Božićna poslanica Episkopa braničevskog Ignatija

IGNATIJE
milošću Božjom
pravoslavni episkop
požarevačko-braničevski
svoj punoći Braničevske Crkve

Mir i ljubav od Boga Oca
i blagodatni dar
od Gospoda našeg Isusa Hrista
i zajednica Duha Svetoga
sa svima vama!

HRISTOS SE RODI!

Draga i ljubljena braćo i sestre u Hristu Gospodu,

Danas, sabrani na Svetoj Liturgiji, sećamo se velikog istorijskog događaja, rođenja Sina Božjeg kao čoveka Isusa Hrista od Duha Svetog i Marije Djeve (devojke). U ovom događaju rođenja Gospoda Hrista sjedinjeni su nebo i zemlja, prolaznost i večnost, Bog i tvorevina, zato što je u ljudskoj prirodi, koju je uzeo Sin Božji, sjedinjena cela stvorena priroda. Rođenje Gospoda našeg Isusa Hrista Sveti Maksim Ispovednik naziva Tajnom Hristovom i za nju kaže: „Ova tajna Hristova ili sjedinjenje Boga i tvorevine u ličnosti Sina Božjeg koji je postao čovek, je cilj zbog koga je Bog sve stvorio, što se vidi i ne vidi“. Ove reči Svetog Maksima, da je Hristos, kao sjedinjenje Boga i tvorevine u ličnosti Sina Božjeg, cilj zbog koga je Bog sve doveo iz ne-bića u biće, možemo razumeti jedino ako imamo u vidu da stvoreni svet ne može postojati večno bez sjedinjenja s Bogom. Zašto?

Pre svega zato što je priroda sveta i čoveka stvorena iz ne-bića i ne može postojati večno sama za sebe na osnovu svoje prirode. Po rečima Svetog Atanasija Velikog: „Priroda tvorevine je nekadašnje ne-biće“. Da bi postojala, stvorena priroda treba da je u zajednici s Bogom koji je jedini večan i jedini izvor života jer je nestvoren. Otuda je Tajna Hristova, tj. ovaploćenje Sina Božjeg kao čoveka, „predzamišljeni Božji plan“ o tvorevini. Bog, naime, nije stvorio svet i čoveka da se vrate u ne-biće, već ih je stvorio da večno postoje u zajednici s Njim.

Priroda, međutim, kako božanska tako i stvorena, ne postoji gola. Ona uvek postoji kao konkretne ličnosti. Božanska priroda ne postoji mimo Oca i Sina i Svetoga Duha. Isto tako i stvorena, tj. ljudska priroda, ne postoji mimo Miroljuba, Jelene, Marka i dr. Ličnosti su te koje su nosioci postojanja prirode, kako božanske tako i stvorene. Istovremeno, ličnosti ne postoje kao individue, već u zajednici sa drugim ličnostima. Bog Otac je ličnost i večno postoji u zajednici sa Sinom i Duhom, kao i Sin i Duh u zajednici sa Bogom Ocem. Ovo ukazuje na to da je sjedinjenje Boga i tvorevine stvar ličnosti, kako Boga tako i čoveka, a ne prirodâ, božanske i stvorene.

Radi ostvarenja ovoga cilja, Bog je na kraju stvaranja stvorio čoveka od praha zemaljskog, tj. od već stvorene prirode i stvorio ga je po liku i podobiju svome. Šta ovo znači? Lik Božji u čoveku je, kako nam govore sveti Oci, sloboda. Bog je slobodna ličnost i čovek kao ikona Božja je slobodna ličnost — Adam i Eva. Jedino je čovek, od svih stvorenih materijalnih vrsta, slobodan. Cilj zbog koga je Bog stvorio čoveka slobodnim jeste da čovek slobodno prihvati sjedinjenje Boga Sina sa njim, a preko njega i sa čitavom tvorevinom, budući da je u prirodi čovekovoj sadržana sva stvorena priroda u malom. Sjedinjenje Sina Božjeg i čoveka je moglo da se ostvari samo silaskom Boga u svet. Čovek i svet su ograničeni i ne mogu sami svojim silama da dosegnu Boga. Bog je za tvorevinu nevidljiv, nesaznajan, nedostižan i kao takav nije mogao da bude dostupan čoveku. Ono što je čovek mogao da učini u sjedinjenju Boga Sina sa njim i svetom, jeste da se složi sa voljom i željom Božjom da Sin Božji dođe u svet i ovaploti se, koja je, kao što smo videli, pretpostojala i pre stvaranja sveta.

Prihvatajući slobodno zajednicu s Bogom u Hristu, Sinu Božjem, i čovek i tvorevina bi živeli večno. Bog nije hteo da tvorevina i čovek koje je stvorio slobodno iz ljubavi postoje na silu, bez njihove volje. U protivnom, to ne bi bio život već mučenje za čoveka, kao što je za svakoga od nas mučenje kad nam je nešto nametnuto mimo naše volje. Međutim, prvi čovek Adam nije hteo zajednicu s Bogom. Hteo je da sam živi, da sam bude bog bez Boga, što ga je naravno odvelo ne u život, već u smrt. Mimo zajednice s Bogom apsolutno je nemoguće da, kako čovek, tako i tvorevina, žive večno. No i pored toga što je prvi čovek Adam odbio da slobodno ostvari zajednicu s Bogom i tako živi večno, Bog nije odustao od svoje prvobitne namere da se tvorevina sjedini s Njim u ličnosti njegovog Sina preko čoveka. Upravo to se ostvarilo u ove poslednje dane kada je Sin Božji rođen kao čovek od Duha Svetog i Marije Djeve.

Događaj ovaploćenja Sina Božjeg Isusa Hrista i sjedinjenja tvorevine s Bogom je pokazao da Bog ni u ovom slučaju nije to učinio bez slobodnog pristanka čoveka. Bogorodica Marija je slobodno rekla „da“ Bogu i njegovom planu kada joj je arhanđeo Gavrilo saopštio volju Božju da je ona izabrana da rodi Sina Božjeg Isusa Hrista spasitelja sveta, na šta ukazuju i njene reči: „Evo sluškinje Gospodnje, neka mi bude po reči tvojoj“. Na ovaj način, kroz rođenje Sina Božjeg Isusa Hrista, stvorena priroda je sjedinjena s Bogom i spasena od smrti u Ličnosti Sina Božjeg. To je potvrdilo i Hristovo Vaskrsenje iz mrtvih.

Međutim, šta biva sa ostalim ljudima koji i dalje umiru? Mi nismo rođeni od Duha Svetog i majke bez muža, kao što je rođen Isus Hristos. Naše prirodno rođenje od muža i žene vodi nas u smrt jer se rađamo od smrtnih ličnosti. Tako je počevši od Adama i njegovih potomaka pa sve do danas. Da bismo postojali večno, da bismo prevazišli smrt, potrebno je da i mi ostvarimo zajednicu s Bogom. Kako to možemo učiniti?

Kao što smo videli, Hristos je rođen od Duha Svetog i Marije Djeve, tj. na natprirodni način. Duh Sveti je taj koji je posredovao u sjedinjenju Sina Božjeg sa tvorevinom. Da bismo se i mi sjedinili sa Bogom u Hristu, Sinu Božjem, i da bismo prevazišli smrt, potrebno je da se ponovo rodimo, tj. da se rodimo od Duha Svetog. To je moguće da ostvari svaki čovek, ako želi, u Tajni Krštenja. Krštenje je zato nazvano „drugo rođenje“. Duh Sveti nas kroz Krštenje sjedinjuje sa Bogom u Hristu i tako nas rađa kao sinove Božje za večni život. Svi koji su kršteni sjedinjeni su u Hristu, Sinu Božjem, i Bog na sve njih gleda kao na svoje sinove po blagodati. Međutim, Duh Sveti ne čini hrišćane individuama, već ih sjedinjuje sa Hristom i njih međusobno. Stara latinska poslovica kaže: Unus Christianus — Nullus Christianus (jedan hrišćanin jednako je nijedan hrišćanin). Dakle, Duh Sveti kroz Krštenje gradi zajednicu mnogih ljudi sa Hristom, tj. gradi Crkvu kao Telo Hristovo. Drugim rečima, Duh Sveti svojom delatnošću gradi Crkvu kao liturgijsku zajednicu. U Liturgiji se sjedinjujemo sa Hristom i jedni s drugima, kao i sa prirodom na šta ukazuje i Sveto pričešće Telom i Krvlju Hristovom. Svi se iz jedne čaše i od jednoga hleba pričešćujemo i na taj način mnogi postajemo Telo Hristovo — taj i isti Hristos, koji je jedan i mnogi.

Sveta Liturgija je, međutim, predokus i projava konačnog sjedinjenja svih sa Bogom Ocem u Hristu Sinu Božjem, posredstvom Svetoga Duha. Ona je ikona budućeg Carstva Božjeg koje iščekujemo. Kada Carstvo konačno i u potpunosti dođe sa Drugim dolaskom Hristovim, tada će biti vaskrsenje mrtvih i večni život. Dotle nam ostaje Sveta Liturgija koja je naša nada i u kojoj projavljujemo slobodnu zajednicu s Bogom, tj. našu ljubav prema Bogu u Hristu.
Njemu neka je slava i hvala u vekove vekova. Amin!

Hristos se rodi!

Vaš molitvenik pred Gospodom,
Episkop braničevski
† Ignatije

Dano u Požarevcu
o Božiću 2023. godine

Poportal