Pitajte Požarevljane da li su čuli za Dragoslava Bogdanovića. Neki će slegnuti ramenima i reći “ne“; Oni koji su bili pažljivi čitaoci tekstova u “Reči naroda“, “Večernjim novostima“, “Borbi“, “Sportu“, “Vijesniku u sredu“, ili pratili tada jedini program Radio-televizije Beograd, itd znaće o kome je reč. Međutim, kada spomenete prezime Bucić, najveći broj njih, osim baš ovih najmlađih, smesta će reći – “da, naravno, ko ne zna Buleta?“. Za tim rečima krenuće lavina sećanja i samo u zavisnosti od onoga kog ste pitali, lavina bi mogla da krene od Čačalice, ili fotografija, tekstova u “Reči naroda“, njegovih šala, anegdota, knjiga. I to je samo deo sećanja, tek površina ispod koje se nalaze slojevi uspomena, često prepoznatljivih samo onima koji su to doživeli.
Pred ovim redovima koji bi mogli da prerastu u roman, pa da taj poduhvat opet bude kratak i nedovoljan da se kaže sve što je moguće o našem Buletu, sedim već danima. Nije baš da ne znam odakle da počnem, već ne znam odakle pre…Biću objektivan koliko je god to moguće, a ličan takođe, jer su svi naši susreti i druženja bili prisni, drugarski i lični, pa i kad su bili službeni. Njega fizički nema već 12 godina, ali kako god da se čovek osvrne i kuda god da pogleda, nekako je on uvek tu. Probajte da “prošetate“ nekom od brojnih grupa koje na mrežnim grupama obavezno imaju u sebi sintagmu “Stari Požarevac“. Nemoguće je da postoje bez Bucićevih fotografija.
Jedna od najpoznatijih fotografija nekadašnjeg Požarevca, foto Bucić
Bili smo komšije. Njegove kćeri, Slavica i Svetlana, bile su moje školske drugarice. Svetlana i vršnjakinja. Kako to da sam ja bio drug, pravi drug, saradnik i prijatelj, sa čovekom koji je mogao da mi bude otac, kako se to obično kaže? I ne samo ja, već hiljade nas. Lako i lepo, kao i svi drugi. Taj otvoreni, neumorni čovek, nije umeo drugačije da razgovara s ljudima nego iskreno i otvoreno. Za mene je to bilo prvi dokaz da čovek dostojanstvo i ugled ili ima – ili nema, i da to sa etiketiranjem nema nikakve veze. Jednostavno, on je bio naš, i gotovo. Brzo je razmišljao, brzo radio, a kad zastane, onda znamo da je neka ozbiljna dilema zbog koje i mi treba da ućutimo. Svi smo ga, najpre, upoznali kroz Goranski pokret. Sada taj pasaž više ne postoji, kao ni ta kuća, ali tamo gde je bila samousluga “Drina“ , do stare robne kuće (kako smo ambiciozno nazivali najveću prodavnicu u gradu), prolazilo se do jedne kuće u kojoj je bilo sedište pokreta gorana. Sada to deluje kao naučna fantastika, ali mi smo stvarno bili pioniri ekologije, a da nismo tu reč ni čuli. Znalo se kad se ide na Čačalicu ili u rasadnik, čiji je red; imali smo brigade, komandire i nebo iznad sebe, kao jedinu granicu. A ispod nas, teška, glinena zemlja Čačalice. Da bi se razumeo podvig pošumljavanja Čačalice, navešću nekoliko crtica: Čačalica je vekovima bila prava džungla iznad grada. U svom donjem delu močvarna, puna zmija i zverinja. Na mnogo izvora zdrave, pitke vode malo njih se rešavalo da se zaputi jer to bilo opasno. Čačalica je oduvek bila u opštinskom vlasništvu, ali se teško odupirala navali otimanja pojedinih parcela. Zabeležen je i slučaj da neki Lučičanin svom zemljaku 1926. godine prodao za tadašnjih sto dinara celu Čačalicu. Kod prvih puškaranja 1941. godine Nemci su za 48 sati uništili sve rastinje na Čačalici i ona je ostala potpuno ogoljena! Posle rata počinje planska obnova. Koliko se ona promenila do danas, neka svedoči i podatak da je od petrovačke pruge (desno od sadašnjeg donjeg ulaza) bilo strelište koje se koristilo do početka šezdesetih godina. O tome da je Čačalica veliko stratište i groblje, da ne govorim. Tamo su kosti bar dve hiljade ljudi. O tome bi trebalo više da znaju oni koji misle da je po takvom mestu pristojno voditi domaće životinje.
Podizanjem spomen kosturnice 1962. godine, naš Bule dolazi na ideju da pošumi okolinu spomenika brezama iz Podmoskovlja. Rečeno – učinjeno, kako je to oduvek radio. Na Dan oslobođenja, 15. oktobra 1967. godine simbolično su zasađene breze koje su nekoliko dana ranije danonoćnim radom zasadili omladinci našeg grada, dobrovoljci, gardisti iz susedne kasarne. Tako počinje saga o Čačalici, brezama i jedinstvenom živom spomeniku na svetu van Rusije, odnosno SSSR. Tim povodom snimljena su tri dokumentarna filma: “Breze“, Svete Pavlovića, “Čuvar breza“, profesionalca ali i pasioniranog hroničara istorije ovoga kraja Novice Savića, kao i “Sedam stepenika Čačalice“ ruskog sienaste Romana Volkova. O Čačalici je Bucić objavio dve knjige (obe u izdanju Centra za kulturu Požarevac), jednostavnog naziva “Čačalica“. Ni to nije sve. Pored hiljada stranica dnevnih, novinarskih tekstova, Bule je stigao da napiše i knjige “Zapisi iz okupiranog Požarevca“ i “Požarevačke zafrkancije“, a našao se i u jedinom zborniku aforizama “I mi vama…“, našeg aforističkog udruženja “PAF“. Kao pravi Buletov poklonik, učenik, a kasnije i svakodnevni saradnik, napisao sam prvu studiju o spomen-parku “Čačalica“ koja je predstavljena u Centralnom arhivu Ministarstva odbrane Ruske Federacije 2010. godine gde se i danas nalazi.
Samo Čačalica bi bila dovoljna da bude trajni, takoreći večiti spomenik ovom dobrom, neumornom čoveku, ali ona se u njegovom životu podrazumevala. Uspeo je u najtežim vremenima da pokrene i dovrši izgradnju jedinstvenog ekološkog doma. Lakše je bilo napraviti taj Dom nego ga sada održavati, ali, kao što smo se do sada mnogo puta uverili – ko hoće da nešto uradi, taj nađe razlog, a ko neće – taj nađe izgovor. Bule nikad nije tražio izgovore. Nisu mu bili potrebni. Nisu mu bili potrebni ni razlozi da snima sve oko sebe. Pored toga što je bio profesionalni fotoreporter (danas gotovo izumrla vrsta, jer novinari sada sa sobom vode i ekipu snimatelja), on je bio i istaknuti član Foto-kino kluba “Požarevac“ i jedan je od retkih koji je imao samostalne izložbe. Imao sam sreću da jednu od njih uredim s njim, onako, udarnički, kako smo znali da radimo. Kačili smo slike, obeležavali, družili se i pričali milion anegdota i šala jer je Bule bio neverovatno duhovit čovek. Sada dve od tih fotografija krase naš skromni dom kao Buletov poklon.
Ni to nije sve, jer kod Bucića nijedno nabrajanje nije dovoljno. Odškolovao je i izveo na put (kako se to ranije govorilo) dve divne kćeri, fakultetski obrazovane i uspešne ličnosti, Slavicu i Svetlanu koje su, stopama svoga oca, takođe ostvarile uspešne i poštovanja vredne karijere. Spomenuo sam da ću biti ličan, što retko činim. Buleta sam zavoleo kao dete, a onda sam, stasajući u profesionalca, sve više s njim imao prave, srdačne susrete, druženja i saradnju. Uredili smo dve knjige, izložbe, čuvali zajedno jelke zimi pred Novu godinu, obnovili breze 2007. godine. Razne svečanosti na Čačalici bile su česte, pa smo mi iz Centra za kulturu, bili tamo mnogo puta. Međutim, pamtiću ceo život taj trenutak kada mu je zamenik gubernatora Moskve Boris Gromov uručio unikatno priznanje. Prvi put, i jedini, video sam Buleta kako ne zna šta će sa sobom. Tih nekoliko koraka koje je prešao da bi primio priznanje, predstavljali su njegov život. Ili bar jedan deo.
Pola života mi je trebalo da se setim i da ga pitam odakle mu taj “nadimak“ Bucić, po kome ga zna sva Jugoslavija? U nekrologu koji je izašao u “Reči naroda“ pisalo je da je svom prezimenu dodao prezime tetke i teče koji su ga odgajili nakon rane smrti roditelja. To nisam znao i dugo sam bio u uverenju da je priča koju mi je on ispričao jedina. O čemu je reč? Putujući na radnu akciju u Zagrebu, voz se zaustavio u Sisku. Neka devojka ga je pomešala s nekim i s perona ga je pozvala po prezimenu – “Buciću!“. Uz nekoliko šala i ponovljenog uzvika, ostade nadimak. To mi je Bule ispričao. Sada, kada sumiram ovaj prekratki tekst o njemu, pomišljam bar dve stvari: ili je bio (i ostao), vrcav, duhovit čovek koji je hteo sa mnom da se našali, ili mu je priča vezana za traume ranog detinjstva bila teška da je podeli s još nekim, ma koliko bliskim. Moguće, kao što je kod Buleta sve bilo moguće, osim da vas ostavi na cedilu ili nešto ne uradi. Kod njega nije postojala sintagma “ne mogu“. To je ono što sigurno znam. Ostalo dodajte vi. Ima nas više hiljada koji smo svojim sećanjem napravili pravi spomenik ovom neverovatnom čoveku.
U idućem nastavku: ’’Dunavac’’
Tekstove objavljujemo utorkom
Fotografije u preuzete iz dokumentarnih filmova i otvorenih izvora.
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
