Ah, taj trinaesti...

Triskaidekafobija

Strah od broja 13. To piše u naslovu, da se ne mučite tražeći. Jeste li sujeverni? Hm…zanima me samo – ko nije? Ono pravo, srednjovekovno sujeverje odavno je iza nas (nadam se). Sada je to manje–više pitanje svakodnevnih rituala, navika, pa i ne primetimo kad kucnemo u drvo ili kažemo pu-pu-pu, daleko bilo. Ipak neki globalni običaji tako su svojevremeno bili uticajni da se i danas u mnogim svetskim kulturama nalaze kao deo sociološke zaostavštine, a negde čak i tradicije. Hajdemo da navedemo samo neke:

Ako spustite torbu ili ranac na pod, veruje se da nećete imati novca ili da ćete lako potrošiti zarađeno. Žene radije drže tašne u krilu ili ih kače na kvaku nego što bi ih stavile na pod. Ja bih pre rekao da je to stvar higijene, ali ko mene pita…
Sedenje na na uglu stola: Ko tako sedi neće se udati/oženiti sedam godina (što li je to loše?). Verovatno ima nešto i sa sedenjem na stolu, i odatle se neki urok može izroditi.
Ako otvarate kišobran u kući tada ili prizivate nesreću i svađu, ili će kuća prokišnjavati…ili možda zaista prokišnjava.
Sečenje noktiju noću: veruje se da se nokti ne seku nakon zalaska sunca jer to „kraćuje život“ ili privlači zle duhove u kuću.
Vraćanje po nešto zaboravljeno: ako krenete negde pa se setite da ste nešto zaboravili, veruje se da je put baksuzan ako se vratite. Ako baš morate da se vratite, pravilo je da sednete na sekundu pre nego što ponovo izađete da biste oterali urok. Naravno, ostavljena uključena pegla se ne računa…
Da ne spominjem sada još i rituale poslednjeg putovanja, znate već gde. Bolje da ne započinjem jer tamo je sujeverje podignuto na nivo zakona (treba ovako, ne treba onako, itd).

Koje „prevencije“ se obično primenjuju?

Kucanje u drvo i pomeranje s mesta: kada se priča o nečemu dobrom (npr. “osećam se odlično“), obavezno se kuca u drvo tri puta i kaže – „Da kucnem u drvo“ ili „Da ne čuje zlo“. Dodatni nivo zaštite je kada se čovek blago pomeri s mesta. Za svaki slučaj. Ništa nije višak. A možda i pomogne…
Nošenje izvrnute odeće: ako nešto ide loše ili krećete na neki neizvestan susret, veruje se da treba obući čarapu ili majicu naopako (izvrnuto) da bi se „oterao baksuz“.
Nekada se, prilikom viđenja popa (sveštenog lica) na ulici govorilo „predajem ti baksuza“, ali pošto su sada u većini novokomponovani vernici – onda jedan urok manje.

Zašto baš broj 13 mora biti baksuzan?

Vera rađa i praznoverje. To je sudar religije i dijalektike (jedinstvo suprotnosti), ništa drugo. Eto kako Marks može lepo da se nađe pri ruci. Na Tajnoj večeri bilo je prisutno 13 ljudi (Isus i 12 apostola). Trinaesti gost, Juda Iskariotski, izdao je Isusa. Takođe, veruje se da se raspeće desilo u petak, što je dodatno spojilo broj 13 i ovaj dan u simbol nesreće. Ali to nije sve. Broj 13 se „svađa“ sa susednim brojem 12 koji se smatra simbolom savršenstva i potpunosti (12 meseci u godini, 12 horoskopskih znakova, 12 olimpijskih bogova, 12 Isusovih apostola). Broj 13 dolazi odmah posle i taj sklad „narušava”.

Koliko ste spremni da poverujete u tu „svađu“?

I moćni, žilavi Nordijci, deca surovog severa, imaju svoje uroke vezane za ovaj broj. Prema starim mitovima, na gozbi u Valhali pojavilo se 13 gostiju, gde je zli bog prevare Loki bio trinaesti prisutni, a on je, kao što je opšte poznato, izazvao smrt voljenog boga Baldera. Postoji i jedan istorijski događaj za koji ne treba ni vera ni praznoverje, već samo saznanje. Francuski kralj Filip IV rešio je da se otarasi vitezova Templara. Naredio je da se pohvataju, muče i naravno pobiju. To se dogodilo 13. oktobra 1307. godine – u petak.

Rasprostranjena je tvrdnja da je „Apolo 13” lansiran u 13.13. sati po lokalnom vremenu. Tu se već teorija zavere saplela, a tako joj je lepo krenulo. Prema CST (Central Standard Time) vreme jeste bilo 13.13…ali ne na mestu lansiranja! Prema EST (Eastern Standard Time) na Floridi je bilo 2:13 p.m, odnosno 14.13 sati. Da zakucamo taj ekser do kraja: po EDT (Eastern Daylight Time) bi to bilo istočno letnje vreme, ali u aprilu 1970. godine Florida je još bila na EST, odnosno bilo je proleće. Sitnica. Ali ko još mari za sitnice. Pogotovo kad su pokušali da saberu datum lansiranja (11. 04. 70). Dobili su broj 13, ali 70. godine Nove ere, a ne 1970. Eksplozija na brodu dogodila se 13. aprila i to jeste tačno.

Šta su astronauti tim povodom pre leta preduzeli, pošto te slučajnosti nisu promakle teoretičarima zavera? Komandant misije Lovel je rekao, zadržavajući prividno ozbiljan izraz lica da su oni za svaki slučaj prošli ispod merdevina, pustili crnu mačku da im pređe put, razbili ogledalo…Svi su se nasmejali. Razlog za smeh kasnije se pretvorio u dramu pa je događaj toliko uticao na psihu pojedinaca u svemirskoj agenciji da su tokom programa Spejs Šatl oznake misija privremeno promenjene u složene kodove (npr. STS-41-B)… Da nekom šatlu ne bi zapao broj 13.

O tome da preko četiri petine njujorških zgrada nemaju označen 13. sprat (odmah sledi 14. ili 12.a) i da nema soba u hotelima ili sedišta s tim brojem u mnogim avionima da ne trošimo reči.

Do sad sam se izvlačio, ali došao je trenutak da se i ja izjasnim povodom ovog broja. U proleće 2020. godine na VMA trebalo je da mi urade spasonosnu operaciju, ali korona, koja je divljala u to vreme, mislila je drugačije i operacija je odložena. Umesto na operacionom stolu našao sam se u bolnici za kovid. Kada sam se oporavio i ojačao dovoljno, javio sam se lekaru. Na hematološku klinku VMA primili su me šestog oktobra. Na moj rođendan. To su mi sujeverni lako objasnili – „To je tvoj novi život“. OK, prihvatam i ne bunim se jer znam da ne mogu da vratim kalendar. Ne daju da se unosi torta (da častim, a i protiv uroka) pa sam kupio neke ukusne rolate, oni se lako provuku. Onako lepo isečeni i servirani, izgledaju kao komad torte, a bili su ništa manje bogati i slatki pa smo se svi počastili, a bilo je i viška.

Onda dan za danom – pripreme, tranfuzije, odlaganja. Nisam bio jedan od onih zbog kojih bi se poremetio redosled, pu-pu-pu. To zapada najhitnijim slučajevima. Kad sam se najmanje nadao počeli su s pripremom koja je trajala, s prekidima, ceo dan. Ujutru sam bio prvi pred jednom od desetak operacionih sala. Operacija je prošla savršeno, pa ja evo već šest godina živim normalno bez slezene. Da kucnem u drvo. Pa šta, rekao bi neko. Operacija nije bila ni prva ni poslednja. Da, ali bio je 13. oktobar. Eto, nije svaki dan baksuzni, ali treba biti oprezan…Da se pomerim s mesta.

U sledećem nastavku: „Jasne siluete”

Tekstove objavljujemo utorkom

Dragi Ivić

Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.

Član Skupštine Matice srpske.

Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.