Lažne vesti nisu proizvod savremenog doba. Istorija širenja lažnih vesti je duga, a namera da se neko obmane verovatno je stara koliko i ljudska vrsta.
Ako niste do sada pročitali na Poporalu u prvom delu o medijima pisali smo o osnovnim elementima zakonske definicije medija.
U nastavku, u drugom delu, dali smo odgovor na pitanje mogu li profesionalni mediji biti anonimni?
Mnogi fenomeni dešavaju se na polju online medija. Jedan od najzanimljivijih nazvali smo “farme portala”.
U pitanju je po nekoliko, ponekad na desetine, uvezanih portala i Facebook stranica koje najčešće uređuje samo jedna osoba ili manja grupa ljudi.
“Farme portala” su mreže web i Facebook stranica koje linkuju jedni druge. U njima se, po pravilu, nalaze portali koji izgledaju kao mediji, tj. informativni portali. Iako se na takvim stranicama mogu naći članci koji izgledaju kao vesti, iza njih zapravo ne postoji nikakva redakcija niti novinari/ke koji pišu za njih. Jedina svrha njihovog postojanja je ostvarivanje zarade, te su stoga prepuni reklama. Sam sadržaj ovakvih stranica može se podeliti u dve kategorije: tekstovi, snimci i drugi sadržaji preuzeti iz medija ili drugih sličnih portala, te lažne vesti i dezinformacije koje se izmišljaju kako bi se zainteresovali posetioci/ke da kliknu na stranicu.
Ovakve stranice – kako na Facebooku tako i na webu – često prelaze “iz ruke u ruku”, to jest kupuju se i prodaju putem oglasa ili ličnih kontakata. Na nekim od ovakvih oglasa tvrdi se da zarada koju ostvaruju ovakvi „razvijeni biznisi“ može dostići i par hiljada evra mesečno. „Razvijenost“ portala meri se brojem poseta, a one najviše zavise od toga koliko je isti vidljiv na Facebooku. Ništa od toga, naravno, nije prijavljeno kao izvor prihoda, pa je tako posao još profitabilniji, obzirom da nema nikakvih poreza.
