BOJ NA MIŠARU

Polećela dva vrana gavrana

sa Mišara‚ polja širokoga‚

a od Šapca‚ grada bijeloga‚

krvavijeh kljuna do očiju

i krvavih nogu do koljena‚

Prelećeše svu bogatu Mačvu‚

valovitu Drinu prebrodiše‚

i čestitu Bosnu prejezdiše‚

te padoše na krajinu ljutu‚

baš u Vakup‚ prokletu palanku‚

a na kulu Kulin–kapetana;

 

Ovako slepi guslar Filip Višnjić započinje pesmu “Boj na Mišaru”. Suprotno dotadašnjoj tradiciji u sprskoj epskoj poeziji da crni gavrani poleću sa Kosova i srpskim damama donose zlokobne vesti, ovaj put je Turkinja ta koja prima vesti o smrti svojih najmilijih …

 

U leto 1806. godine, srpski ustanak je ostvario neslućene uspehe. Do pre samo par godina bilo je nezamislivo da Srbi mogu organizovano da se pobune protiv Turaka u nekom selu, a sada su praktično formirali novu državu, zauzeli Smederevo i Kruševac i držali u opsadi Beograd.

Turska Porta mobiliše sve moguće raspoložive snage, a veliku pomoć dobija i od neočekivanog saveznika – Napoleonove Francuske. Od njih dobijaju bateriju najboljih topova i grupu elitnih oficira. Moćna Osmanska carevina potpomognuta artiljerijom najbolje vojske tog vremena, koju je otpravio vojni genije Napoleon Bonaparta, krenula je da smrvi seljačku bunu. Sve je mirisalo na siguran uspeh.

Turska vojska napada nadmoćnim snagama ustanike iz tri pravca. Prodiranje iz pravca Vidina zaustavio je naš Milenko Stojković iz Kličevca.

Iz pravca Niša pretilo je čak 55.000 vojnika pod komandom Ibrahim paše Buštalije.

Ipak, najopasniju i najbolje organizovanu vojsku predvodio je Sulejman paša Skopljak iz pravca Bosne. Pored 40.000 vojnika i francuske artiljerije, sa sobom je poveo i sve viđenije bosanske velikaše. Među nima i najviđenijeg – slavnog Mehmed – bega Kulenovića, poznatijeg kao Kulin – kapetan.

Plan je bio da se iz Šapca, dolinom Save, dođe do Beograda. Da bi to sprečio, Karađorđe se utvrdio na strateški najboljem mogućem mestu – brdu Mišar. Severno od njega bila je reka Sava, a južno gusta šuma, tako da Turci nisu imali drugog puta, nego preko Mišara.

                 Šanac je bio odlično utvrđen, četvorougaonog oblika, sa stranama od oko 300 metara.

 

                  Karađorđeva lična hrabrost i vojna genijalnost će presudno uticati na ishod ove epske bitke.

 

I Srbi i Turci su znali da je ustanak osuđen na propast ako Crni Đorđe pogine. Zbog toga su ustaničke vođe molile Vožda da ne čeka napad u šancu jer u slučaju poraza neće moći da ga napusti. Naravno, toga je bio i on svestan … I skovao je jednostavan, ali genijalan plan …

Turskoj ordiji od 40.000 dobro vođenih vojnika, potpomognutih francuskim topovima, imao je da suprotstavi samo 7.000 pešaka u šancu. Veliku moralnu snagu ustanici su dobili iz prisustva Karađorđa i drugih vođa u samom šancu.

I još nešto … Srbi su imali keca u rukavu … 2.000 konjanika u obližnjoj šumi …

 

Videvši da je Karađorđe u šancu, Turci potpuno zanemaruju opreznost i svim silama napadaju šanac. Osvoje li ovo utvrđeno mesto na Mišaru, neće samo dobiti jednu bitku, već će ubiti vođu ustanka, a to bi značilo i konačnu pobedu.

I dok je turski komadant sa bezbedne udaljenosti gledao kroz durbin raspored svojih trupa, Crni Đorđe je išao od jednog do drugog svog borca, bodrio ih i uveravao u pobedu nad nadmoćnijim neprijateljem.

 

Prvi turski opšti napad je bio silovit, ali su ga usporile odlično pripremljene pešadijske prepreke i rovovi, a dokrajčila ga precizna paljba branilaca. Srpski borci su već bili vrlo iskusni i dobro utrenirani. Kao najbolje vojske tog doba, pucali su na smenu, dok je jedna linija punila puške, druga je otvarala vatru. Uz velike gubitke, Turci se povlače …

I pored brojčane nadmoći, uprkos svim očekivanjima, napadači deluju nemoćno. Da bi podigao moral vojsci, Sulejman paša Skopljak naređuje da muslimanski sveštenici – derviši i hodže citiraju Kuran i čitaju molitve. Pored toga, novu snagu vojnicima daje i prisustvo najvećeg junaka u njihovoj vojsci. Novi napad lično je predvodio slavni Kulin kapetan.

Podučeni prethodnim neuspelim napadom, Turci bolje izbegavaju prepreke i prilaze na korak od upada u utvrđenje.

Bitka je na vrhuncu! U opštem metežu, sa vatrenog oružja se prelazi na hladno … I sam Vožd je bio više puta u životnoj opasnosti. Obe vojske znaju da se ne odlučuje samo o njihovim sudbinama, već o sudbini celog ustanka.

U trenutku kad je izgledalo da će Turci prevladati i upasti u šanac, Karađorđe izdaje neobičnu zapovest – top ispaljuje pucanj u pogrešnom pravcu, u pravcu obližnje šume. Ovo je školski primer vrhunske vojničke taktike, istovremeno jednostavne i genijalne. Napadači su se maksimalno izmorili direktnim napadom, bez obezbeđivanja bokova. Njihov jedini cilj je zauzeti šanac i ubiti Karađorđa. Sve ostalo je nevažno.

Sećate se srpskog keca iz rukava? Iz obližnje šume u dve kolone izlaze srpski konjanici i napadaju potpuno iznenađene Turke sa boka. Deo konjice pod komandom prote Mateje Nenadovića napada tursku pozadinu, artiljeriju i sam šator Sulejman paše Skopljaka. Ubijaju pašinu ličnu gardu i nadmene francuske oficire, a sam paša jedva uspeva da izvuče živu glavu.

Drugi deo konjice, na čijem je čelu Luka Lazarević, napada tursku pešadiju koja je na par koraka od ulaska u šanac. Ratna sreća se preokrenula za samo nekoliko trenutaka. Turci ovaj napad nisu očekivali i od već viđenih pobednika postaju vojska u rasulu.

Poslednji adut im je njihov dični komadant.

Pokušavajući da povrati snagu svojoj za čas razbijenoj vojsci, Kulin kapetan lično uleće u prve redove i tu nailazi na sebi ravnog – komadanta srpske konjice pop Luku Lazarevića!

Kao u nekom filmu, romanu ili junačkoj pesmi, dvojica komandanata pred svojim vojskama dele megdan. Epski trenutak u fikcijama često opevan, ali u strvarnosti skoro nezabeležen u svetskoj istoriji!

Obojica pokazuju svoje vrhunsko umeće jahanja i baratanja sabljom. Jedan drugog uspevaju da rane, ali se ostali vojnici nisu mogli držati po strani. I jedni i drugi pucaju na protivničkog heroja. Pop Luka biva ranjen, ali su ga saborci izvukli i potom mu izvidali rane. Umro je u dubokoj starosti. Kulin kapetan nije imao tu sudbinu. Podlegao je povredama od srpskih pušaka.

Tu sudbinu su podelile i hiljade turskih vojnika i mnogi ugledni bosanski velikaši. Austrijski posmatrači su odmah izvestili Beč o velikoj srpskoj pobedi, a ubrzo se vest proširila i po celoj Evropi. Crni Đorđe Petrović je stekao veliki ugled, a sam Napoleon je za njega rekao da je najveći vojskovođa. Jer su svi ostali, uključujući i omalenog Korzikanca, komandovali obučenim i opremljenim vojskama, a Karađorđe je sa neukim seljacima i bez dobrog naoružanja uspeo da poljulja temelje moćnog Osmanskog carstva.

 

A Višnjićev gavran nam daje najbolji epilog jedne od najblistavijih pobeda u srpskoj istoriji …

 

Niti ide Kulin – kapetane,

Niti ide, niti će ti doći,

Nit’ se nadaj, nit’ ga pogledaj,

Rani sina, pak šalji na vojsku,

Srbija se umirit ne može.

 

 

Naslovna fotografija: Goran Gorski

Ostale fotografije: Wikipedia