Beskrajni, plavi krug. U njemu, zvezda  

Volim Vojvodinu, svu tu ravnicu, аli to već znate. Tako bih počeo svaki tekst koji se na nju ili njene junake odnosi. Kad izgovorim tu reč u njoj smesta počinju da se obnavljaju zalihe mojih uspomena, imena ljudi i mesta. Sve moje bogatstvo je u sećanju i asocijacijama, pa uzmite šta kome odgovara: Mika Antić, Stražilovo, Đorđe Balašević, Đura Jakšić, širok Dunav ravan Srem, osam tamburaša, Petrovaradin, Srpska Crnja i moj Boškić, rokerski unikat iznikao u Banatu; Vršački breg i Devojački bunar, divlji badem, lepa protina kći, ko to tamo peva, Pero Zubac, Branko Radičević, fruškogorski manastiri, Tišmine čarobne pripovesti, metrovka, otkup, Hitler iz našeg sokaka, Šicer, vlak bez voznog reda, tuga kolonista…

Ponekad sam tražio razlog da krenem put ravnice, a češće je on nalazio mene. Nije važan cilj, koliko je važan put. Lepa je i tajanstvena onako otvorena, svima vidljiva dokle god doseže pogled. Privlačna je i kada se leto stropošta na Banat (kako to originalno zapisa dr Milan Micić, znalac i hroničar njene autentičnosti, dobitnik nagrade “Branko Ćopić“), kada ni “leposatke“, beskrajni drvoredi koji štite od vetra ne mogu da zaštite od sunčanih zraka; tada se spas traži u debelim zidovima kuća iz vremena Marije Terezije ili u venjacima velikih dvorišta. Odbolujem i to kada s pritajenim tugovankama jeseni krenem kroz one magle i potištenost, kada svakakve misli dolaze i prolaze kroz glavu; kada shvatim koliko sam prolazan. Dok putujem kroz sela s ušorenom glavnom ulicom dugom po nekoliko kilometara, posmatram bočne ulice koje se završavaju u Rumuniji ili teku ka nekom od kanala.

Nekom prilikom, putujući ka mom mestu hodočašća, Srpskoj Crnji, ugrabio sam mogućnost i svratio do Srpskog Itebeja, mesta u kome živi jedna beskrajno dobra duša, paor ratničkog srca – podoficir u penziji Vojislav Marinkov, unuk dvojice solunaca, pa smo i po tome povezani. Još jedan internet-saborac s kojim sam virtuelno prijateljstvo pretočio u realnost. Skrenuli smo s glavnog puta u Žitištu i uputili se u selo na kraju Srbije (ili na početku, zavisi odakle ste krenuli), na čijem obodu je i mali granični prelaz. Tamo me je sačekao moj drugar kao da se nikad nismo rastajali i poveo me do svog doma da me ugosti i upozna s porodicom, ali i da se s pravom pohvali svojim dostignućima. Vredan čovek, nezamenjiv, pravi stručnjak kakve je JNA umela da stvori. Enciklopedija praktičnih znanja, sa kućnim muzejom za kojim bi svaki veteran duboko uzdahnuo.

Prolazeći obodom sela pokazao mi je jednu kuću i kao pravi vodič i hroničar svoga mesta izgovorio nekoliko rečenica koje čuva samo za najbolje goste, kao svoju molitvu:

“Crnjanski su stara sveštenička familija potekla iz Srpske Crnje. Milošev rođeni deda je službovao u Ilandži odakle mu je otac otišao na službu u Čongrad gde je Miloš rođen. U Srpski Itebej se po potrebi službe preselio Milošev deda-stric najstariji iz loze Crnjanskih, isto sveštenik pre Miloševog rođenja. Tu je izgradio velelepnu kuću sa dve zasebne celine. Jedna strana kuće bila je predviđena za Miloševog dedu kad se penzioniše pa je Miloš raspuste provodio u toj polovini kuće kod deda strica i baba strine. Elem, u pitanju je kompleks dva dupla spojena placa. Deda-stric koji je prvi došao iz Crnje od crkvene opštine je otkupio dva dupla placa i u centralnom delu sagradio duplu porodičnu kuću, a sa obe strane su manje kuće za mlađu odnosno ostarelu čeljad. Desna kuća je davno izgubila direktno potomstvo i prosto je zapostavljena, a drveće je ukrilo da se ne da ni videti. U toj desnoj polovini koja je bila izgrađena za njegovog dedu je boravio Miloš. Sada tu niko ne stanuje i kuća polako pada u zaborav. Deca čika Milana Crnjanskog, poslednjeg iz direktne familije slabo navraćaju.“

Zastao sam i stajao koliko sam mogao duže. Moje ćutanje Vojče i moj vozač su odlično razumeli.

Konačno sam doživeo, osim knjiga, nešto opipljivo vezano za najvećeg književnika našeg jezičkog i duhovnog prostora. Njegovu veličinu ne merim po nagradama, tim efemernim produktima društvenih, pa i političkih dogovora, već po onome kako je umeo da predstavi svet oko sebe. Dovoljno je što je napisao “Seobe“. Istoričari mogu da predstave kalvariju srpskih seoba, ali ne mogu da oslikaju njenu tragiku, sunovrat sudbina, onako kako je to uradio Crnjanski. Kad ih već spominjem, da ilustrujem kakvo je to delo. Veliki Saša Petrović nije mogao da ga pretoči, iz mnogo razloga, u pitak film. Nije se dalo. Inače, kostimografska baza i mesto okupljanja statista tokom snimanja filma bilo je u našem Centru za kulturu.

On je jedan od retkih pripovedača koji je umeo da poetskim rečnikom oslika svoje zebnje, slutnje i strahove, da zabeleži poetski razuđeno, a diplomatski precizno sve one zemljotrese koje ume i hoće ljubav da izazove. Ne štedi nikoga, ne prećutkuje ništa, a najviše otkriva sebe: “Čuj, plače Mesec mlad i žut. Slušaj me, draga, poslednji put. Umreću, pa kad se zaželiš mene, ne viči ime moje u smiraj dana…“ Testament bez sudskih zapisničara.

Anegdota koja se vezuje za njegovo stvaralaštvo je proverena i, nažalost, tačna. Izvesna nastavnica je učenicima zadala da opišu svoje doživljaje tokom raspusta. Jedan učenik je, opisujući letnje vrućine, napisao rečenicu: “Beskrajni, plavi krug. U njemu, zvezda“. Tako mu je bilo lakše. Dobio je mršavu dvojku pri čemu se nastavnica okomila baš na ovaj deo. “Kakav je to krug ako je beskrajan? Kako zvezda može biti u njegovom centru i koja je to zvezda?“. Nije stigla da pročita ispitnu literaturu, ili je to bilo davno. Svejedno, nemoguće je zaboraviti naslov, motiv jednog od poglavlja druge knjige “Seoba“. Eto kako ravnica može lako da prevari čoveka samo ako on ne ume da je dovoljno duboko udahne…Ostalo već zavisi od njega i njegovog unutrašnjeg bogatstva, a to nije dato svakome. Da se ne lažemo.

Kuća Crnjanskih u Srpskom Itebeju

fotografija: Vojislav V. Marinkov

U sledećem nastavku Kan kan

Tekstove objavljujemo utorkom