Ko je ko u Požarevcu – vreme – i porota i sudija
Ovaj tekst ne preferira da izazove ili provocira reakcije ili poređenja dva vremenska perioda, mada nikome ne treba, niti se može, zabraniti da i o tome razmišlja. Ne pišem o tim nesrećnim, ne povratila se, vremenima i iskušenjima, a mogao bih, ima tu mnogo toga. Svi koji smo ostavili taj period za sobom možemo da ispišemo svoju knjigu. Želja mi je da pokažem koliko su se stvari promenile za samo 30 godina, koliko brzo živimo i kako se neke navike menjaju. Istovremeno, evo prilike da se podsetimo imena nekih ljudi i zapitamo se – gde su sada, šta rade, da li su živi? Jesu li ostali dostojni naslova knjige u kojoj su se našli? Tri decenije nije malo, pa sa ovog spiska koji je pred vama nema nekih ljudi. Mnogi koji su tada bili uticajni i poznati u gradu (naziv ove brošure nije slučajno odabran), nisu više u javnom životu. Iskreno, i ja se nekoliko njih nisam odmah mogao setiti. Nije, dakle, reč o devedesetim, niti o politici, već o prolaznosti koje svi treba da budemo svesni, kad god želimo da uradimo nešto. Uostalom, iskonska čovekova želja je da ostavi neki trag, neko delo za sobom, da ga ljudi zapamte po nečemu.
O čemu je reč, čemu ovakav uvod?
Jedan od retkih magistara tog vremena u našem gradu, g. Bogdan Živanović, za sobom je ostavio značajno delo. Kao novinar, naučnik, privrednik. Kada se otisnuo u privatne vode, sarađivali smo rado i bez trzavica. Osnovao je sa suprugom turističku agenciju “Holiday Ly Tours“ u skromnim prostorijama kuće u kojoj se nalazi naše tv dopisništvo, ali mu novinarsko iskustvo i ono građansko biće u njemu nije davalo mira. Pokrenuo je list koji je iz počasti nazvao “Građanin“, po ranijem, istoimenom listu koji je izlazio u našoj varoši. Bile su to ozbiljne, sadržajne novine, dokaz da se zanat ne zaboravlja. Pokrenute u teškom vremenu, možemo samo da pretpostavimo kakve je napore Bogdan ulagao za izlazak svakog broja. Miroljub i Veliša će to bolje znati, ali koliko ja pamtim, on se prvi posle rata (i do sada jedini) dohvatio zamašnog posla da objavi knjigu koja je predmetno i vremenski tačno definisana, bez lutanja: “Ko je ko u Požarevcu 1995“. Da ostane zapisano, jer jednog dana će to biti istorija. I evo je, ona jeste istorija, kao što je i Vulovićev “Putovođa kroz Požarevac“, kao što su to i radovi mojih dragih prijatelja koje sam spomenuo, ali i mnogih drugih. Kakva je takva je, naša je. Mi smo kroz nju prošli. Iza nevelikog i skromno štampanog izdanja (takva su bila vremena), nalazio se veliki i metodološki osmišljen, planiran rad: ta lista nije napravljena improvizovano, za kafanskim stolom gde se društvance prisećalo ko je poznat (ili važan) u ovom gradu. Ideja je potekla od Bojice i Milene koji su angažovali anektare preko svoje firme (Omladinska zadruga), a zatim su se, zbog zauzetosti, povukli iz projekta. Urađena je višemesečna anketa, najpre u “Građaninu“, a zatim sa mrežom saradnika-anketara. Bogdan se opredelio za veliki i koristan žiri koji su sačinjavali novinari našeg kraja. Tim povodom obratite pažnju – u to tugaljivo vreme bila su tri lista, nekoliko radio-stanica i stalni dopisnici naših najpoznatijih listova – “Politike“, “Borbe“, “Večernjih novosti“, “Politike ekspres“, televizijskog dopisništva. Neke redakcije su delegirale i više novinara. Sve je urađeno da prava slika bude što jasnija, a eventualna nepravda prema nekome ko je trebalo da se nađe u tih sto (a moglo je i 200, 300), što manja. Treba pri tom napomenuti da su kolege odlično sarađivale, bez obzira što se i tada prećutno znalo ko za koga piše. Požarevački novinari su oduvek bili prilično složni, slavili su i slave zajedno slavu, pa ni oko ovoga nije bilo mnogo trzavica.
Metodologija koju je Bogdan primenio bila je vrlo interesantna i delotvorna. Ko je mogao da uđe u konkurenciju? To je, naravno, trebalo da budu afirmisane ličnosti iz svih oblasti, bilo da su profesionalci ili amateri. Neposredni koraci su bili sledeći:
- Najpre su zamoljeni najpoznatiji ljudi u gradu (“oni koje svi znaju“) da predlože svojih deset kandidata, pa bi tih deset predložili svojih deset. Bilo je važno da se pođe sa što šire osnovice. Oni su mogli da popune anketu, ali nisu morali da odgovore na sva pitanja. Tek poslednja grupa pitanja odnosila se na politiku i odnos i mesto dotičnog u njoj.
- Članovi žirija mogli su po svom nahođenju anketiranom spisku da dodaju do deset kandidata za koje su mislili da su neopravdano izostavljeni.
- Iz tog kruga izostavljeno je njih pet koji nisu želeli da se pojave u toj knjizi iz svojih razloga.
- Izostavljeni su oni koji su po osnovama ankete (bilo ih je četvoro) imali zanemarljiv broj glasova.Tako se krug kandidata od 500 sveo ispod 200, što je već bilo realno i podnošljivo za rad i konačni izbor.
- Opšti stav je bio da se na listi ne nalaze članovi žirija, pa su tako izostavljeni Mile Veljković, Slaviša Radovanović, Zoran Simić i Slobodan Tomić.
Posle toga je stvar išla lakše, jer je zbrajanjem glasova dobijeno tih simboličnih sto najpoznatijih. Tako se pojavila knjiga pomenutog izdavača. Glavni i odgovorni urednik bio je Bojica Đurović, muzičar, tekstopisac, buntovnik i uspešan poslovni čovek. Sekretar redakcije knjige bila je Milena Stanojević, dok su anketu radili članovi Omladinske zadruge “Student“ u Požarevcu. U to vreme je u Požarevcu i bližoj okolini radilo više štamparija i sitoštampara. Svi su, manje-više, ponikli u “Prosveti“. Među privatnim štamparijama svojom atmosferom izdvajala se štamparija “ON-OFF Electronic“ kod Hadže. Ona nije bila samo štamparija, već i mesto okupljanja. Tu je ova knjiga i štampana.
Naravno da je javnost pratila pripreme knjige, i bez obzira što je žiri bio veoma diskretan u svom radu, saznalo se da je samo nas dvadesetak (pominje se brojka 16, ali me ne držite za reč, stvarno je davno bilo, a i možda je stvarno bila samo glasina, mada nije bilo lišeno logike kad je o “trijaži“ reč) u prvom krugu dobilo sve glasove. Tako se govorkalo. Da je privilegija raditi u Centru za kulturu možete videti na priloženom spisku gde se nalaze praktično svi urednici (počevši od direktora), ali i animatori amaterskog stvaralaštva. Inače, anketa je trajala preko pola godine, što govori o njenoj sistematičnosti i želji da se bude objektivan. Napisano je da je to prva knjiga. Da li je izašla još neka slična s tom tematikom (bilo bi interesantno napraviti je danas), ne znam.
Ono što dotakne čoveka i pomeri ga s mesta, koliko god da je jak, jesu dva spiska, na sreću ne tako duga: imena ljudi koji više nisu među nama, kao i imena ljudi kojih ja nisam mogao da se setim bez dodatnih zapitkivanja. Neki su bljesnuli pa nestali, neki su otišli iz grada. Eto, to je ta varljiva 1995. godina iznedrila.
Čitaoci ovog portala imaju i takt i osećanje za meru, pa ću ovo napisati zbog nekih drugih:ako su vam imena nekih ljudi sa ovog spiska u ružnom sećanju, neka tamo i ostanu. Svaka senka je dete svetla, možda smo i mi nekome ostali tako upamćeni.
U sledećem nastavku: “Trkališta i hipodromi u Požarevcu“
Tekstove objavljujemo utorkom
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
