čačalica

ČEKAJ ME I JA ĆU SIGURNO DOĆI

ČAS ISTORIJE VESTI

Samo jedna ljubavna pesma …

 

Konstantin Simonov je bio sovjetski pesnik u smutnim vremenima Staljinovih čistki pred Drugi svetski rat. Glava je letela za sitnicu – nesmotren vic ili loše ispričanu anegdotu … ozloglašena tajna policija NKVD je bila i tužilac i sudija i dželat … sve po kratkom postupku … ili po vrlo dugom … u Sibiru …

Pesniku Simonovu je glava ostala na ramenima ali je izgubio svoje srce … Zaljubio se, kao i mnogi drugi, u prelepu glumicu Valentinu Serovu. Pošto je Valentina bila srećno udata za generala Crvene armije, Konstantin je krio svoja osećanja. Međutim, 1939. godine general Serov gine u avionskoj nesreći. Pored brojnih udvarača, Valentina nije mogla da nađe sebi utehu dok nije upoznala šarmantnog pesnika…

Ljubavna idila, na žalost, nije potrajala dugo. Tek što su započeli vezu, Hitler je bez objave rata napao Sovjetski Savez. Konstantin je poslat na prvu liniju fronta kao dopisnik.

Prisustvovao je najtežim bitkama Drugog svetskog rata. Opsada Odese, odbrana Moskve, Staljingradska bitka. Okružen svim tim užasima, Konstantin je u džepu ljubomorno čuvao Valentininu sliku. Ona je bila štit od hiljada granata i metaka koji su ga nekim čudom promašili.

 

I šta bi mogao emotivni pesnik u najkrvavijim trenucima ljudske istorije da uradi?

… da napiše pesmu …

… najlepšu ljubavnu pesmu …

 

 

Čekaj me, ja ću sigurno doći,

samo me čekaj dugo.

Čekaj i kada žute kiše

noći ispune tugom.

Čekaj i kada vrućine zapeku

i kada mećava briše…

Čekaj i kada druge niko ne bude čekao više.

 

Čekaj i kada pisma

prestanu stizati iz daleka…

Čekaj me i kada čekanje napusti

svakoga koji čeka…

 

Čekaj me i ja ću sigurno doći.

 

Nek poveruju i sin i mati

da više ne postojim,

neka se tako umore čekati

i svi drugovi moji

i nek gorko vino piju za moju dušu

kraj ognjišta…

 

Čekaj, i nemoj sesti s njima,

i nemoj piti ništa…

 

Čekaj me, i ja ću sigurno doći.

 

Ko čekati ne zna, taj neće shvatiti,

niti će saznati drugi

da si me spasila ti jedina

čekanjem svojim dugim.

 

Nas dvoje samo znaćemo

kako preživeh vatru kletu –

naprosto, ti si čekati znala

kao niko na svetu.

 

 

Umesto klasičnog vojnikovog pisma u kome je dragi laže da je dobro i da ne brine, Valentini Serovoj je poštar doneo  najlepše stihove napisane u neposrednoj životnoj opasnosti.

Sada je Simonov pored Valentinine slike imao još jednu amajliju – tekst svoje pesme.

Isprva ju je čitao svojim saborcima u rovovima. Međutim, ratni urednici novina nisu bili odmah oduševljeni jer pesma nije dovoljno borbena.

Tek krajem 1941. godine Simonov je svoju pesmu prvi put pročitao na radiju, a u januaru 1942. godine, „Čekaj me“ je objavljena u najčitanijim novinama – Pravdi.

Odmah je postala popularna i među vojnicima i među onima koji čekaju.

Posle par godina, ratna sreća se okrenula u korist Saveznika, poraz Nemačke je bio na vidiku, a Simonov i Valentina su brakom krunisali svoju ljubav. Do kraja rata, Simonov je dogurao da čina pukovnika i veoma bitne uloge u sovjetskim književnim krugovima.

Međutim, poznati par nije mogao odoleti raznim spletkama i ogovaranjima. Simonov je poverovao u lažne glasine da ga je Valentina varala dok je on branio otadžbinu i pisao joj najnežnije stihove.

Na posletku su se razveli i razišli ali će „Čekaj me“ zauvek ostati simbol čežnje za ratom prekinutom ljubavlju. Simbol vojnika koji, dok mu hiljade kuršuma lete oko glave, misli na svoju voljenu, negde daleko. Simbol žene koja u tišini strepi za svojim voljenim u nekom blatnjavom rovu. Simbol nepobedive nade da ćemo preživeti vatru kletu.

Vladimir Rajčić
Latest posts by Vladimir Rajčić (see all)