Engleski dugi luk protiv francuskog teškog oklopa …
I blato … puno blata …
Stogodišnji rat između Engleza i Francuza trajao je i duže od jednog veka i ostavio velike posledice na istoriju srednjevekovne Evrope. Jedna od najznačajnijih bitaka ovog sukoba je bila bitka kod Azenkura 25. oktobra 1415. godine.
Engleski kralj Henri V Lankaster se komotno kretao Normandijom i po unutrašnjosti Francuske, palio slabo branjene gradove i sela, dok nije kod Azenkura naišao na gvozdeni bedem francuske aristokratije. Malobrojniji i mnogo lakše oklopljeni Englezi nisu imali nikakvih šansi protiv teško oklopljene i na borbu naoštrene konjice. Čak je i francuska pešadija imala solidne oklope. Sa druge strane, Englezi su imali svoj adut – dugi luk i strelce koji celog života vežbaju rukovanje ovim oružjem.
Na prvi pogled, luk i strela su protiv teško oklopljene konjice efikasno oružje kao prutić protiv mača. Zbog toga, Englezi pokušavaju pregovore, koji naravno propadaju, jer francuska aristokratija nije bezveze skupo platila tu vojnu opremu, mladost provela vežbajući i maštajući o junačkim jurišima, da bi sad propustila priliku da pregazi očigledno slabijeg protivnika.
Nedisciplina i neorganizovanost su bile glavne odlike francuske ohole aristokratije. Bojište je tog jutra činilo duboko blato zbog obilnih kiša prethodnih dana.
Bez obzira na to, prvi red francuskih vitezova, suprotno naređenju, na prvu englesku provokaciju kreće u žestoki juriš. Henri V je mudro postavio svoje strelce po bokovima i u sredini iza prepreka u vidu zašiljenih kolčeva pobodenih u zemlju.
Da je bojište bilo ravna livada, Francuzi bi pregazili Engleze ko mače muškatlu. Ali, duboko blato je ovog jutra promenilo tok bitke. Pod teškim oklopima, Francuska konjica se zaglavljuje, a pešadija kasni. Engleski strelci prvo zasipaju neprijatelja smrtonosnom kišom strela, da bi potom, zbog lakog ili nikakvog oklopa lakše se krećući po dubokom blatu lagano ubijali i zarobljvali cvet francuske aristokratije.
Utom, jedva gazeći po blatu u teškom oklopu, dolazi i drugi talas nesinhronizovanog francuskog napada, koji je imao istu sudbinu kao i prvi.
Po velikom blatu, metalni oklopi su bili težak balast i smetnja, pa su preživeli Francuzi lako zarobljeni, ako bi uopšte uspeli da stanu na noge posle pada sa konja.
E, onda dolazi do velike drame…
Jedan odred nešto pametnijih Francuza napada engleski kamp u pozadini. Pošto je morao da se vrati nazad, a nije mogao zarobljenike tek tako da ostavi nečuvane, Henri V donosi nevitešku i neekonomičnu odluku – da na brzinu pobije zarobljenike, među kojima je većina plemićkog roda, za koje bi dobio veliku otkupninu. U početku, engleski vojnici odbijaju ovako naređenje, ali tek posle pretnje vešanjem, nastaje pokolj zarobljenika, suprotan bilo kakvom viteštvu (a i nameri za dobrom zaradom).
Videvši ishod prva dva talasa neorganizovanih napada, ostatak francuske vojske se povlači sa bojišta, na kome je smrt našlo većina njihove aristokratije. Dugo se Francuzi neće oporaviti od ovog poraza, ali je i Henri V, taman kad je trebalo da kapitališe ovu veliku pobedu, nedugo zatim zakačio dizenteriu i umro. Inače bi Engleska, sa Škotskom i Velsom, sebi pripojila Francusku i trebalo da postane jedna velika država pod njegovom krunom.
Foto: wikipedia
Autor bloga „Čas istorije“
