Čudo jedno…Neobični ljudi, pojave, događaji (prvi deo)

Ne, neću vas zamarti filosofijom, mada ću njome započeti. Svakako neće biti dosadno, a mnogima će i pomoći da skrenu tok misli sa  svakodnevnih tema i da se uvere da nije baš sve tako obično kao što mislimo…

U svom “Filosofskom rečniku“ Volter raspravlja o fenomenu zvanom čudo. Obratite pažnju: reč je o verovatno najduhovitijem čoveku kog je iznedrio ljudski rod, čija bista stoji ispred Francuske akademije (L’Académie française). On nas je učio: “Prema prihvaćenim idejama, mi čudima nazivamo povrede ovih večitih i božanskih zakona…najteže je s čudima koja su prihvaćena kroz veru, a ne razumom“ (!). Eto nama zamke! U ovo što ćete pročitati (nadam se) uopšte ne morate da verujete, niti se traži bilo kakav racionalni stav o tome. Reč je o dokazanim,  utvrđenim činjenicama, pojavama koje su se dogodile i ne traže nikakav verujući napor.

Pogledajmo šta su sve ljudi proglasili čudom ili neobičnom pojavom, a pri tom ne zaboravimo da postoji značajan broj onih koji ove pojave uopšte ne smatraju čudom. U te ljude i pojave svakako ubrajamo i ove koje ovde spominjemo:

-Kad smo već “prozvali“ Voltera treba reći da je on  pio i do 50 kafa dnevno. Slično se ponašao i  Balzak koji je želeo da odagna san, kako bi mogao što više da stvara.

–Aristotel, briljantan um, verovao je da je najpameniji na svetu, pa je sebi dozvolio i uverenje da med pada s jutarnjom rosom. Pčela se nije setio.

–Johan Sebastijan Bah napisao je i jednu kantatu o kafi. Naravno, nikakve veze to nije imalo s onih 50 Volterovih (i Balzakovih)  kafa, mada su bili savremenici. Šaljivu kantatu (komad s pevanjem) posvetio je (u doba najveće pomame za kafom u Evropi), nekoj devojci koja nije mogla da živi bez kafe, a otac joj je zabranjivao da je pije.

-Da ne zaobiđemo tek tako Baha i njegovu porodicu. Oni su baš znali da žive od muzike. Ukupno njih 64 imalo je uspešnu muzičku karijeru, a desetorica su stekla i slavu svojim delima.

–Aleksandar Veliki i Julije Cezar bolovali su od epilepsije. To im nije smetalo da se nametnu celom tadašnjem poznatom svetu, stekavši večitu slavu vojskovođa i državnika. Pri tom je Aleksandar Veliki do svoje tridesete godine osvojio celu Aziju od Arabije do Rusije i od Bosfora do Pendžaba. Život je okončao u Semiramidinim vrtovima. Kada je osetio da mu se bliži kraj, naredio je da ga prebace u istu onu prostoriju u kojoj je na zlatnom prestolu sedeo car Nabukodonosor.

-Smatra se da je najveći slikar svih vremena Leonardo da Vinči. Mnogi će se složiti s tim…pod uslovom da spomenemo čime se još sve bavio i šta je mogao da uradi. On je bio arhitekta, pronalazač, inženjer…usput i slikar. Bio je i notar, prema porodičnoj tradiciji, pa i emigrant kada su francuske trupe ušle u Milano. Ono što ga izdvaja po neobičnosti i čudnovatosti jeste to da je mogao istovremeno da slika i levom i desnom rukom, a bio je toliko jak da je mogao golim rukama da zdrobi konjsko kopito.

-Jedan od najvećih rimskih i svetskih filosofa bio je Seneka (Lucius Annaeus Seneca). Bio je zagovornik stoicizma, čovek strogih puritanskih nadzora, sam po sebi mera svih stvari. Autor je, između ostalog, čuvene izreke “Čovek je nesrećan onoliko koliko misli da jeste“. I , šta je tu čudno? Čudno je da je takav čovek, s briljantnim društvenim pogledom na svet, cenjen od svih rimskih građana, bio tutor najraskalašnijeg riskog imperatora Nerona! Na njega nije mogao nikako da utiče, pa je na taj način doveo u pitanje i izreku “pametniji popušta“, koja je kod nas, nažalost, veoma omiljena.

-Kad smo već kod rimskih imperatora, svakako vam je poznato da je Kaligula (12-41. godine nove ere) proglasio svoga konja za konzula. Nije to njemu bila jedina zabava, ali je svakako bila najčudnija. Inače je ta porodica zaslužna da se nađe u enciklopediji čuda. Kaligula je prvi imperator koga je ubila garda – pretorijanci, oni koji su bili spremni da poginu za njega. Agripina starija, unuka imperatora Oktavijana Augusta, supruga vojskovođe Germanika, majka Kaligule i baka Nerona, bila je prva Rimljanka koja je svog supruga pratila u borbi.

Ni Agripina mlađa nije bila izuzetak. Ona je bila praunuka cara Augusta, sestra Kaligulina, sinovica i četvrta žena (!) ozloglašenog Klaudija i majka cara Nerona. Previše istorije u jednom trouglu. No, ni to nije sve. Prema jednoj od njih neprirodan porođaj, izlazak bebe na svet s nogama napred, naziva se agripinski. Stvarno su znali da obeleže svoju epohu.

-Mnogi od vas su bili mali, a možda se nisu ni rodili kada je sredinom sedamdesetih Evropom i svetom zavladao pank. U modi su bili zipovi na svakom delu odeće, zihernadle, nitne, razne minđuše, bedževi, čizme “martenke“, ali i neverovatne frizure – pri tom obojene u sve moguće boje. Da, ali nisu to oni izmislili. Reklo bi se da je čovek već sve nekada ranije smislio. Tako je i čuveni francuski pesnik Šarl Bodler (o čijoj poeziji bi se moglo mnogo govoriti) obojio je jednom prilikom svoju kosu u  – zeleno. S obzirom da jeste bio jedan od buntovnika tog vremena, možemo ga smatrati pretečom pankera.

-Ako neko može da se “pohvali“ čudima svog života to je je Oliver Kromvel, engleski diktator, državnik i vojskovođa. Treći septembar za njega je bio veliki dan, jer je na taj dan izvojevao dve velike bitke kod Vorčestera i Danbara, a umro je na taj dan 1658. godine. Međutim, ni to mu nije bilo dovoljno. On je jedan od retkih čije su telo i ličnost “izveli“ pred kadaver sinod, neverovatno zatucan i opasan običaj da se sudi mrtvima! Prvi put se to dogodilo 897. godine kada su u lateranskom dvorcu u Montiju, Italija, sudili mrtvom papi Formozi (Formosus) kojom prilikom su mu odsekli tri prsta kojima se krstio, osudili su ga na damnatio memoriae (večiti zaborav) i bacili ga u Tibar. Kromvel je prošao nešto bolje. Njega su “samo“ obesili. Mrtvog. Kad već njemu nije mogla da bude pouka, neka bude drugima. Čuda vezana za rođendane, odnosno datume tu se ne završavaju. Ingrid Bergman je rođena 29. avgusta 1915. godine, a umrla je posle 67 godina – na isti dan.

-Baveći se neobičnim završetkom života (da ne spomenem baš onu reč), evo još jedne bizarnosti vezane za nju. Vilijem Kemler, prvi čovek kome je bilo presuđeno da životni put okonča na električnoj stolici, “odlazio je“ osam minuta! Stolicu je izmislio 1888. godine niko drugi no Edison i to iz kaprica, ali i zbog para. Hteo je da dokaže da je naizmenična struja, za razliku od jednosmerne, smrtonosna. I dokazao je. Nije bio jedini koji je tako razmišljao, sudeći po činjenici da još uvek sedam američkih saveznih država koristi ovo sredstvo (izvesno vreme čak i Filipini), pri čemu je samo u Nebraski to još uvek jedini način izvršenja kazne. U ostalim državama osuđenici imaju mogućnost izbora između injekcije i stolice. Nije neki veliki izbor, ali ipak postoji. Neko bi rekao da je i tu stigla demokrtija, ali takvu vrstu crnog humora još niko nije smislio, pa ne bih ni ja…

Počeli smo s Volterom, pa njime i da okončamo ovu epizodu o čudima. Ni u poslednjim trenucima njega nije napuštala duhovitost. Ispovedajući ga, sveštenik ga je pitao obaveznu formulaciju: “Odričeš li se satane?“. Na to je Volter odgovorio: “Čini mi se na nije vreme za sticanje novih neprijatelja…“.

 

U sledećem nastavku:

Čudo jedno…Neobični ljudi, pojave, događaji (drugi deo)

Tekstove objavljujemo utorkom.