DESPOT STEFAN LAZAREVIĆ

Vladar, ratnik, pesnik, graditelj, intelektualac, svetac…

Zamislite vladara koji se svesno žrtvuje za svoj narod i državu. Vladara koji će platiti najveću cenu i prihvatiti da čini stvari koje su za njega lično krajnje poražavajuće, ali su korisne za zemlju na čijem je čelu. Danas takvog nemamo, ali teško da je bilo koji narod imao za vladara takvu ličnost, kao što je bio despot Stefan Lazarević.

Kad je imao samo dvanaest godina, ostao je bez oca, a Srbija bez vladara. U Boju na Kosovu poginuo je knez Lazar. I dok je Vuk Branković nastavio borbu sa Turcima, Lazareva udovica, kneginja Milica, pristala je na vazalstvo i veliko lično poniženje da bi se prekinulo stradanje naroda u neravnopravnoj borbi. Ćerka Olivera poslana je u harem sultana Bajazita, ubice njenog oca, a Stefan je odmah po punoletstvu počeo da predvodi srpske vojnike u mnogim bitkama na strani Turske.

Kao turski vazal učestvuje u bitkama: na Rovinama (1395. godine), kod Nikopolja (1396. godine), u bosanskom pohodu (1399. godine) i u bici kod Angore (1402. godine). Uvek se srpski odred pod njegovom komandom naročito isticao.

Stefan je bio primoran da svom snagom pomaže svog oceubicu, kako bi svom narodu obezbedio kakav-takav mir i napredak.

Kada se 1396.g. skoro cela Evropa ujedinila protiv Turaka, u nekoj vrsti krstaškog pohoda koji bi se odigrao u Evropi, tačnije u Bugarskoj, u moćni savez su se ujedinili Sveto rimsko carstvo (otprilike Nemačka), Ugarska, Francuska, Vlaška, Poljska, Engleska, Škotska, Švajcarska, Venecija, Đenova i vitezovi drugih evropskih zemalja. Logično je bilo da se ovom hrišćanskom savezu priključi i Srbija. Ali mudri Stefan Lazarević je znao da su moćne evropske sile razjedinjene i da, u slučaju turske pobede, neće stradati narod u Zapadnoj Evropi, već Srbi. Zbog toga su jedini hrišćani, evropski vitezovi, koji se nisu razlikovali od protivnika po naoružanju i načinu borbe, u moru turske vojske, potpuno drugačije opremljene i obučene, bili Srbi.

U bici kod Nikopolja, mnogo jača vojska evropske koalicije je bila potpuno razjedinjena zbog međusobnih nesuglasica. Svako se borio za sebe, bez jedinstvene komande. Turaka je bilo mnogo manje, ali su bili bolje organizovani. Mnogi izvori tvrde da je u odsudnom trenutku bitke, juriš srpske oklopne konjice bio presudan u pobedi Bajazita nad združenim evropskim hrišćanskim snagama.

Evropske sile su bile poražene, a Srbija je dobila povlastice i period mira i napretka, umesto novog pustošenja.

Bitku kod Angore (današnja Ankara) protiv Mongola Turci su izgubili zbog plahovitosti svog sultana i izdaje tek porobljenih Seldžuka, koji su prešli u suprotni tabor. Srpska konjica na levom krilu je razbila mongolsku, ali je u sredini Bajazit ostao opkoljen. Hrabrim jurišem Stefan se probio do sultana i pružio mu mogućnost povlačenja. Međutim, Bajazit je verovao da bitka još nije izgubljena i ostao na jednom uzvišenju sa najvernijim janičarima. Tu je i zarobljen, da bi umro nekoliko meseci kasnije posle mnogih muka i poniženja u zatočeništvu. Mnogi izvori tvrde da je Tamerlan, mongolski vođa, i jedan od najvećih osvajača u istoriji, bio zadivljen hrabrošću srpskih vitezova.

Na povratku u Srbiju, Stefan je u Carigradu od vizantijskog cara dobio titulu despota, najviše vizantijsko dostojanstvo posle carskog. Da nije samo veliki voskovođa, već i veliki diplomata, dokazuje sledeće godine kada postaje vazal mađarskog kralja Žigmunda. Stefan dobija mnoge posede, a među njima i Beograd i od porušenog pograničnog gradića, pretvorio ga u modernu utvrđenu evropsku prestonicu, proširivši ga gotovo deset puta.

Na žalost, Srbija nije bila pošteđena od dinastičkih sukoba. Stefana su prvo napali njegovi sestrići, sinovi Vuka Brankovića, a kasnije i rođeni brat Vuk. Posle Bajazitove smrti, nastale su borbe između njegovih četvorice sinova oko prestola, a srpski plemići su podržavali različite pretedente. Konačno je 1412. godine Stefanova sestra, Marija, pomirila svog brata i svog sina, Đurđa Brankovića. Na turski presto dolazi Mehmed I, zahvaljujući srpskoj pomoći, nakon čega je, za Srbiju, usledio period mira.

Veliki prihodi od rudarstva doneli su procvat Srbiji. Stefan je još kao dete poneo preteško breme vladanja zemljom u rasulu posle kosovske pogibije, da bi je iz pepela podigao na nivo slavne nemanjićke tradicije. Zato ga mnogi, s pravom, smatraju najsposobnijim vladarom i istoriji Srbije.

U ovom periodu Stefan podiže svoju glavnu zadužbinu, manastir Resavu (Manasiju), poslednju monumentalnu zadužbinu srpskog srednjeg veka.

Despota Stefana savremenici opisuju kao vrlo visokog i zgodnog čoveka, pa je poznat i kao Stefan Visoki. Dok su ostali evropski vladari bili uglavnom polupismeni, on je bio pisac čuvenog dela „Slovo ljubve“ (Slovo ljubavi), prevodio je sa grčkog, a znao je i latinski. Veliku pažnju je posvećivao umetnosti, a naročito književnosti.

Kako nije imao dece, godinu dana pre svoje smrti proglašava sestrića Đurđa Brankovića za svog naslednika. Umro je iznenada 1427. godine od moždanog udara u toku lova. Srpska Pravoslavna Crkva ga je kanonizovala tek 500 godina nakon njegove smrti i slavi ga 1.8. (19.7. po julijanskom kalendaru) kao Svetog Stefana despota Srpskog.

GROB DESPOTA STEFANA

Pre nekoliko godina jedno arheološko otkriće uzburkalo je javnost. Grupa naučnika koja je radila na restauraciji manastira Manasija objavila je da je otkrila grob Despota Stefana. DNK analizom ovih kostiju i moštiju kneza Lazara utvrđeno je da se radi o ocu i sinu.

Međutim, još 1977. godine u manastiru Koporin otkrivene su mošti, za koje je posle duge analize utvrđeno da su zemni ostaci Stefana Lazarevića. SPC je zvanično priznala ove mošti ze svetiteljeve.

Što se tiče skeleta iz Manasije, s obzirom da je sahranjen s glavom odvojenom od trupa i uz gore pomenutu DNK analizu, sasvim je jasno da se radi o ostacima Stefanovog brata, Vuka Lazarevića, koga su Turci zarobili i pogubili. Vuk je bio žrtva građanskog rata u Turskoj između Bajazitovih naslednika, u kome su se na različitim stranama borili i braća Lazarevići.