ARHIEPISKOP DANILO DRUGI

Kontroverzna ličnost srpskog Srednjeg veka

 

Za arhiepiskopa Danila II se može reći da je bio najmoćniji čovek nemanjićke Srbije van dinastije Nemanjića.

Njegovo svetovno ime nije zabeleženo. Zna se samo da je bio plemićkog roda, veoma obrazovan i da je od rane mladosti bio na dvoru kralja Milutina. Vremenom je, kao izuzetno sposoban čovek i odan svome kralju, ostavio jak utisak na Milutina, te će mu u narednim godinama biti desna ruka i čovek od punog poverenja.

Zamonašio se 1305. godine i odmah bio primljen u službu kod tadašnjeg arhiepiskopa Jevstatija II. Posle samo godinu i po dana od monašenja dolazi do jednog od najkontroverznijih događaja u istoriji Srpske pravoslavne crkve.

U to vreme, Katalonska četa je harala Vizantijom i pretila da napadne i Svetu Goru, privučena njenim bogatim manastirima. Katalonska četa je bila plaćenička vojska od nekoliko hiljada prekaljenih ratnika. Pretežno su je činili Katalonci, ali je među njima bilo svakakvih probisveta i pustolova iz cele Evrope. Angažovao ih je vizantiski car za borbu protiv Turaka, ali kada je na prevaru ubio njihovog vođu, dolazi do strašne „Katalonske osvete“. Plaćenici se okreću protiv svojih dojučerašnjih poslodavaca, Vizantije, a pridružuju im se i dojučerašnji neprijatelji – Turci.

Može se reći da je Katalonska četa bila Legija stranaca svog vremena.

Od svog osnivanja, 1198. godine, Hilandar je bio centar srpske duhovnosti, umetnosti i obrazovanja. Svi srpski vladari su ga obilato pomagali, a naročito kralj Milutin. Osim izgradnje same manastirske crkve, Milutin je posebnu pažnju posvetio utvrđenju bedema i visokih kula. I ranije su raznorazni pljačkaši napadali manastir, ali je utvrđenje sa svojom vojnom posadom uvek odolevalo tim napadima. Sada je opasnost od „Katalonske osvete“ bila mnogo veća i ozbiljnija.

Ovoj moćnoj vojsci niko nije mogao stati na put, te je veliki deo Vizantije bio opustošen. Teška vremena zahtevala su teške odluke.

Pošto je prethodni iguman manastira preminuo, po pravilu koje je u Hilandarskom tipiku odredio Sveti Sava i koje važi i danas, hilandarski monasi između sebe biraju novog igumana i tu odluku potvrđuje Vaseljenski patrijarh.

Kralj Milutin je pokazao svoju bahatost  i, protivno Hilandarskom tipiku, sazvao „Državni sabor“ u Srbiji, koji je „izabrao“ jeromonaha Danila za novog igumana Hilandara. (kao da je na tom „saboru“ neko smeo da se usprotivi Milutinovoj volji)

Iako nikada pre toga nije bio na Svetoj Gori, Danilo postaje iguman Hilandara, protivno svim kanonima.

Pošto je bio zaokupljen drugim problemima, kralj Milutin nije želeo da rizikuje otvoren sukob sa Katalonskom četom, već svoje odabrane vitezove, maskirane u monaške rize, na čelu sa Danilom šalje u Hilandar.

Danilo dolazi u manastir sa tim pojačanjem i puno zaliha i sredstava za opsadu manastira. On je sada više ratni zapovednik nego duhovnik.

Ako bismo proučavali istoriju između redova, Hilandar je bio (i ostao) najznačajniji srpski manastir, udaljen od svoje matice, tako da je retko koje „seljačko dete” moglo baš ovde da se zamonaši. Verovatno je većina monaha imala plemićko poreklo. Kao što znamo, plemićka deca su se od najranije mladosti učila rukovanju oružjem, tako da su i oni koji bi kasnije odabrali monaški put, svakako umeli da barataju lukom i strelom, mačem, kopljem i sl. Dakle, osim što je imao posadu redovnih vojnika, Danilo je sigurno i među hilandarskim monaštvom mogao da nađe solidne ratnike.

Opsada manastira je u više navrata trajala od 1307.g. do 1309.g. U međuvremenu su Katalonci razrušili i opljačkali skoro sve manastire na Svetoj Gori, pobili i porobili nebrojeno monaštvo i sve koje bi zatekli.

Samo je Hilandar odolevao napadima…

Iguman Danilo se pokazao kao izuzetno sposoban vođa, pa je i u trenucima kada su među zidinama vladali glad i očajanje, uspeo da se odupre surovim napadima.

Kada je prva višemesečna opsada prekinuta, Danilo se odvaži na hrabar poduhvat – najveće dragocenosti iz manastira je izneo, i preko ogromne teritorije koju su kontrolisali pljačkaši, preneo do Skoplja, gde ih je predao na sigurno čuvanje kralju Milutinu. U jednako odvažnom poduhvatu, Danilo se ponovo preko neprijateljske teritorije vratio u manastir, sa novim pojačanjima u ljudstvu i zalihama.

I dok su se pustošenja Svete Gore nastavila, Hiladar je stajao čvrsto. Čak su njegovi branioci smelo izlazili iz svog utvrđenja, i pravili zasede Kataloncima, otimajući im ono što su opljačkali u drugim manastirima i oslobađajući roblje koje su tamo porobili. Na posletku, posle dve godine borbi, Katalonska četa se povukla, što iz očajanja zbog nemogućnosti zauzimanja srpskog manastira, što zbog verovatne nesloge među svojim vođama.

Pošto je opasnost od pljačkaša minula, Danilo se 1311. vraća u Srbiju i postaje episkop banjski. Tu nadgleda izgradnju Milutinove zadužbine, manastira Banjska, i dalje kao čovek od najvećeg poverenja.

Iste godine dolazi do rata između braće Milutina i Dragutina. Milutin tajno u manastiru Banjska skriva svoju riznicu i veliko blago pre odlaska u rat, a delom blaga koje mu je povereno, Danilo angažuje najamnike, koji su Milutinu doneli pobedu u građanskom ratu.

Posle kratkotrajnog povratka u Hilandar, 1317.g. izabran je za episkopa humskog.

Posle smrti kralja Milutina 1321.g., Srbija zapada u veliku krizu zbog borbi oko prestola. Glavni suparnici su trebali biti Dragutinov sin Vladislav i Milutinov mlađi sin Konstantin. Milutinov stariji sin, Stefan (kasnije prozvan Dečanski), bio je oslepljen zbog pobune protiv svog oca, i zbog toga nije ni mogao da bude pretedent na presto. Međutim, posle očeve smrti, Stefan objavljuje svetu da se desilo božje čudo, i da mu je Sveti Nikola povratio vid. (Današnji istoričari smatraju da nije ni bio potpuno oslepljen, već da je to godinama „glumio“ iz straha od svog oca.) Crkva, naravno pod velikim uticajem moćnog episkopa Danila, podržava Stefana, koji ubrzo pobeđuje svoju braću i postaje kralj Srbije.

Leta Gospodnjeg 1324. izabran je jedanaesti arhiepiskop srpski – Danilo Drugi.

Kao arhiepiskop, posvetio se obnavljanju starih crkava i izgradnji novih, pre svih Visokih Dečana. Bio je izuzetno plodan pisac, napisao je i preveo veliki broj književnih dela, od kojih su najznačajnija šest žitija, koja su spojena u zbornik Životi kraljeva i arhiepiskopa srpskih.

Sigurno je imao važnu ulogu i prilikom svrgavanja sa vlasti kralja Stefana Dečanskog od strane njegovog sina Dušana. Pošto je budući car Dušan svog oca zatvorio u tamnicu, ovaj je ubrzo preminuo. Iako se tradicionalno smatra da je Stefan ubijen po Dušanovom naređenju, arhiepiskop Danilo II i njegovi nastavljači brane novog vladara, tvrdeći da je Stefan umro prirodnom smrću. Istorija do danas nije utvrdila uzrok smrti utamničenog Stefana Dečanskog, i verovatno će to zauvek ostati misterija.

Arhiepiskop Danilo II je preminuo 20. decembra 1337. godine i sahranjen je u Pećkoj patrijaršiji.

Srpska pravoslavna crkva ga je proglasila za svetitelja i njegov dan se slavi na dan njegove smrti (2. januara po gregorijanskom kalendaru).