Pokretne slike – magija koja traje
Neverovatno zvuči činjenica da su na prostoru današnje Srbije pre više od jednog veka živeli napredni, daroviti i ambiciozni ljudi, pri tom još i Srbi . Našim precima, od kojih smo, nažalost, malo nasledili, ništa nije bilo teško, niti im je želja da prate moderna zbivanja ličila na utopiju – iako je to, ponekad, bila.
Podsetimo se još jednom onoga što je svima poznato : u Indijskom salonu Grand kafea u Londonu braća Limijer 28. decembra 1895. godine prikazala su prvu filmsku predstavu. Naravno, to je nije bio pravi film, već demonstracija novog čuda tehnike, ali početak jeste bio važan. Ne treba smetnuti s uma da Edison samo pukim slučajem (ili nehajnošću) nije postao prvi prikazivač jer je minijaturni uređaj zvani “niklodeon“ konstruisao pre pomenute braće, ali mu nije pridavao komercijalnu (čitaj: nikakvu) važnost. Već šestog juna, pola godine kasnije, i Srbija se upoznaje sa treperavim slikama! Predstavnici fabrike braće Limijer ovde su se zadržali 25 dana i za to vreme nepovratno posejali seme bioskopa po Srbiji.
Između dva svetska rata u Požarevcu stalno su radila dva bioskopa – “Šuhart“ i “Trudić“. Posle rata bioskopi su nacionalizovani . “Šuhart“ (po vlasniku Šuhartoviću) izvesno vreme nosio je naziv “Volga“ da bi ubrzo promenio ime u “Kozara“ (iz poznatih razloga) , a Trudićev bioskop nastavio je da radi pod imenom “Morava“. Trudić je, inače, ostavio više dragocenih fotografija iz vremena oslobođenja grada, 1944. godine.
Sudbinu ovih bioskopa zna, manje-više, ceo grad, ali ne u detalje. “Kozara“ je sredinom sedamdesetih godina srušena da bi na njenom mestu bio podignut “bunker“, kako je popularno nazvana (zbog svog rogobatnog izgleda) zgrada Robnih kuća “Beograd“. Prema nepotvrđenim podacima, poslednji film koji je odigran u tom bioskopu bila je “Divlja horda“, Sema Pekinpoa. Bioskop “Morava“ (na čijoj zgradi još uvek stoji armatura svetleće reklame) koji je doživeo i temeljnu rekonstrukciju kada dobija i lep kafe, krajem devedesetih odlukom inspekcije zatvoren je jer nije ispunjavao radne i bezbednosne uslove. Njegove prostorije pretvorene su u magacin i knjižaru jednog privatnog preduzeća, a deo u butik. Danas prostorije magacina i knjižare propadaju i pitanje je da li će tu ikada više biti bioskop. Preostao je posle toga samo još bioskop “Kultura“. On je radio u zgradi zadužbine Pavlovića i Mirkovića (Dom trgovačke omladine). Bio je vrlo popularan po prepodnevnim projekcijama za decu, tokom vikenda. Kada se direkcija Centra za kulturu iselila iz svog privremenog sedišta koje se nalazilo na spratu te zgrade i prešla u novu zgradu Doma omladine i pionira, ovaj bioskop јr nešto kasnije prestao sa radom. Treba napomenuti da ta sala nije bila arhitektonski previđena za bioskop već je bila univerzalna i pozorišna sala. U njoj su prikazivane predstave pozorišta Dunavske banovine, ali i drugih pozorišta, organizovane akademije, skupovi raznih vrsta, čak i komemoracije. Sada se, kako vidimo, na opšte zadovoljstvo Požarevljana, ta sala temeljno rekonstruiše.
Međutim, ni tu priča sa bioskopom nije gotova, bar kad je reč o ovoj zgradi! Sredinom osamdesetih u sklopu stadiona malih sportova (dvorište sadašnje Politehničke škole) napravljen je letnji bioskop koji nije dugo radio. Njegov ogromni ekran ubrzo je poslužio lokalnim samoukim umetnicima da sprejom iskažu svoje “veštine“. Ne treba zaboraviti da je i u Domu JNA postojala prenosna oprema (“šesnaestica“) na kojoj su često prikazivani dokumentarni filmovi za građanstvo, ali i za potrebe obuke starešina, tribine, itd. U okolnim mestima radile su sale za potrebe putujućeg bioskopa, ali i stacionarni bioskop u Kostolcu.
Sredinom devedesetih pokušalo se sa oživljavanjem bioskopa u velikoj sali Centra za kulturu i ta akcija je ponela rutinski , ali ambiciozan naziv – “Povratak u bioskop“. Uz pomoć privatne inicijative , a zatim i samostalno, organizovane su projekcije i tematske manifestacije. Početkom dvehiljaditih učinjen je još jedan napor: u malom holu Centra podignuta je privremena kino-kabina pa je mala sala izvesno vreme služila za bioskopske projekcije, sve dok se publika nije potpuno udaljila od takve vrste zabave. Piraterija i ogromna ponuda na jevtinom i pristupačnom nosaču učinila je da se poseta sasvim proredi , a zatim – usled nerentabilnosti – i prestane.
Treći početak vezan je za tzv. “penzionisanje“ legendarnog analognog sistema od 35 milimetara i digitalizaciju opreme, no to je neka druga, savremena , tek započeta priča kojoj želimo svu umetničku i komercijalnu sreću. Opet se dogodilo , na svu sreću, da u Požarevcu ima entuzijasta i ljudi iz gradske uprave koji su razumeli i ideje, ali i potrebe građana. Opet je počelo skromno, u maloj sali najpre sa DVD, a zatim i sa modernim i tada skupim “blu rej“ uređajem, da bi se prešlo u veliku salu koja je sada tehnički opremljena na svetskom nivou. Pokretni silver skrin, izvanredna ozvuka ugrađena, praktično, u ekran, najnoviji digitalni projektor, ali i kompjuterizacija prodaje ulaznica, sve to je presudno uticalo da građani vide kako se bioskopski poslenici stvarno staraju da zadovolje njihove kulturne potrebe. Počeli su da pristižu odlični domaći filmovi, osnova radoznalosti publike, a pored njih i strani. Ako dodamo i to da Centar za kulturu ima dva filmska festivala i ljude talentovane da prate kinematografiju, bilo kao organizatori, bilo kao kritičari, rekli bismo da savremeni Đenka ne mora da brine za budućnost bioskopa.
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
