koji kad se orijentišemo, kažemo – idem pored “stare gimnazije“ ili “stare opštine“, itd. Začuđeno pogledaju i pitaju – kakva je to “stara“ gimnazija? Gde se ona nalazi? U Požarevcu?
Da, naravno, nalazi se u Požarevcu, u nekim knjigama i, naravno, u pamćenju nas koji smo je završili. Požarevačka gimnazija osnovana je Ukazom kneza Mihaila Obrenovića 1862. godine kao polugimnazija, u zgradi koja je bila blizu Saborne crkve. Sama zgrada izgrađena je 1871. godine. Ta zgrada, mnogo lepša i veća, blistavija, još uvek je tamo, samo što je u njoj sada osnovna škola “Dositej Obradović“. Dograđivana je, menjala je imena, ali nikada namenu. Kada je moja generacija pošla u gimnaziju, delili smo je sa osnovnom školom. Mi smo bili u prizemlju, a osnovci na spratu. Jedno odeljenje (zvano “Bijafra“) bilo je s desne strane učeničkog ulaza na prvom spratu. Gile, Kraka i društvo…Izlazili su i ulazili kroz prozor kad im se prohte. Prekoputa, u sadašnjoj zgradi Politehničke škole, bio je Radnički univerzitet, ali i još jedno odeljenje gimnazije, godinu dana starija generacija. Za to vreme, u gradu je radila i Učiteljska škola koja je, za naše pojmove, bila kosmički centar. Parket, parno grejanje, kabineti, obavezne patike za učionicu…Neko je izračunao da je ta škola previše za tadašnju državu i ona je počela da se gasi kako je koja generacija završavala. Naše godište bilo je poslednje u toj znamenitoj školi, tako da je ona godinu dana posle useljenja gimnazije i prestala s radom.
Tako se dogodilo da me ni ta promena nije promašila, ali na neki čudan način. Godine 1972. dok su naši vredniji i savesniji drugari dobijali diplome i rastajali se od gimnazije, nas desetak ostalo je da polaže popravni – naravno iz matematike ili nacrtne. Dok smo mi strepeli i čekali svoj red, iz sale za fizičko periodično su se smenjivali aplauzi posle dodele diplome; pored nas su promicali radnici Medicinske škole koji su odnosili višak klupa i stolica koje nisu bile ni potrebne, a ni u skladu sa novom zgradom u koju se gimnazija preselila tog leta. Tako se dogodilo da maturu polažem u novoj gimnaziji.
A Stara Bastilja? Eno nje na svom mestu, nikada lepša, služi našim osnovcima. Ne verujem da je oni zovu Bastilja. U njoj sada predaje moja kći. Sigurno ulazi i u učionicu gde sam ja bio, dok oko zgrade šetaju senke naših školskih drugova koji više nisu s nama, a i njih se nakupilo s druge strane. Sve nas je manje na godišnjicama matura. Bilo nas je koji smo gimnaziji bili i učenici i profesori, a dočekao sam da i mojoj kćeri predaje profesorka, njena imenjakinja, koja je diplomirala kod mene. Tako se taj krug zatvorio. A kad će se zatvoriti krug sećanja na Staru Bastilju? Dok nas ima živih i ovako raspričanih, valjda će i sećanje trajati, ali neka bude što duže…
PS
Ako sam nešto i zaboravio, propustio, neka mi moji školski drugovi ne zamere. Kad se sećanje meri decenijama, sve nekako ima drugačiju dimenziju. Nezaboravnu.
U sledećem nastavku: “Sremski Karlovci – srpska Moskva“.
Tekstove objavljujemo utorkom.
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
