Dobro, nek sam i prokleta
što tvoj duh opet kroz mene šeta…
Ništa neobično što bilo nije.
Pun mesec s neba svoju svetlost lije.
Zvono telefona tada me trže,
ruka se sama podiže brže.
Poznati glas kroz kroz glavu se prostre
kao da su prošle godine svetlosne…
****
Sve mi se vratilo previše jasno;
volela sam te, al sad je kasno.
Dijamante i rđu ti mi nudiš,
to sam već platila, bolje da ćutiš…
Povremeno se vratim u prošlost. Ne bih to inače radio zbog drugih stvari; u prošlosti ne možemo ništa da promenimo, zato sam uvek okrenut napred. Međutim, kada su uspomene u pitanju, one se samo tamo mogu naći. Povremeno, “kada mesečev takne me prah“ kako je to za sva vremena suptilno i konačno opisao Masuka, okrenem se prema događajima koji su tamo, večito sklonjeni i zaštićeni finom prašinom sećanja. Nije to uvek, na svu sreću. Ne treba čovek da često kopa po bolnijem delu prošlosti, ali naiđe to povremeno. Pre nekoliko dana slučajno (?) “kliknem“ na jedan link. Crno-beli snimak. Lepa, dostojanstvena pojava uz koju ide prva asocijacija na akustičarske balade. Da podsetim: pre ove tzv. “tehno muzike“, odrođene, mehaničke i beživotne (a svakako sterilne) postojala je prava muzika. Pod tim podrazumevam harmoniju, melodijsku liniju, tekst, vokal. Umetnika koji je umeo i smeo da uživo ponovi sve ono što je snimio u studiju. Sada to deluje neverovatno, jer slušamo snimke “umetnika“ koji uživo ne bi ni u snu mogli da ponove ono što su im u digitalnim studijima napakovali kao autorski rad. Sada može da “peva“ svako, a u vreme analogne muzike samo oni koji su imali sluha (za početak) i mnogo talenta da ga upotrebe.
Sa junakinjom ovog snimka sve je suprotno od ovih današnjih, i ne samo s njom, već sa svim umetnicima te generacije. Džoan Baez, dostojanstvena, nežna, ali nepokolebiva američka pevačica jeste primer kako Bog ume da deli i šakom i kapom. Njoj je podelio sve – stas, lepotu, talenat, glas…Čini mi se da je mogla da otpeva i telefonski imenik – i to bi pristojno zvučalo. Godine 1974. napisala je pesmu alegorijskog naslova “Dijamanti i rđa“. Na liste je ta pesma stigla iduće godine. To je bilo vreme američkog razočarenja i otrežnjenja. Ono se događalo na više frontova – izgubljen rat u Vijetnamu, slom pokreta “Flower-Power“, erupcija “Crne moći“ (Black Power), rasni nemiri, nezadovoljstva svih vrsta. Hipici su izgubili bitku jer poruka “vodimo ljubav a ne rat“ nije važila za moćnike. Svako je imao svoj problem i pokušavao da ga oslika na svoj način. Džoan je imala problem koji je kod nas uobičajen – kako da se izbori s nezahvalnošću, zaboravom i nepažnjom.
Gorko, ponekad ironično, ona peva o prošloj ljubavi. Decenija je deli od bolnih uspomena i ona je njih gotovo zaboravila, ali! Nije zaboravio on. Zvoni telefon i njena minula ljubav, kao da ništa nije bilo, počinje da priča o njma dvoma, aoscira i aludira…Uzalud. U trenutku rastanka ona je znala, a vreme koje je prošlo od tada potvrdilo je njenu moć da razlikuje dijamante i rđu. Između odsjaja lepih, praznih reči i obećanja, i stvarnosti stoji nepremostiv jaz, dobro branjen iskustvom. Džoan, kraljica folk-roka, dugo je krila kome je pesma posvećena, mada su svi znali. Kada je konačno progovorila, uradila je to u svom stilu, ne vređajući nikoga, ne duvajući u pepeo, ne soleći po ranama. Jednostavno, govorila je o prošlosti onako kako to treba da se govori. Njena inspiracija bio je Bob Dilen, poreklom ruski doseljenik. Šta se stvarno među njima dogodilo deset godina pre pisanja te pesme? Da li je mladi Dilen olako prešao preko pružene ruke tada već krunisane kraljice ovog žanra? To nećemo nikada saznati (niti ima svrhe). Ono što je izvesno, jeste da je Džoan Baez dala jedan od mogućih odgovora na ono divno Kaporovo pitanje – “šta ostane posle ljubavi“. Nezahvalnost, zgasnula strast, mržnja? Šta god da je, to je njihovo. A naše su asocijacije dok slušamo ovu antologijsku pesmu. Svako je nekada nekoga povredio ili bio povređen, pa neka muzika bude ta kosmička pravda koja je most između sećanja i onoga što se stvarno dogodilo.
U sledećem nastavku: “…Kao lud na brašno“.
Tekstove objavljujemo utorkom
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
