Ko li me nagovori da odrastem…
Siguran sam da među nama ne postoji (bar ne među našim čitaocima), nekoga ko nije odrastao uz crtane filmove. Oni su postali deo sociologije, opšte kulture. Čak su stigli i u razne naučne studije, a postoje i specijalizovani fakulteti za dramaturgiju i režiju animiranog filma. Mnogi su se njima bavili, a bilo je i onih koji su upozoravali na opasnost od njih. Kakvu? Malu, ali ipak moguću. Jesu izuzeci, ali događalo se. Reč je o uverljivosti crtanog filma koja kod nezrele osobe može izazvati efektat mogućeg. Dogodilo se da je stariji brat (dete od pet, šest godina najviše) uzeo svog mlađeg brata i poneo ga ka mašini za pranje veša, pošto je videlo da se ništa strašno junaku nekog crtanog filma tamo nije dogodilo. Čak mu je bilo i zabavno. Tom junaku. Istinit je i događaj da je isto tako neki dečkić poneo svog brata do terase, pošto je video da onaj kojot koji juri pticu trkačicu preživi i pad s planine, i kad mu tresne klavir na glavu, itd…U oba slučaja roditelji su, na sreću, bili u blizini. To se dogodilo sedamdesetih godina i to baš kod nas. Ali to su izuzeci.
Šta je pravilo?
Pravilo je, naravno, Volt Dizni, ali ne samo on. I mnoge druge velike kompanije znale su koliku moć ima crtani film u razvoju deteta. Dizni je stvorio Mikija Mausa, Šilju, Plutona, Čip end Dejl; Vorner Braders su nam poklonili Duška Dugouška, mačka Silvestera, pevca Sofronija, patka Daču, Gicu Prasić, Peru Kojota, Tvitija…Ni druga studija nisu zaostajala, pa u našem kolektivnom sećanju još uvek odzvanjaju duhovite opaske mornara Popaja dok mlati Badžu zbog Olive, Pere detlića, Pinka Pantera, Garfilda, Asteriksa i Obeliksa, Toma i Džerija, porodice Kremenko…Ko može da zaboravi dugometražne crtane filmove, rađene po svim dramaturškim pravilima igranog filma, zbog kojih smo se gurali da zauzmemo subotom prepodne mesto u bioskopu? “Sto i jedan dalmatinac“, “Guliverova putovanja“, “Pepeljuga“, “Knjiga o džungli“…
Podsetimo se, na trenutak, tehnologije. Ona u ovom slučaju jeste važna i vezana je za osobine našeg oka. Magija crtanog filma, ali i klasičnog filma, televizije, pokretnih slika uopšte, zasniva se na nemogućnosti (perzistenciji) oka da registruje, kao fiksne, slike kojih ima 24 u sekundi i emituju se jedna za drugom. Te slike su, naravno, frejmovi. Za desetominutni film trebalo je nacrtati 24.400 pojedinačnih scena. One su predstavljale zbir slika (crteža) koje su svaka za sebe bile nepokretne. Međutim, spojene u filmsku traku i emitovane navedenom brzinom, dobijala se za magija koja nas je držala uz ekrane. Sada je taj posao znatno olakšan jer kompjuterska grafika to radi programirano, bez učešća crtača. Diznijeva “Priča o igračkama“ je prvi film koji je animiran računarskom tehnologijom. Od tada, skupocena veština crtanja postala je nepotrebna, a proizvodnja jevtina. Nažalost, počela je da daje i jevtine proizvode. Dolazimo do poente ove priče. Počeli su da se pojavljuju serijali jevtinih poruka i grafičke skromnosti, gotovo spartanskog izgleda kadra.
Kako je počelo to srozavanje kvaliteta? Seća li se neko “Teletabisa“? Sada se taj izraz koristi za najniži nivo inteligencije nekog našeg polemičara. Svakako, nije reč ni o čemu pohvalnom. A “Simpsonovi“? Lišeni svake sličnosti sa humanoidima, s ekrana su počele da nam stižu poruke neverovatno bezobličnih i ružnih tipusa koji su, zahvaljujući odsustvu bilo kakvog intelektualnog napora, bile lišene logike i smisla. Promovisale su glupost, pokvarenost, nesnalaženje i perfidnost. I sve to je trebalo da bude smešno – i da vaspitava našu decu (!). Prema njima su “Lolek i Bolek“, “Gustav“, pa i “Profesor Baltazar“ istinska umetnička dela, s jasnom dramaturgijom i porukama.
Pokušao sam da na nekim kanalima, iz profesionalne radoznalosti i kritičke objektivnosti, pronađem i odgledam neke od “novokomponovanih crtanih filmova“. Seo sam strpljivo pred televizor rešen da malo pomučim sebe. Preda mnom su se ređali Sunđer Bob, Pepa prase s familijom, patrolne šape, onda neke lokomotive koje pričaju među sobom i mrdaju farovima (najživlji detalji u filmu), građevinske mašine koje rešavaju probleme, itd, itd. Najpre sam uzeo da ocenjujem ono što je najuočljivije – grafiku. Šarena, naravno, ali jednostavna, čak i bezobrazno siromašna, jevtina. Šarenilo nije uvek bogatstvo, naprotiv. Kadar je bio plitak i nedovršen. Gluma? Da, i to postoji u crtanom filmu (postojala je kod Duška Dugouška, Brzog Gonzalesa, Paje Patka, Sofronija). Ovde se usta otvaraju, a oči pomeraju kao na onim lutkama iz Trsta. Sinhronizacije govora nema ni u originalu. Nije skupo promeniti podlogu, ali očigledno produkcija traži svoje. O porukama i smislu ovih “crtaća“ ne vredi trošiti reči, osim upozorenja da ih ne treba gledati. Nemilosrdno tržište (čitaj: pohlepni producenti) samo u 2022. godini “konzumiralo je“ više od 350 novih naslova. Neka mi niko ne kaže da su sve to bila vrhunska ostvarenja urađena iz humanih, obrazovnih pobuda…
Da sam teoretičar zavere (što na sreću nisam, jer s njima je najveći problem što se ne mogu dokazati), pomislio bih sledeće: ovi namerno zaglupljuju našu decu, unuke, potomke…Neki “analitičari“ su čak nalazili neke skrivene poruke i predskazanja u “Simpsonovima“ (daleko im lepa kuća, i njima i porukama). Koji god da je razlog, a sklon sam da tvrdim da je reč “samo“ o pohlepi i definitivnom nedostatku kreativnosti, jedno je sigurno: u odnosu na Pepu praseta ili Teletabise, junaci našeg detinjstva – pevac Sofronije ili mačak Silvester, Pink Panter i Duško Dugouško, jesu akademici sa Sorbone ili Lomonosova. Da ne pričamo sada o dugometražnom crtanom filmu “Sto i jedan dalmatinac“ i Krueli de Vil koja je postala arhetip takve karakterizacije lika, vrhunski zamišljena i realizovana.
Pitam se, naglas, da li među ovim hiljadama kanala koje nam sada nude možda postoji neki gde se još uvek mogu videti Miki Maus, Šilja, Hromi Daba, ptica trkačica, Duško Dugouško, brzi Gonzales, pa čak i štrumpfovi (gramatički pravilno je štrumfovi, ali to sad više nije važno)… Ako možda neko od vas i zna, javite mi obavezno. Meni ne treba, znam ih napamet, a i nisam toliko nostalgičan; znam mnogo naše dece za koje bi pojava tih mitskih likova, u odnosu na ono što sada gledaju, bila kultuološki šok. A kad se setim, čak smo imali i izreku “smešan kao crtani film“…Odavno ni u crtanom filmu ništa više nije smešno. Posebno ne površnost, nemaštovitost i poruke.
U sledećem nastavku: “Stripovi – zabava iz delova“
Tekstove objavljujemo utorkom
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
