O tome kako je formalno i administrativno nastao ovaj grad, već smo pisali. U nekoliko nastavaka ćemo, međutim, pisati o ljudima koji su stvorili ovaj grad, našu varoš.
Grad izgrađuju urbanisti, planeri, arhitekti, građevinari. To znamo i nije o tome reč. Grad, varoš, dobija dušu isključivo i samo zahvaljujući ljudima koji ga naseljavaju. Tako se dobro zna u kojim gradovima ne bih nikada živeo, a koji su mi na prvi pogled prirasli za srce. “Imaju dušu“, obično tako kažemo.
Naš grad ima dušu, sasvim sigurno. Ona se sastoji i od pravog arhitektonskog šareniša, ali i od naših sećanja na kuće kojih više nema, neprepoznatljivih delova i novotarija. Da je to tačno, pođite od sebe. Ne morate da idete u inostranstvo pa da se vratite kroz dve godine; ispostavi se da ne možešte prepoznati svoj grad, grad u kome ste odrasli. Zavladala je “minimalistička arhitektura“, nema više kuća sa lepim gvozdnim ogradama, štukaturom, detaljima; na sve strane vidite neke četvrtaste bastarde kojima je glavna odlika da ih ima što više i da se obavezno opšiju stiroporom, umesto dvostrukim redom cigala. Ovo što se zida zove se u geometriji A x B x C, odnosno Kvadar. Ali ni to vam nije dovoljno. Ne morate da budete van Požarevca nekoliko godina. Eto, letos sam po navici vozio biciklu Nemanjinom ulicom. Za trenutak, ali zaista, pomislio sam da sam zalutao. Na mestu gde je bila kafana Save Džambasa i stolarska radonica Žućinog oca nadvila se zgrada koja je potpuno promenila izgled (pa i dušu) tog dela grada. A Burjan je jedan od najstarijih delova ovog mesta.
O Tabačnici (nekadašnjoj Borisa Kidriča), da ne pričam jer, ću začas izazvati svađu. Naši ljudi vole da kažu – “Vidi, kako je ovo bilo lepo, a gadovi ga srušiše, umesto da rekonstruišu, proklete komunjare, itd“. Ne bih ja (inače, rođena cepidlaka) bio tako sklon tolikoj kritici. Na Tajms skveru su srušili jednu stospratnicu i napravili praznik od toga, jer se znalo da će podići bolju, savremeniju, lepšu. Sticaj okolnosti je da sam kao dete gledao rušenje Tabačnice, a dok sam radio monografiju o “LJKI“, video sam fotografije koje su svedočile o tome da bi se ona sama srušila. Početkom šezdesetih najveći broj ulica nije imao ni kanalizaciju, kuće su imale treger -grede i trskane plafone i septičke jame. Kad padne kiša, od blata ne može da se prođe. Lepo? Nekome i jeste. Sad je lako reći – što to nismo sačuvali, kao Valjevci Tešnjar, a centar podigli na nekom drugom mestu? Je li? A koliko bi to koštalo i čemu bi služilo? Kako su to Beograđani uništili Skadarliju? Ali, to je njihov problem. Mi i sad imamo problem da regulišemo saobraćaj u užem centru. Ne bih da delim lekcije, ali lekcija broj jedan bi bila: nije stvar u tome šta se ruši (ako je triput skuplja restauracija koju će, naravno, platiti neko drugi, a ne ogorčeni komenatorori na FB), već šta će se na tom mestu podići. U to vreme, početkom šezdesetih, svi su imitirali Novi Beograd, pa je centar sijao u neonu, mesingu, svetlećim reklamama, a samo koji korak van centra videli bismo to što je ostalo za neko drugo vreme i iz nekog drugog vremena. Tako mu je to. Nijedan grad u Srbiji pri tom nije napravio svoj Novi Beograd. A gde biste ga vi napravili u odnosu na stari Požarevac? Hm? nije lako pitanje. Nije lako jer je za školovane urbanizste i pejzažnu arhitekturu. Kad već spomenuh Valjevo, setite se da on nema svoje ime, dok Kraljevo ima kao da smo usred Franvuske. Tabačnica je sačuvala svoje ime, oduprla se Borisu Kidriču, za razliku od Vladimira Iliča Lenjina. On još ima svoju ulicu.Uglavnom, da okončam tu priču o tome što je srušena stara, a nije podignuta lepša Tabačnica.
Uvek ima neko odgovoran (ako stvar ne uspe) ili hvalisav – ako uspe. Na jednom festivalu upoznao sam Fracija Zagoričnika, međunarodno poznatog rediljelja. On mi je, opisujući Kranj (u kome nikad nisam bio), rekao da njihov opštinski statut propisuje da načelnik odeljenja za urbanizam može biti samo onaj kome je rođeni deda bio Kranjčanin. Nema prostije od toga. To verovatno nije po Ustavu, ali je Kranj očuvan, tako su mi bar pričali glumci iz Škofje Loke (u našem slobodom prevodu – Popova voda, Popovac) družeći se na jednom lepom festivalu. Toliko o tome ako se još budete žalili što je srušena stara Tabačnica, a ne rekonstruisana. Samo pomislite šta biste vi morali da uradite da biste je sačuvali. Šta nam je najpre bilo potrebno? Naravno, znamo da je ova varoš bila izbeglička i skitačka. Najpre se nađe dobro mesto, ocedno, za život. Onda zdrav i stalan izvor vode, daleko od plavnih mesta, a zatim i način da se prehranimo – sami stvorimo svoje zalihe, a onda počnemo po komšiluku da tražimo sebi srodne. Krenu da se zidaju i prve, izglednije kuće, prosecaju ulice, stvaraju ćepenci, pijace, ali i pravi lokali. Ona iz okolnih sela jednog dana (pazarnog, od nas je nekad bio petak, a sad je svaki dan), počne kupovina, razmena robr grada i sela. Rađaju se i množe deca, grade škole, pa i ambulante jer bolest ne bira. Tako jednog dana, na izbegličkom mestu, utvrdi se grad i traje. Kao ovaj naš. I postane najpre kasaba, pa palanka, pa varoš i onda konačno grad sa svim svojim problemima – kišnom i fekalnom kanalizacijom, pucanjem vodovodnih cevi, nedostatkom parkinga, saobraćajnom gužvom, kafićima čije “bašte“ zauzimaju trotoare, itd. Nije ovo okrivanje tople vode. I do ovoga je tebalo stići. A onda migracije krenu u drugom smeru: meštani iz okoline, od viška para koje su zaradili kao gastarbajteri, nemilice kupuju stanove koji se, opet, takođe, nemilice grade. Posluže ti stanovi da se neko odškoluje, ili izda stan nekom mladom bračnom paru, a najčešći izgovor je; to je nekretnina, ne traži hleb da jede. Lako ćemo je prodati. Tako ćemo prodati, malo po malo, i našu varoš, odosno njenu dušu.
U sledećem nastavku: “I bi varoš“
Tekstove objavljujemo utorkom
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
