BOJ NA ČOKEŠINI

Termopile srpskih hajduka

 

Đurđevdanak – hajdučki sastanak, Mitrovdanak – hajdučki rastanak. Mitrovdan je bio dan kada se, po tradiciji, završava letnji period godine i kada hajduci odlaze da se kriju kod jataka dok gora opet ne ozeleni. Sada nećemo govoriti o poslednjem danu hajdukovanja u godini, govorićemo o poslednjem danu hajdukovanja u istoriji …

Na Lazarevu subotu, 28. aprila 1804. godine, odigrala se bitka u kojoj je poslednji put učestvovala jedna velika hajdučka družina.

U tim prvim mesecima Prvog srpskog ustanka još uvek su uporedo sa ustaničkom vojskom u borbama sa Turcima učetvovale i hajdučke družine, kao neka vrsta paravojnih formacija.

Jakov Nenadović, jedan od vođa ustanka, tog burnog proleća je opsedao Šabac. Posle viševekovnog ropstva, došao je trenutak borbe za slobodu. „Zeman doš’o valja vojevati, za krst časni krvcu proljevati, svaki svoje da pokaje stare.“

Turcima u opkoljenom Šapcu krenuli su u pomoć njihovi sunarodnici iz Bosne. Kako bi presreo ovu vojsku, Jakov Nenadović sa par stotina ustanika dolazi kod manastira Čokešina. Tu su ga čekale dve velike hajdučke družine sa svojim čuvenim harambašama – braćom Gligorijem i Dimitrijem Nedićem i Đorđem Ćurčijom. Odmah je došlo do svađe između Jakova i Ćurčije. Harambaša je bio ljut zato što Jakov nije doveo više vojske, ne shvatajući da je glavnina morala da ostne u opsadi Šapca. Znajući da na njih ide brojnija turska vojska, Ćurčija je jednostavno napustio svoje saborce i odveo svoju družinu.

Iako je Jakov nominalno bio glavni zapovednik za taj kraj, i braća Nedići su pokazali svoju hajdučku tvrdoglavost i nedisciplinu. Jakovljev plan je bio da se ustanici i preostali hajduci utvrde unutar zidina manastira. Iz vojno – taktičkog ugla, bio je to najbolji plan u toj situaciji. Međutim, samoglavi Nedići nisu navikli da im neko komanduje i rešiše da ne skrnave svetinju već da Turke sačekaju na putu, na otvorenom brdu. Videvši da nema moći da naređuje samovoljnim hajducima, Jakov Nenadović napušta harambaše Nediće dan pre bitke.

Pred bitku hajduci su se pričestili u Čokešini, po starom srpskom običaju. Zatim su bez ikakve pripreme i podizanja kakvog – takvog zaklona čekali Turke koji su krenuli u pomoć Šapcu, kao da presreću trgovački karavan a ne regularnu carsku vojsku. Hajduka je bilo oko trista a Turaka sigurno višestruko više. Brojka od sedam hiljada Turaka koju pominje Filip Višnjić u pesmi je preterana.

Borba je trajala ceo dan i bila je vrlo krvava. Svoje strategijske propuste u pripremi zasede hajduci su nadoknadili velikom hrabrošću. Tek popodne, kada su ostali bez municije, braća Nedići i njihovi momci bili su nadvladani. Niko od hajduka nije preživeo ovu bitku. Turci su spalili manastir Čokešinu ali usled velikih gubitaka nisu stigli da pomognu opkoljenom Šapcu, kog su Srbi oslobodili tri dana kasnije.

Boj na Čokešini pokazao je sve slabosti hajdučije i njihovog učešća u ustanku. Srpska Revolucija je bila rat za oslobođenje od viševekovne okupacije a ne organizovano pljačkanje Turaka uz manje gerilske akcije. Karađorđe, nekada i sam hajduk, znao je vrlo dobro kakva nedisciplina i samovlašće vlada u hajdučkim družinama.

Braća Nedići i Ćurčija nisu želeli da slušaju Jakova, koji je im je bio nadređeni. Da se ovo više ne bi ponavljalo, hajduci su se postepeno stapali sa narodnom vojskom. Stanoje Glavaš, Veljko Petrović i druge čuvene harambaše dobijali su činove, kao i ostali zapovednici, a njihovi hajduci su postali deo ustaničke vojske bez ikakvog razlikovanja od ostalih Srba koji su stali pod Karađorđev barjak.

Hajduka je bilo i u XX veku, ali ni do vremena Čaruge i Babejića, niko više nije skupio toliku družinu, kao braća Nedići i sa njom krenuo u bitku.

 

Veliki nemački istoričar Leopold Ranke opisao je Boj na Čokešini kao „Termopile srpskih hajduka“. Pošto su protiv mnogo jačeg neprijatelja svih trista hrabro izginuli do jednog, jasna je sličnost sa Leonidinim Spartancima.