“Radio-Vihor zove Anđeliju“
Volim radio. Tako počinjem svaki tekst o njemu. Volite li vi radio? Ko ne voli radio..Radio je globalna tekovina i veoma brzo je osvojio prostor, kako komercijalni tako i tehnički (radio-veze za potrebe vojske, mornarice, itd). Ni nas nije mimoišao svetski trend. U Kraljevini Jugoslaviji bilo je mnogo entuzijazma i pionira svih mogućih oblasti (avijacije, motoristike, bioskopa, sporta). Bilo je i znanja i para, a što je najvažnije – bilo je ljudi vizionara, koji su nepogrešivo osetili kakvu moć (i dobit) može doneti ta čarobna kutija koja se u početku slušala uz pomoć slušalica. Umesto na traku, snimalo se na žici, a za radio su narezivane specijalne gramofonske ploče. Stoga je muzički program bio najčešće uživo, s orkestrom u studiju.
Već 23. marta 1924. godine osniva se Radio-klub Zagreb, a dve nedelje kasnije pokrenut je časopis “Radio Šport, oficijelni organ Radio-kluba Zagreb“. Jugoslovenska trka je započela. Iste godine i u Beogradu, 19. jula, održana je osnivačka skupština “Društva prijatelja radiofonije i telefonije u Beogradu“, skraćeno “Društvo radio“. U broju od 14. juna 1924. ’’Radio-Šport’’ je objavio pismo Ministarstvu pošta i telegrafa u Beogradu, pod naslovom ’’Radio-stanica Zagreb’’, u kome se moli principijelno odobrenje za postavljanje ’’radio-stanice za davanje s uobičajenim programom (Broadcasting)’’.
Predstavnici ministarstva i Radio-kluba potpisali su petog avgusta 1925. u Beogradu ugovor o podizanju “broadcastinga“ u Zagrebu ili u okolini. Na poziv Radio-kluba održan je u Zagrebu 19. septembra 1925. godine kongres opunomoćenih delegata sličnih organizacija i osnovan je Savez radio amatera Kraljevine SHS sa sedištem u Zagrebu. Prisutni su bili predstavnici iz Beograda, Zagreba, Ljubljane, Maribora, Nove Gradiške i Novog Sada. Dana 11. marta 1936. godine održana je osnivačka skupština Radio-Zagreb AD, a iz studija na Markovom trgu 15. maja je emitovana prva radijska emisija na Balkanu. Dodeljen im je srednji talas od 350 metara, dok mu je antenska snaga bila 350 vati. Prijemnici su napajani jednosmernom baterijskom strujom.
Godine 1928. od 28. oktobra, počinje da radi i Radio-Ljubljana, a od 18. marta 1929. godine i Radio-Beograd se uključuje u mrežu. Prvi jugoslovenski program obavljen je 21. januara 1930. godine prenosom opere “Turandot“ i drugog februara prenosom simfonijskog koncerta iz Narodnog pozorišta sa Stevanom Hristićem kao dirigentom. Te stanice, vrlo slabe snage, radile su uz stalne zahteve za pojačavanje. U Ljubljani je odašiljač bio u državnom vlasništvu “Prosvetne zveze“ (prosvetnog saveza). Od 1929. godine radio je smeo da koristi samo vesti agencije “Avala“, dok administracija Kraljevine vrlo bezvoljno i inertno prihvata promene. Dve godine pred rat, 17. avugsta 1939. godine oduzima se koncesija akcionarskim društvima i u Beogradu i u Zagrebu. Vlada Cvetković – Maček po sugestijama fašista oduzima celu radijsku imovinu. Na čelo tako okupiranog radija došao je profašistički nastrojen Stanislav Krakov, a glavni izvor informacija postala je zloglasna DNB. To je trajalo sve do 27. marta 1941. kada je Radio-Beograd preuzeo, uz pomoć drugih pučista, Stevan Jakovljević, akademik. Studio je bio u zgradi SANU. Pažljiviji posmatrač razvoja situacije u Evropi mogao je iz postupka etatizacije radija da nasluti šta nam se sprema. Vlasnik Radija AD u 98% bila je Velika Britanija (preko paravan-vlasnika).
Radio je bio enormno popularan, bez obzira na relativno mali broj aparata i slabu mrežu repetirora. Čuvena anketa iz 1937. godine rađena je čak i za današnje uslove metodološki izvanredno. Poslato je oko 60.000 listića (!), a odgovorilo je 26.800 pretplatnika. Njih 76% je tražilo vesti i novinarske izveštaje, 56% reportaže, 52% sportske vesti, 31% časove gimnastike (!), 6% čas humora, itd…
Posebno je interesantna struktura anketiranih slušalaca: 19,90% zanatlije, 15,19% privatni činovnici, 14,17% trgovci, 3% državni činovnici, 9,87% privatnici, 5,74% zemljoradnici (!), 4,87% oficiri, i 0,70 % studenti.
Period rata je posebna priča i njoj ćemo se vratiti nekom prilikom. Najkraće – i radio je ratovao. Postojalo je jedanaest okupatorskih i 12 partizanskih radio stanica.
Ni naš mali grad nije ostao imun na te zanosne radio-talase. Mnogo puta su entuzijasti iz Narodne tehnike, u kojoj je radio klub radio-amatera, pokušavali da naprave nešto što bi ličilo na lokalni radio. Sve je to bilo kratkog daha eksperimentalno. Radio u Požarevcu nastao je stidljivo,kao kolateralna korist jedne druge manifestacije – Ljubičevskih konjičkih igara! Preduzimljivi entuzijasti iz direkcije LJKI (danas na starom korzou još stoji svetleća reklama) znali su šta znači marketing. Krajem šezdesetih kratko vreme “studio“ je bio u kancelariji predstavništva Hidrometeoroškog zavoda (!?), da bi početkom sedamdesetih izvesno vreme radio u prostorijama ženskog zatvora. Spikeri su bili moji nešto mlađi školski drugovi, Dragana Maca Damnjanović i Nebojša Jovanović “Divljak“. Ova stanica nije se dugo zadržala na tom mestu. Prelazi u potkrovlje opštinskog Zdanja. Sve vreme jedno ime je neraskidivo vezano za njen rad, a to je čika-Strahinja iz Narodne tehnike, čovek koji je umeo da na predajniku direktno misksuje naše emisije, glas i muziku. Taj početni period u potkrovlju Zdanja vezuje se i za Ranka Milinkovića, čoveka izuzetno bogatog, sonornog glasa, ali i za narastajuću ekipu entuzijasta i zaljubljenika u radio. Da podsetim na jednu izumrlu vrstu komunikacije – razglas! Nekada su svi gradovi imali umesto radio-stanice, razglas, pa se to brzo izgubilo (“Tri karte za Holivud“). Mi smo u gimnaziji pravili emisije koje su emitovane preko razglasa koji je imao zvučnike u svim učionicama. Eto, to su bili naši radio počeci.
Vratimo se početku našeg lokalnog radija. Taj studio zvali smo “pilićarnik“ jer je bio obložen, radi izolacije i akustičnosti, ambalažom za jaja! Radio je u dvema prostorijama. U jednoj je bila redakcija, a u drugoj studio sa kabinom u kojoj smo mi golim rukama prespajali žicu telefona za javljanja slušalaca i reportera. Sve emisije išle su isključivo uživo i bez prava na grešku. Program je tekao u popodnevnim satima; stanica, koja se zvala “Radio-LJKI“ aktivirana bi bila sredinom avgusta kao reklamna stanica dolazećih Igara i radila do završetka Igara. Bio je to u reklamnom smislu avangardan potez. Vrlo brzo se ekipa oko dobroćudnog i tihog čika-Strahinje okupila i povećala. Neka imena navodim po nadimcima, neka puna, ali svakako po čuvenju i po sećanju, a sigurno sam nekog i zaboravio: Novica Radulović (prvi spiker, talentovani recitator i jedini požarevački glumac koji je posle Ljube Tadića igrao “Odbranu sokratovu i smrt“), Petrika, Bisa Vunturišević, Mile Veljković, Dragiša Živadinović, Dragan Feldić…Svi smo, uglavnom, donosili svoje ploče. Gosti su bili brojni i gotovo pobožno su ulazili u studio. Niko nije odbio poziv. Kako je kvalitet programa rastao, gradski oci su uvideli da radio ima perspektivu i, po svoj prilici, vođeni idejom da stignemo Smederevo, u naš improvizovani radio slali profesionalne urednike iz “Reči naroda“. Glavni i odgovorni urednik bio je Bogdan Živanović, magistar, a tu su bili i Zoran Vasić – Gile, Mića Ilić, kao i ljudi za koje se već znalo da će biti okosnica pravog, službenog radija: Pera Crnobrnja, Jole Rajković, Života (nastavnik muzičkog, urednik muzike), Ilija – Ika,inžinjer, Miškec čarobnjak za sve što je elektronika, Toplica i drugi. Ja sam radio poetski matine i emisije iz istorije starog Požarevca. Pri otvaranju Radio-Požarevca, angažovan je mentorski par iz Radio-Jasenice, Radenko i Goca, koji su izvesno vreme (kao tonski tehničar i spiker) prenosili znanja i iskustva i u novootvorenom radiju. Kada je otvoren Radio-Požarevac, mi koji smo se njime bavili amaterski, nastavili smo da po potrebi sarađujemo s redakcijom.
Radio-Požarevac zvanično je otvoren 20. oktobra 1977. godine, mada je ideja bila da se otvori na Dan oslobođenja, kako se dugo nezvanično vodio datum osnivanja. Bila je to impesivna redakcija koja je radila po uzoru na sve stanice iz Udruženih radio stanica Srbije , kojih je tada bilo 30. Tehnika i prvi studio Radio-Požarevca bili su na spratu u zgradi koja je nekada bila sedište Vojnog odseka. Novinari su bili u prizemlju a rad je organizovan redakcijski, tako da je sve podsećalo na Radio-Beograd. Sve oblasti su bile pokrivene specijalizovanim, uglavnom školovanim novinarima. Postojala su i stalna dnevna uključenja u mrežu Udruženih radio-stanica Srbije. U Radnoj organizaciji “Reč naroda“ bio je 61 novinar (na zajednčkim poslovima za list i radio), a u samom radiju, koji je bio OOUR (osnovna organizacija udruženog rada) “Reči naroda“ formalno je bio 21 novinar. “Reč naroda“ je izvesno vreme imala i svoju štampariju koju je vodio majstor-Zoran. Radio je imao fonoteku koja je bila izuzetno bogata jer su sve diskografske kuće u zemlji bile dužne da šalju obavezne primerke svake objavljene ploče; nju je besprekorno, s mnogo pedanterije i entuzijazma vodio vrsni znalac Voja Petković – Voja Petko, animator muzičkog života u našem gradu, osnivač gradskog hora, član Društva prijatelja muzike, stručnih žirija za “Prvi glas Radio-Požarevca“, itd. Progamskog osoblja bilo je četvoro, tehničara troje, a ostalih radnika dva. Podaci su iz 1985. godine i menjali su se. Naravno, najpopularnije mesto bio je veliki i prostrani podrum gde se neko vreme moglo dobro i jesti. Ne zaboravimo ni izdvojeno odeljenje redakcije – restoran Čikoš. I ono, najvažnije: gotovo svi koji su kasnije u privatnim radio-stanicama oprobali sreću, prošli su kroz Radio-Požarevac. To je bila naša škola, kao što je štamparija “Prosveta“ bila univerzitet za većinu kasnije otvorenih privatnih štamparija.
Zvanični naziv stanice bio je “Radio-Požarevac“. Trajanje programa u početku bilo je osam sati radnim danom, a subotom i nedeljom po 12 sati. Na dan osnivanja snaga ST predajnika bila je 1Kw, a UKT 300w. Talasna dužina na ST 330 metra, odnosno 990 KHz, a na UKT 90 KHz. Treba navesti još nekoliko tehničkih detalja. Srednji talasi su potrošiv resurs, pa je Radio-Požarevac, kao i sve druge lokalne radio-stanice mogao da radi sat vremena pre svanuća i sat vremena posle zalaska sunca, odnosno stvaranja jonizujućeg sloja koji je mogao da ometa druge stanice. Pri tom smo izvesno vreme imali značajne disturbatore – obližnje radio-stanice iz Rumunije koje su dobile nove frekfencije, ali su ostale na starim koje su pripale nama, pa je to bilo i razlog međunarodnog spora. O radijskoj sceni u našem kraju, kada su se pojavile privatne radio-stanice, u nekom drugom tekstu. O sudbini samog Radio-Požarevca uvaženi mladi kolega Uroš Urošević je već pisao.
Ne treba zaboraviti ni čuvene piratske radio-stanice. Obično su nazivane “divlje“, no radi se o ilegalnim stanicama. Većina lokalnih stanica počela je bez dozvole, odnosno nelegalno. Međutim, ovde je reč o pravim ilegalnim stanicama, fenomenu koji se retko gde razvio u svetu kao kod nas. Bivši članovi radio-klubova, nekadašnji vojnici-vezisti, povratnici iz inostranstva i druga lica s izvesnim tehničkim znanjem, pokretali su jednostavne radio-stanice male snage. Većina tih stanica činila je to iz potrebe za komuniciranjem i popularnošću u svom kraju, a veoma mali broj vlasnika je demonstrirao primitivizam i prostakluk (psovke, ometanje, lažne informacije, uvrede, opanjkavanja i slično). Njih je bilo mnogo u Istočnoj Srbiji, ali najpoznatija je ona kod Varvarina po kojoj je snimljen film “Radio-Vihor zove Anđeliju“. Snaga ovakvih stanica bila je najviše 50 vati i bavile su se pozdravima, željama, čestitkama i porukama lične prirode. Godine 1974. bilo ih je oko 1.000, da bi usled porasta popularnosti državnih radio-stanica i uspešnom goniometrisanju već osamdesetih prestale s radom.
Moja ljubav prema radiju me je motivisala da se i diplomski rad na FDU posvetim lokalnom radiju. Sigurno je u taj rad bila utkana i moja ljubav prema radiju. Ostao sam posle toga godinama uz radio, bilo kao autor emisija, bilo kao čest sagovornik. Eto, takvi smo mi, Teslina deca.
Fotografije iz kolekcije Vladice Vinkića
U idućem nastavku: “Znaš li, draga, onu šljivu ranku… “
Tekstove objavljujemo utorkom.
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
