Batino lajanje na zvezde…

Konačno se neko setio da celu godinu posveti jubileju jednog umetnika. Ove godine obeležava se (pošto ne može da se proslavlja) devedeset godina od rođenja velikog glumca.

Velimir Bata Živojinović jedan je od najtalentovanijih i najplodnijih filmskih glumaca srpskog govornog prostora (i ne samo tog). Pored Pavla Vujisića, Janeza Vrhovca (Slovenca koji se rodio i umro u Beogradu), Ljubiše Samardžića, Bekima Fehmijua, Steva Žigona, pa i Milivoja Živanovića i Ljube Tadića (koji su srazmerno manje dali filmu nego pozorištu, ali su ostavili veliki, upečatljiv, individualni trag), Bata je unikatna pojava u svakom smislu te reči. Najčešće je igrao uloge “razbijača“, surovih, stamenih tipova; da je bio još ćutljiviji svakako bi poneo epitet jugoslovenskog Garija Kupera. Slučajnost je to što je radio u doba kada je pretežnu produkciju činio naš ratni, partizanski film. Ustvrdio bih da nije Bata kriv za one viceve o tome koliko su on i Smoki pobili Nemaca, jer nisu oni naručivali i snimali filmove, već producenti i razne boračke organizacije i generali. Znamo da je tu bilo i novokomponovanog partizanskog filma, ali to je, rekao bih, druga priča.

Dva svoja najbolja filmska ostvarenja Bata je postigao igrajući u veoma retkom, specifičnom i vrlo složenom filmskom žanru – psihološkoj drami. Time je opovrgao tvrdnju svojih kritičara da je on jevtini glumac koji kod kuće, u ormaru, drži partizansku uniformu, šmajser i puškomitraljez, koristeći bezočno situaciju glorifikovanja ratnih uspeha (to će reći – preterivanja, persiflaže, pa i kiča; setimo se samo “Partizanske eskradrile“ ). To su filmovi “Tri“ Saše Petrovića i “Tren“, Stoleta Jankovića. Sigurno je da bi ti filmovi, zahvaljujući sjajnim rediteljima, svakako dobili svoje zasluženo mesto, ali… na pijedestal najboljih umetničkih filmova našeg ratnog žanra (i ne samo njega) popeli su se zahvaljujući izvanrednom dramskom i dramaturškom predlošku – i Batinoj glumi! Oba puta reč je o delu akademika, samoniklog intelektualca Antonija Isakovića (inače oca Milice Milše), iskrenog i ubeđenog komuniste, posle rata i vrlo visokog funkcionera KPJ, odnosno SKJ, pravog komesara. On je našoj literaturi poklonio nekoliko fascinantnih priča (“Crveni šal“, “Kašika“, itd), pravih minijatura u kojima je bilo više morala nego u tomovima mnogih filosofa i sholastičara. U nekoliko crtica on je predočio sa kakvim su se moralnim izazovima suočavali ljudi posebnog kova.

Kadar iz filma “Grupni portret s damom“

Takva dela nisu mogla proći nezapaženo od strane sineasta, ali su se svi dugo opirali da se njima pozabave. Zašto? Zašto što bi, u momentu rasvetljavanja moralnih dilema iz doba rata, smesta pokazali kakvi su bili naslednici tih izvornih komunista. Šezdesetih godina nastala je sintagma “crvena buržoazija“ (kasnije i njena simplifikovana verzija “banda crvena“), a ona svakako nije govorila u prilog naslednicima dece revolucije. Setimo se Gvozdena iz romana “Daleko je sunce“ koji svog dželata upozorava da izvadi krpicu iz cevi da mu ne bi eksplodirala, pa ćemo svi znati o kakvim je ljudima reč. Da li danas ima takvih? Sumnjam. Da li ih je bilo u vreme snimanja filma “Tren“ i “Tri“? Da, ali su bili sabijeni u ćošak, na ivici škrgutanja zubima i ćutanja. Tih godina čak su i apostoli među komunistima, španski borci, došli na crnu listu jer su počeli neprijatno da podsećaju tadašnju nomenklaturu koliko je odstupila od izvornih komunističkih principa.

Reditelji su to dobro znali i platili su cenu svoga “lajanja na zvezde“. Saša Petrović bio je više zabranjivan nego igran, a ni Stole Janković nije baš gazio po ružama. Zato su i mogli, tako hrabri, i da naprave hrabre filmove. Njihovi filmovi bili su vapaj na putu bez povratka na izvorne principe vremena kada je “bila ponovo crvena ova planeta“. Da li su bili u pravu? Oni su tada znali da jesu. Danas, i malo dete u Srbiji zna da revolucija najlakše jede svoju decu, samo što posle ne može da ih svari. Nijedna društvena revolucija posle one, krvave, nije prošla bez prljavih ruku i gordog posrtanja. Svi su, kad – tad, izdali svoje ideale. Neko 1948. neko 1968. mnogi 1992. a neko nikada – jer ih nije ni imao. Antonije Isaković napisao je knjige “koje ne gore“ i zadužio i komuniste i anti-komuniste da razmišljaju do dana današnjeg kako da mu odgovore.

Gde je tu Bata? Tamo gde mu je i mesto – na samom vrhu naše filmske umetnosti. Tamo bi se nalazio i bez ovih uloga, ali sa njima je svoje postolje pretvorio u bronzanu stražu naše umetnosti. Od njega – sasvim dovoljno.

U sledećem nastavku: “Kako smo zaparali nebo“.

Tekstove objavljujemo utorkom

About
Latest Posts

Dragi Ivić

Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada - organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala ''Sergej Bondarčuk'' u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala ''Bosfortski agoni'' u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade - Grada Beograda i Grada Požarevca.

Član Skupštine Matice srpske.

Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.