Naše će sjene hodati po Beču, lutati po dvoru, plašiti gospodu
Stogodišnjica Velikog rata 2014. godine kod nas je protekla s pomešanim osećanjima. Sada, posle 12 godina, sećam se da je obeležavanje tog datuma prošlo konfuzno. Možda zato što je cena slave i slobode bila – svaka druga muška srpska glava. Dok su jedni proslavljali podvig srpskog naroda, drugi su tražili način da ne budu preglasni pred onima koji su nas tada napali. “Opravdanje“ za taj antagonizam bilo je pri ruci: najlakše je bilo napasti Gavrila Principa, prihvatiti tadašnje tumačenje da je on bio terorista; bar tako je izgledalo novokomponovanim istoričarima kafanskog smera, posebno ako “previde“ istorijski kontekst. Bilo nas je koji smo poštovali akademsku istoriju. Kolega prof. dr Gordan Bojković i ja uz pomoć prijatelja organizovali smo naučni skup “Veliki prasak – sto godina od atentata u Sarajevu“. Tim povodom je objavljena i značajna zbirka radova na tu temu.
TI radovi, a posebno bliska saradnja s dr Jasminom Nikolić i dr Miroljubom Manojlovićem poslužili su mi da uz pomoć Bojana Nikolića i Vedrana Lukića napravim dokumentarni film “Srbija i Braničevo u Velikom ratu“. On je prezentovan u Volokolamsku na međunarodnom filmskom festivalu savremenog ratnog i dokumentarnog filma. Moja dva deda prošla su Solunski front pa sam imao i sasvim ličnu obavezu da snimim takav film. Festival je počeo u novembru i to baš okruglim stolom na temu Velikog rata. Okrugli sto je tekao uz mnoštvo dragocenih dokumenata. Onda je direktor vojno-filmske kompanije “Frunze“, general Harkov, doktor istorijskih nauka izgovorio ključnu rečenicu: “Samo pobeđeni imaju potrebu da stalno nešto objašnjavaju…A nije moguće da su samo dva metka ubila milione ljudi“.
Na današnji dan 1918. godine u srednjovekovnim uslovima austrougarskog kazamata, u tvrđavi Terezin, svoju napaćenu dušu ispustio je Gavrilo Princip. Pre nego što je izgubio život zbog surovih uslova u dušmanskoj tamnici izgubio je i ruku. Mladić koga nisu mogli da osude na smrt (a svakako su to žarko želeli), na sudu je izjavio “Ja sam jugoslavenski nacionalista, težim za ujedinjenjem svih Jugoslovena, pod bilo kakvim političkim oblikom i za njihovim oslobođenjem od Austrije“.
Kratko i jasno.
Kada je prvi put stupio na tle Srbije poljubio je zemlju. Želeo je da se pridruži srpskim četničkim odredima majora Vojislava Tankosića, pripadnika Crne ruke, ali je najpre odbijen zbog niskog stasa, mladosti i rovitog zdravlja. Ipak, svoj dobrovoljački san je ostvario kada se u Vranju priključio obuci na kojoj je naučio osnovne vojne veštine. O atentatu na gospodare života i smrti Srba u Bosni i Hercegovini sve se već zna odavno. U trenutku atentata Gavrilo je imao svega devetnaest godina. Dobio je dvadeset godina zatvora, što je bila maksimalna kazna za njegovo starosno doba. Umro je četiri godine posle atentata, pred sam kraj Velikog rata, 28. aprila od tuberkuloze. Nije dočekao ni svoju, a ni slobodu Srbije.
U knjizi “Srpska trilogija“, spomeniku zadivljujućim, tragičnim naporima srpske vojske, svedoku neverovatne hrabrosti pojedinca, ali i države, Stevan Jakovljević kroz svog junaka govori: “Kad se ide u rat najpre ide izvidnica, pa pešadija, pa artiljerija, onda pozadina pa štabovi. Kad dođe mir, ona pada komanda ‘na levo krug’ i stane se u red za odlikovanja“. Tako su Srbi pobedili još jedan rat a izgubili mir jer su srpsku krunu zamenili jugoslovenskom, deleći je s dojučerašnjim neprijateljima. Da li su dobro postupili? Istorija čiji smo svedoci jasno o tome govori. Dug i krvav put smo prošli da bismo opet bili Srbija.
Da li je baš moralo tako? Možda mi drugu sudbinu i nismo mogli imati, ko zna…
Shodno našem talentu da pravimo podele, tako je bilo i sa Principom. Za jedne heroj, za druge fanatik, za treće – terorista. Da je živ sada bi ga neki verovatno zvali Drugosrbijanac. Nepoznati aforista je rekao: “Nekada je pucao Gavrilo, danas pucaju principi“. Zaista ne znam mnogo ljudi koji bi, lišeni romantizma i donkihotskog odnosa, iz iskrenih ubeđenja žrtvovali svoju mladost i život za ideale. Mnogo više je onih koji bi se tim povodom oglasili na tviteru ili istagramu, a o fejsbuku da ne pričam. Tamo su divizije heroja i patriota. Mi, koji smo oblačili uniformu uvek kada nas je otadžbina zvala, dužni smo da se na današnji dan setimo Gavrila. Iz principa.
U sledećem nastavku: “Francuski gost koji se izgubio“
Tekstove objavljujemo utorkom
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
Povezane vesti
Povezanost između Doma trgovačke omladine (Politehnička škola) i meseca avgusta
Dizel skuplji za dinar
Centar Požarevca zatvoren za saobraćaj