Da si zvezda, sele moja…

Jedan od naših najboljih i najdugovečnijih pevača klase bel canto, Zdravko Čolić, snimio je 1977. godine pesmu “Pjevam danju, pjevam noću“. U toj pesmi spojilo se sve ono najbolje – kompozitor Kornelije Kovač, svakako naš najuspešniji autor pop i rok muzike, interpretacija izuzetnog vokala i – tekst jednog od naših najvećih romantičarskih pesnika, Branka Radičevića. Kada se takve kockice slože, uspeh u stvaranju mozaika asocijacija i utisaka ne može izostati. Tako se dogodilo da ova pesma traje već gotovo pola veka i redovno je pevaju svi gledaoci u sali ili na stadionu. Ta pesma nije jedina umetnička kreacija koja je inspirisana baš ovim stihovima velikog Branka. Dve godine kasnije nastao je, pomalo zaboravljeni, mjuzikl pod istim imenom. Režirao ga je Jovan Ristić-Rica koji je s Dušanom Savkovićem napisao i scenario.

Brankov naslednik Đorđe Balašević, pevač paorskog srca, napisao je stih: “Sve prave su ljubavi tuzne…“. Zaista, ako se za nečiju ljubav može reći da je bila neostvarena jer je sve bilo protiv nje, kako je onda oslikati? Veselim bojama svakako ne…Ljubav Branka Radičevića i Vilhelmine Mine Karadžić trebalo je da bude ideal osećanja, iskrenosti i sticaja okolnosti. No, taj sticaj okolnosti bio je dovoljan da snovi padnu u vodu. Branko je bio stalni deo Vukovog okruženja. Mlad, naočit, obrazovan i – dovoljno uzdržan i priseban da razume koliko bi otpora ta veza izazvala.

On se zaljubio u Minu koja je bila vedeta svoga vremena. Bog joj je podario sve – osim sreće. Zavoleo ju je čovek koji nikad nije mogao ni smeo da joj prizna svoju ljubav, niti da pokuša isprositi njenu ruku. Bio je dovoljno jak da sav teret sudbine preuzme na sebe i trpi. Još jedna, pogubna činjenica uticala je na njegovu odluku da sam ponese svoj krst. Bio je svestan svoje bolesti, tuberkuloze, koja je u to vreme bila neizlečiva; bilo je samo pitanje vremena koliko se može odložiti. “Bela dama“ je odnela mnoge, a na njenom crnom spisku našli su se Njegoš, Vojislav Ilić, Đura Jakšić, Radoje Domanović, Janko Veselinović, ali i Franc Kafka, Orvel, Čehov, Šopen, Modiljani…

Ni Minin život nije bilo lak. Rođena u braku dve potpuno različite ličnosti, harizmatičnog, hromog Srbina i prosečne bečke devojke Ane Kraus koja nikada nije kročila u Srbiju. Mogla je, ali nije htela. Kada je Branko postao redovan gost u njihovoj kući, malo je nedostajalo da to, u nemogućnosti ljubavi, postane divno prijateljstvo jer su sate provodili u čitanju stihova, sviranju klavira, ćaskanju. Moglo je – ali nije. Branko je, ushićen (i duboko tužan zbog svih okolnosti) napisao, u dahu, pesmu “Pevam danju, pevam noću“, znajući šta sve njegovu ljubav sputava, pa i onemogućava.

Situacija mu je bila nepodnošljiva pa je on odabrao da trpi i poštedi druge. Napustio je Beč i došao je u Beograd, tada palanku, varoš u nastajanju. Odande su ga vlasti brzo “zamolile“ da ode jer je njegova romantičarska i patriotska poezija opasno uticala na mlade naraštaje. Vratio se u Beč gde mu je najviše pomogao naš jedini prosvećeni apsolutista knez Mihailo Obrenović. Poslednjih dana u bolnici uz njega su bili Đura Daničić, Vuk i Mina, a umro je na rukama svoje nesuđene tašte. Trideset godina njegovo telo ležalo je gotovo anonimno na San Markovom groblju u Beču kada je, na inicijativu Jove Jovanovića Zmaja, prebačen na Stražilovo.

Njegov put do poslednjeg prebivališta bio je, prema napisima u tadašnjoj evropskoj štampi, najveći kulturni događaj na Balkanu, istinska nacionalna manifestacija patriotizma.

Šta je bilo s njegovom nesuđenicom? Proživela je težak, neveseo život školujući sina i negujući majku koja je već bila nepokretna. Povučena u sebe, sahranila je sve one koje je volela, braću, sestre, svoju jedinu ljubav, muža i sina. Visoka cena odanosti i neuzvraćene ljubavi kakvu je malo ko platio na svetu. Ostale su njene slike i – Brankovo kolo. Povremeno ga se setimo, ne zaboravljajući ko je sve pokušao da raskine taj lanac. Dok je ljudi, ljubav će ipak biti ono što ih najviše vezuje, čega se najviše sećaju i ono što ume najviše da boli.

U sledećem nastavku: latinski za početnike

Tekstove objavljujemo utorkom