IGNATIJE
milošću Božjom
pravoslavni arhiepiskop i
mitropolit braničevski
svoj punoći Braničevske Crkve
Mir i ljubav od Boga Oca
i blagodatni dar
od Gospoda našeg Isusa Hrista
i zajednica Duha Svetoga
sa svima vama!
HRISTOS SE RODI!
Draga i ljubljena braćo i sestre u Hristu Gospodu,
Danas se, sabrani na Svetoj Liturgiji, sećamo i blagodarimo Jednom Bogu u Trojici, Ocu i Sinu i Svetom Duhu, radi velikog istorijskog događaja – rođenja Sina Božjeg kao čoveka Isusa Hrista od Duha Svetog i Marije Djeve (devojke). U ovom događaju rođenja Gospoda Hrista kao čoveka sjedinjeni su nebo i zemlja, prolaznost i večnost, Bog i tvorevina. Rođenje Gospoda našeg Isusa Hrista Sv. Maksim Ispovednik (7. v.) naziva Tajnom Hristovom i za nju kaže: „ova tajna Hristova, ili sjedinjenje Boga i Tvorevine u ličnosti Sina Božjeg koji je postao čovek, je cilj zbog koga je Bog sve stvorio, što se vidi i ne vidi”. Ove reči Sv. Maksima, da je Hristos kao sjedinjenje Boga i tvorevine preko čoveka u ličnosti Sina Božjeg cilj zbog koga je Bog sve doveo iz nebića u biće, možemo razumeti jedino ako imamo u vidu da stvoreni svet ne može postojati večno bez sjedinjenja s Bogom. Zašto?
Pre svega zato što je priroda sveta i čoveka stvorena iz nebića i ne može postojati večno sama za sebe na osnovu svoje prirode. Po rečima Sv. Atanasija Velikog: „priroda tvorevine je nekadašnje nebiće“, tj. smrtna je. Da bi stvorena priroda prevazišla smrt i postojala večno, treba da je u zajednici s Bogom koji je jedini večan i jedini je izvor života jer je nestvoren. Otuda je Tajna Hristova, tj. ovaploćenje Sina Božjeg kao čoveka, „predzamišljeni Božji plan“ o tvorevini, tj. cilj zbog koga je Bog stvorio svet. Jer Bog nije stvorio svet i čoveka za malo vreme pa da se vrate u nebiće, već ih je stvorio da večno postoje u zajednici s Njim.
Radi ostvarenja ovoga cilja, Bog je na kraju stvaranja stvorio čoveka Adama i Evu od praha zemaljskog, tj. od već stvorene prirode i stvorio ga je po liku i podobiju me. Šta ovo znači? Lik Božji u čoveku je, kako nam govore Sveti oci, sloboda. Bog je slobodna ličnost i čovek kao ikona Božja je slobodna ličnost. Jedino je čovek od svih stvorenih materijalnih vrsta slobodan. Cilj zbog koga je Bog stvorio čoveka slobodnim jeste da bi čovek slobodno prihvatio sjedinjenje Boga Sina sa njim i u tom sjedinjenju postao neponovljiva ličnost. Jer ličnost postoji samo u zajednici slobode, ljubavi sa drugom ličnošću, dok svoj identitet dobija od ličnosti s kojom je u zajednici ljubavi. U ovom slučaju, čovek bi u zajednici s Bogom postao sin Božji po blagodati. Jer na ovaj način postoji i Bog kao Sveta Trojica. Bog Otac je večni Otac, večna ličnost u zajednici sa Sinom i Duhom. Što se odnosi i na Sina i Duha, koji su večne ličnosti u zajednici sa Ocem i među sobom.
Istovremeno, u slobodnom sjedinjenju čoveka sa Sinom Božjim i čitava tvorevina bi ušla u zajednicu s Bogom i živela večno, budući da je u prirodi čovekovoj sadržana sva stvorena priroda u malom. Iz ovoga se da zaključiti i to da je ličnost čoveka nosilac postojanja celokupne prirode. Po učenju Svetih otaca, priroda nikad ne postoji gola, mimo konkretnih ličnosti. U slobodnom sjedinjenju čoveka Adama sa Bogom, i celokupna stvorena priroda bi prevazišla smrt kojoj je podložna zbog svoje stvorenosti ni iz čega i postojala bi večno.
Sjedinjenje Sina Božjeg i čoveka je moglo da se ostvari, pre svega na inicijativu Boga, tj. samo otkrivenjem i silaskom Boga u svet. Jer, čovek je ograničen i ne može sam svojim silama da uziđe do Boga i sjedini se s Njim. Bog je za tvorevinu nevidljiv, nesaznajan, nedostižan i kao takav nije mogao da bude dostupan čoveku. Ono što je čovek mogao i trebalo da učini kako bi se ostvarilo sjedinjenje Boga Sina sa njim i svetom jeste da se složi sa voljom i željom Božjom da Sin Božji siđe u svet i sjedini se sa njim. U ovom sjedinjenju Boga Sina i čoveka Adama bi stvorena priroda, a samim tim i čovek, prevazišli smrt i živeli večno.
Međutim, prvi čovek Adam je odbio zajednicu s Bogom.
Na ovaj način je mislio i hteo da bude nezavisan od Boga, da on sam živi, da sam bude bog bez Boga, što ga je, naravno, odvelo ne u život, već u smrt. Ovaj akt prvog čoveka Adama, koji je hteo da bude neponovljiva ličnost tako što će biti individua, odvojen i nezavisan ne samo od drugih nego i od Boga, ponavljaju mnogi ljudi i u našoj savremenoj civilizaciji. Savremeni čovek je postao individua i kao individua vidi u drugom čoveku neprijatelja, jer mu on tobože ograničava slobodu i remeti njegovu individualnost. Međutim, ovakav način života ne samo da ne čini čoveka neponovljivom ličnošću, već ga neminovno vodi u smrt. Što se i pokazalo na primeru prvog čoveka Adama. Jer mimo zajednice s Bogom i sa drugim ljudima, kao i sa prirodom, apsolutno je nemoguće da kako čovek, tako i tvorevina žive večno. No, i pored toga što je prvi čovek Adam odbio da slobodno ostvari zajednicu s Bogom i tako živi večno, Bog nije odustao od svoje prvobitne namere da se tvorevina sjedini s Njim u ličnosti Njegovog Sina preko čoveka. I to se ostvarilo u ove poslednje dane kada je Sin Božji rođen kao čovek, od Duha Svetog i Marije Djeve.
Događaj ovaploćenja Sina Božjeg kao čoveka Isusa Hrista i sjedinjenja tvorevine s Bogom u ličnosti Sina, kako nam o tome govore jevanđelisti, (up. Lk 1, 30–38), pokazao je da Bog i u ovom slučaju nije to učinio bez slobodnog pristanka čoveka. Bogorodica Marija je slobodno rekla „da” Bogu i njegovom planu kada joj je arhanđeo Gavrilo saopštio volju Božju da je ona izabrana da rodi Sina Božjeg Isusa Hrista, spasitelja sveta, na šta ukazuju i njene reči: „evo sluškinje Gospodnje, neka mi bude po reči tvojoj”. Dakle, Presveta Bogorodica je učinila suprotno onome što je učinio prvi čovek Adam. Svoju slobodu je projavila kao zajednicu, kao ljubav prema Bogu, i Sin Božji se rodio na svet kao čovek. Na ovaj način, kroz rođenje Sina Božjeg Isusa Hrista, stvorena priroda je sjedinjena s Bogom i spasena od smrti u ličnosti Sina Božjeg. To je potvrdilo i Hristovo vaskrsenje iz mrtvih. Jer, Hristos je umro i time pokazao da je u svemu sličan nama ljudima, ali je i vaskrsao iz mrtvih, pokazavši na taj način da je On i Spasitelj sveta od smrti. Međutim, šta biva sa onim ljudima koji takođe žele da prevaziđu smrt i da žive večno? Na koji način to mogu da ostvare? Ljudi koji žele da prevaziđu smrt i žive večno, potrebno je da ostvare zajednicu sa Hristom Sinom Božjim. Kako to mogu da učine, posebno posle vaznesenja Hristovog na nebo?
To je moguće da ostvari svaki čovek, ako želi, posredstvom Svetog Duha u Tajni krštenja.
Duh Sveti nas kroz krštenje sjedinjuje sa Hristom do poistovećenja s Njim i tako nas rađa kao sinove Božje za večni život. Prirodnim rađanjem mi se rađamo za smrt, dok se krštenjem rađamo od Duha Svetog za život. Krštenje je zato nazvano „drugo rođenje”. Svi koji su kršteni sjedinjeni su u Hristu Sinu Božjem posredstvom Svetoga Duha i sa Bogom Ocem, i Bog Otac na sve njih gleda kao na svoje sinove po blagodati. Međutim, Duh Sveti ne čini hrišćane individuama, već ih sjedinjuje sa Hristom i među sobom, tj. sjedinjuje ih i sa svim ostalim ljudima koji su kršteni. Niko od ljudi kao sam, kao individua ne može biti hrišćanin. Stara latinska poslovica kaže: unus christianus, nullus christianus (jedan hrišćanin jednako je nijedan hrišćanin). Da bi neko bio hrišćanin, potrebno je da je član Crkve, tj. liturgijske zajednice. Dakle, Duh Sveti kroz krštenje gradi zajednicu mnogih ljudi sa Hristom i među sobom, tj. gradi Crkvu kao Telo Hristovo i na taj način čini Hrista Gospoda prisutnim na zemlji i posle njegovog vaznesenja na nebo. Tačnije, liturgijska zajednica, odnosno Crkva, jeste Telo Hristovo; taj i isti Hristos koji je Jedan i mnogi. Po rečima Sv. Ignatija Bogonosca koji, opisujući liturgijsko sabranje, kaže: „tamo gde je episkop, tamo neka bude sav narod Božji, jer tamo gde je Hristos, tamo je vaseljenska Crkva“. U sjedinjenju sa Hristom i sa drugim ljudima čovek ne gubi svoju samosvojnost i različitost. Naprotiv. U Svetoj Liturgiji ljudi postoje podobno Božjem postojanju, koji je Jedan kao Sveta Trojica; Otac, Sin i Sveti Duh. Različitost ljudi kao ličnosti u Hristu ne zavisi niti od roda kome pripadaju, niti od bilo čega drugog, već od odnosa koji imaju s Bogom i s drugim ljudima. Jer u Hristu nema „muškog ni ženskog, roba ni slobodnjaka, nego su svi jedan čovek u Hristu”.
Istovremeno, Liturgija je prinos celokupne stvorene prirode od strane Hrista kao arhijereja Bogu Ocu, što ukazuje na to da je služba čoveka u tome da čuva prirodu i da je prinosi Bogu kako bi i priroda, postavši deo zajednice Ličnosti Svete Trojice, prevazišla smrt i postojala večno. Jer bez postojanja prirode nema postojanja ni ljudima, jer je priroda naše telo. Zato je za svaku osudu odnos savremenog čoveka prema prirodi koju izrabljuje i uništava radi svoga individualnog zadovoljstva, jer time uništava sebe. Otuda se uništavanje prirode neminovno odražava i na zdravlje svih ljudi, što se i pokazuje u naše vreme.
Sveta Liturgija je sad i ovde, međutim, predokus i projava konačnog sjedinjenja svih i celokupne prirode sa Bogom Ocem u Hristu Sinu Božjem posredstvom Svetoga Duha i večnog života. Ona je ikona budućeg Carstva Božjeg koje iščekujemo. Kada Carstvo konačno i u potpunosti dođe sa drugim dolaskom Hristovim, tada će biti vaskrsenje mrtvih i večni život, tj. „novo nebo i nova zemlja“. Dotle nam ostaje Hristos u Svetoj Liturgiji, tj. kao Sveta Liturgija, i u njoj se svaki čovek, postajući njen član, sjedinjuje sa Hristom i postaje jedinstvena i neponovljiva ličnost, sin Božji po blagodati. Takođe i priroda koju unosi čovek u Liturgiju i prinosi je Bogu Ocu, i ona postaje Telo Hristovo, tj. postaje besmrtna i večna. Zato Hristu neka je slava i hvala radi njegovog ovaploćenja kao čoveka, zajedno sa Bogom Ocem i Duhom Svetim u vekove vekova. Amin!
Hristos se rodi!
