Daleko od kuće…
Kao mali, najpre sam voleo da budem železničar. Česte prekomande i selidbe kod mene su razvile ljubav prema vozovima. Posle toga sam želeo da postanem pilot. Pozorište me je odvelo na sasvim drugu stranu, ali ljubav je ostala, pa imam mnogo drugova među pilotima. Neke od njih odnela je bolest ili nesreća…a mogli su još da lete, što je kod njih isto značilo što i život. Povremeno ih se setim razgledajući fotografije, a one su varljive – ponekad ni sebe ne mogu na njima da prepoznam. Prolazi vreme i menjamo se. Ipak, kada iznad glave začujem zvuk aviona, smesta pogledam prema nebu i sva sećanja se veoma jasno vrate. Popodne, kada je povoljan ugao, iznesem dvogled ili teleskop, pa gledam avione kako na nebu mirno i gotovo nečujno lete svojim putem. Znam i koridore, ali volim da zamišljam i da se pitam – kuda putuje sav taj svet? Leteo sam mnogo i često, pa mi nikad nije dosadno da pričam o avionima. Ipak, kada se setim mojih drugara, pilota, njhovog puta do kabine i osvajanje neba, obavezno se setim i pogledam film “Daleko nebo”. Uvek kao da ga prvi put gledam.
Mnogi moji školski drugovi postali su profesionalni vojnici, starešine, pa ih je vojni poziv razvejao duž i širom nekada velike, zajedničke države. Kada se država razrušila, neki su ostali tamo gde su se zatekli, neki vratili. Gledajući film, osećam povremeno mučninu i gorčinu. To je moj osećaj, niko ne mora da se solidariše s njim, da ga razume ili ne razume. Da podsetim ono što svi znaju – našoj JNA nikakva reklama i promocija nisu bile potrebne jer je služenje vojnog roka bilo obavezno. Ipak, rađeni su odlični filmovi i serije u kojima se mogao videti način života i rada – onoliko koliko je vojna tajna dozvoljavala. Priča filma je uverljiva jer je takvih dilema i lomova bilo mnogo, tako da je veoma moguće da se tako nešto stvarno i događalo. Mnogo dece je posle završene osnovne škole napustilo svoj dom (bezbrižno detinjstvo, drugove) i otišlo u internate srednjih vojnih škola da tamo preko noći odrastu, steknu nove prijatelje. Roditelji, koji su ih slali, znali su da će im bar tako, po cenu ranog razdvajanja, osigurati sigurnu, izvesnu budućnost. U dvadesetoj godini oni su već imali posao, stan, mogućnost da napreduju i steknu znanja koja će im potrajati i koristiti ceo život. Vojska je zaista bila mnogima ne samo škola života, već i druga kuća.
Sa vojnim akademijama bilo je slično, samo što su u njih dolazili kao mladići, već formirani, punoletni, svesni iskušenja i prednosti. A oni koji su i srednju školu i akademiju proveli u uniformi, bili su posebno vredni jer su, u vreme kada su njihovim vršnjacima roditelji plaćali studije, oni već bili svoji ljudi. Elita među njima sigurno su bili piloti koji su kroz vojnu gimnaziju, a zatim i akademiju, dobijali u ruke dragocena sredstva kojima su čuvali nebo. Iskušenja je bilo mnogo, kako ličnih, tako i profesionalnih. O tome upravo svedoči film “Plavo nebo”, priča o dečaku koji je stasao da leti na tada najboljem avionu našeg RV, MiG-21, u elitnoj presretačko-lovačkoj eskadrili. Iz vojničke porodice, pod velikim uticajem brižne majke, mladi Macura (Nenad Nenadović, jedan od čudesne dece naše kinematografije), uspeva da prevaziđe ne samo lične pritiske već i profesionalni izazov. Potajni mezimac starijih oficira koji su drugovali s njegovim ocem, uspeva da spasi avion i bezbedno sleti za vreme velike oluje, odbijajući komandu da se katapultira. Uspeo je ono što njegovom ocu nije, kada je poginuo pokušavajući da u sličnoj situaciji spasi avion.
Što se tiče produkcije i kamere, za ono vreme neočekivano verno snimljeni su kadrovi sa letelicama u akciji, pogotovo u teškim meteo-uslovima. Kadar iz kabine je takođe odlično urađen, kada znamo da je to bila studijska scenografija. Za one koji pamte Mostar, a ko zna da li će ikada više nogom kročiti u njega, ovaj film je izazov za uspomene i emocije. Ono što bih, ali baš kao sitnicu, zamerio jesu frizure glumaca koji su, za razliku od brojnih okolnih statista, bili prilično čupavi za vojničke pojmove. Potpukovnik (Željko Radić) i poručnik (pok. Zablaćanski) u tome su prednjačili. U svemu ostalom ovaj film je u srećnoj kombinaciji dugih flešbekova i stvarnosti pokazao da je Zastava film imala značajan uticaj na tadašnje producente kada se radilo o uverljivosti radnje, jer je ogromno iskustvo snimanja školskih filmova nalagalo da se detalji urade kako valja. Jedan naš kritičar ga je proglasio pretečom Top gana; bez obzira na relativnu neatraktivnost (nema borbi u vazduhu, niti setove kakvi su u Kaliforniji ili na nosaču aviona) dramaturški se nema čega stideti pred drugim filmovima iz te klase. Iskreno, nismo mi jedini koji su pravili dobre filmove (treba pogledati film “U boj idu samo veterani”), ali je lepo čuti i takvo poređenje.
Jesam li vam već napomenuo da volim avione? Da, jesam. Izvinite, nije to zbog toga što me izdaje pamćenje, već stoga što su ove uspomene jake i žive, pa ih je teško prećutati ili zaboraviti. Ponekad, dok ih posmatram, pomislim koliko je dug spisak želja koje mi se neće ostvariti.
U sledećem nastavku “Motoraši naše varoši – 1”
Tekstove objavljujemo utorkom
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
