Titova najveća pobeda
Kad su svi bezveze izginuli da bi on jedva izvukao živu glavu
U proleće 1943. godine svi su očekivali iskrcavanje Saveznika negde na Jadranskoj obali. To je bio najsigurniji pravac napada i „Udarac u trbuh“ Nacističkoj Nemačkoj, kako je to Čerčil lepo rekao.
Jedini logičan i patriotski način suprotstavljanja okupatoru je bio pasivan otpor i čekanje na iskrcavanje Saveznika, u kom bismo imali jedinu šansu u borbi protiv Nemaca. Ravnogorski pokret je toga bio svestan i držao se toga. Naravno, komunisti nisu imali nikakvih obzira za broj mrtvih, naročito Srba.
Oni su jednostavno digli veliki ustanak i započeli potpuno beznadežnu borbu sa Nemcima, uz velike i nepotrebne žrtve.
U to proleće – leto su svi prišli Jadranskoj obali, čekajući invaziju. Nemci su angažovali čak 127.000 vojnika da bi ubili obojicu vođa pokreta ustanka.
Draža je, kao iskusan kontra – obaveštajac, imao precizne informacije od svog čoveka u italijanskoj komandi o planu nemačkog napada. Čak i bez toga, Nemci nisu mogli nikako da lociraju vođu Ravnogorskog pokreta, jer se Draža, kao pravi gerilac, uvek kretao u pratnji od samo par desetina probranih vojnika. S druge strane, Tito se, kao osvedočena kukavica, uvek kretao u pratnji od minimum hiljadu partizana, pa su Nemci lako mogli u svakom trenutku da znaju gde se nalazi. Tako su ga lako i opkolili.
Da skratimo priču …
Noć između 9. i 10. juna 1943. godine je prekretnica u istoriji srpskog naroda. Tada junaci Prve i Druge proleterske brigade pod komandom Peke Dapčevića i Koče Popovića, na svoju inicijativu, bez ikakve komande iz Vrhonog štaba jurišaju na 369. Legionarsku diviziju. Uz veliko junaštvo probijaju obruč i javljaju Vrhovnom štaubu na čelu sa Vrhovnim komadantom, da mogu i oni da se izvuku iz obruča.
Tito je u prvom trenutku bio ljut na svoje srpske generale Dapčevića i Popovića, jer su izveli tako ozbiljnu akciju bez njegovog naredjenja, ali je ubzo shvatio da su mu tim probojem spasili život, dok je on sedeo usran sa celim Vrhovnim štabom i svojom švalerkom, Davorjankom Paunović, našom Vlajnom, poreklom iz Kučeva, odrasla u Požarevcu, bez ideje šta da rade.
Epilog svi znamo – Saveznici su na konferencijama u Teheranu i Jalti zaključili da su Titovi partizani, za razliku od monarhista, iskreni borci protiv Nemaca i odlučili da posleratnu Jugoslaviju predaju komunistima.
Posledice tog proboja u zoru 10. juna 1943, na žalost osećamo i danas …
…………………………………………………………………………………………………………………………………………………
Inače, drug Vrhovni komadant je redovno vrlo glasno vodio ljubav sa svojom sekretaricom, drugaricom Zdenkom (Davorjankom Paunović), što je izranjavanim, preumornim i izgladnelim drugovima proleterima iz Prve proleterske brigade poprilično smetalo, pa su drugovi iz Vrhovnog štaba morali da skupe hrabrost i da Drugu Starom skrenu pažnju na ovo kršenje partijske discipline, jer su komunisti smatrali da seksualni odnosi u toku oružanih borbi smanjuju moral i želju za pobedom …
U ovo vreme su supruga Draže Mihailovića – Jelica, ćerka Gordana i sin Branko, zajedno sa Dražinom sestrom Vidosavom, zetom Dragojem i sestričinom Danicom, bili zatočeni u nacističkom logoru na Banjici.
Autor bloga „Čas istorije“
