Dome, slatki dome…

Bila je sreda. Tmuran, gotovo kišni dan. Pre 40 godina, 14. aprila 1982. godine,  posle gradnje koja se otegla (shodno tadašnjim građevinskim običajima), svečano smo otvorili novu zgradu Doma omladine i pionira. Tako se zvala u samodoprinosu. Ako ste zaboravili tu reč, slobodan sam da podsetim: narod je, od svog novca, doprinosio da se podižu kapitalne investicije, a za to je morao da bude pitan na referendumima. I nije bilo sigurno ni obavezno da će samodoprinos uspeti. Neki i nisu, a posle toga su u tišini obavljane smene u čuvenom Komitetu. Sve je moralo da bude jasno obrazloženo. Sa našom zgradom to nije bilo problem, jer smo odavno prevazišli kapacitete starog Doma omladine; sada je tu Muzička škola od koje je Zoran Marić napravio međunarodno priznatu instituciju, dograđujući strpljivo deo po deo, pa je svojim radom obeležio celu epohu. Tesan nam je bio i privremeni Centar za kulturu u sali bioskopa “Kultura“ (sada Politehnička škola). Tamo smo bili tri-četiri godine. Sada to zvuči kao anegdota, ali je istina da su toaleti na spratu (koji su služili publici sa galerije) bili prepravljeni za “kancelariju“ upravnika Doma omladine i njegovu sekretaricu. Kancelarija direktor Centra je bila prekoputa, levo od onog ogromnog ogledala, najvećeg u gradu. Potreba za novom zgradom bila je ogromna jer su kulturne potrebe bile sve veće. Zahvaljujući novim prostorijama, mogli smo da planiramo bolje i više i da postignemo nivo koji danas imamo. Naravno, to nije moglo samo. Generacije profesionalaca, hiljade i hiljade amatera, zaljubljenika u pozorište, folklor, slikarstvo, rok-muziku, književnost, uložili su svoj rad. Broj posetilaca, onih zbog kojih je sve to rađeno, nikada niko neće moći da utvrdi. Reč je, svakako, o stotinama hiljada. Od zgrade (zbira betona, stakla, cigala, instalacija), napravili smo instituciju od imena i ugleda. Mnogi nisu više s nama pa hoću i ovim, izuzetno retkim fotografijama, da ih se setim i da im odam počast.

Saša Marković otvara Dom. Pored njega je Milan Šegrt, direktor Centra za kulturu Požarevac

Mi smo u Dom ulazili, nestrpljivo, još za vreme gradnje, s baterijskim lampama (veći deo prostorija se projektuje tako da se dobije potpun mrak zbog pozorišta, filma ili drugih efekata). Nekoliko dana pred otvaranje preseljeno je računovodstvo, a kancelarije upravnog dela opremljene su nameštajem.  Noć pred otvaranje na velikoj sceni ostali smo nas petorica: Maga (reditelj), majstor Miloš iz beogradske “Avale“ da nam pomogne u manipulaciji s cugovima i nas trojica – Glava, Aca Brzanović i ja da namestimo scenografiju za sutrašnje otvaranje. Poslednje radove na španovanju i oslikavanju dekoracije obavio sam u onom malom holu bioskopa, tu gde je sada kancelarija direktora Politehničke škole. Preneli smo panoe i oko pola dva, noću, završili svoj posao. Ostalo je da sačekamo da se ujutru obave završne pripreme, proveri oprema, učesnici programa upoznaju nove scenske uslove. Sve je bilo kao u bajci. Rotaciona scena, “roštilj“ reflektora na dvadeset metara iznad nas, proscenijum koji se otvarao za orkestar…

Zašto se toga sećam i zašto sam ovaj tekst upravo ovako naslovio – dome, slatki dome?

Kada sam pre tri godine primio rešenje o odlasku u penziju (slučaj komedijant je hteo da to bude na svetski Dan šale, prvi april), morao sam da primetim jedan detalj: bio sam poslednji od zaposlenih iz tog sastava koji je u našu novu zgradu ušao 1982. godine i u njoj završio svoju radnu karijeru. Naravno, desetine ljudi je, gotovo neprimetno, dolazilo i odlazilo, a nas “starosedelaca“ bilo je sve manje. Jedan za drugim su odlazili u penziju ili su našli nov posao, a neki su nas, nažalost, prerano napustili. Kada sam tog dana izašao na vrata na koja sam ulazio tolike godine ne pitajući za radno vreme i obaveze, osećao sam se kao da sam izašao iz tramvaja. Vrata su se zatvorila za mnom, on je nastavio onako kako ga šine vode, a ja sam krenuo u novi život, takozvanu penziju.

Ipak, nije sve bilo tako jednostavno. Kada sam kao osnovac, u petom razredu, ušao u likovnu sekciju Doma omladine (tada se zvala sekcija Galerije “Milena Pavlović Barili“), kao najmlađi član Udruženja likovnih umetnika u njegovoj istoriji, stari Dom omladine je imao jednu univerzalnu salu (sa binom koja je bila suprotno okrenuta ovoj sada) u kojoj su se održavali i koncerti i igranke (ozbiljnije predstave i gradske svečanosti održavane su u sali bioskopa “Kultura“). Imao je “ge-salu“ koju smo delili sa orkestrom folkora, glumcima i rokerima. U podrumu (odmah levo, kad se uđe u haustor sadašnje Muzičke škole) bio je klub, čajni bife gde smo se uveče družili, a preko dana su trenirali stonoteniseri. Na spratu, uz glavno stepenište, bila je kancelarija za upravnika sa nesigurnim drvenim stepenicama, gotovo kao merdevinama. Malo dalje prema bašti bila je “terasa“ gde je bila i kancelarija “administracije“ (naš dobri Vajner i Vera Magina). Ispod terase podrum za ugalj, čika Mirkovo “carstvo“, i – naravno – čuvena bašta koja je leti bila uvek puna. Letnja scena bila je pravougaonog oblika i naslonjena na zadnji zid, za razliku od ove, zastakljene, u uglu.

Kada sam se vratio iz vojske, odmah sam nastavio ono što sam i pre radio – pisao panoe, oslikavao scenografije, usput učio i polagao ispite, “krao“ svaki zanat koji sam mogao da vidim i upoznam. U pozorištu nijedno znanje nije višak. Radili smo i čekali s nestrpljenjem da se nova zgrada završi. Tiskali smo se, kako već navedoh, nekoliko godina u sali bioskopa (na spratu je, pored kancelarija, bila i  “okrugla sala“ gde su bile čitalačke i orkestarske probe), a onda smo prešli u našu lepoticu, čudo arhitekture i tehnike. Kada sam sabrao sve te godine, radeći najpre “na akord“, po ugovoru, praktično kao član kolektiva čekajući da se otvori novi Dom (i nisam bio jedini), pa zatim i kao zvanično radnik Centra za kulturu, došao sam do brojke 45. Onaj, amaterski staž, ne računam, inače bi brojka bila značajno veća. Moglo bi se reći (to je moja porodica najbolje znala) da mi je Dom stvarno bio druga kuća.

Nije sve bilo ni lako, ni lepo, bar ne uvek – kao u svakom poslu, uostalom. Najpre se ispostavilo da zgrada nije tehnički primljena; uz nju je išla obimna lista primedbi na obavljene poslove. Kod prve velike kiše naš Omladinski klub “plivao“ je u vodi do pojasa. Koliko puta smo iz njega crpli cisternama i pumpama vodu, to niko više ne zna. Dvaput smo renovirali krov i nikad nismo bili sigurni da li će opet negde nešto da prokisne. Centralni rashladni uređaj brzo se pokvario, a i tehniku je trebalo stalno remontovati i dokupljivati. Publika ništa od toga nije smela da vidi i oseti. Kada uđe u neku od sala, da se nadahne, da napuni dušu, ništa ne sme da joj pokvari iluziju dok traje, bilo da je reč o pozorišnoj predstavi, koncertu, operi…Oprema je kupovana, zanavljana, proširivan je krug prijatelja i saradnika. Dom, kako smo ga uvek zvali (bez obzira na zvanično ime Centar za kulturu) postao je, najpre, mesto kome je kulturološki gravitirao ceo ovaj deo jugoistočne Srbije, sve do Majdanpeka, pa i Bora. Krenuli su festivali, međunarodne razmene…

Za to vreme, nezavisno od profesionalnih programa (svih scenskih oblika, bioskopa, itd), kroz Dom je prošlo zaista hiljade amatera! Glumci sa svojim scenama (velikom, malom, lutkarskom), folklorci (ansambli – dečji, omladinski, prvi izvođački, drugi izvođački, veterani), slikari, rokeri, baletska studija, književni klubovi, pesnici, recitatori, školske priredbe Festivala mladosti,  itd, itd.

Koliko smo samo hiljada kilometara prešli “Litasovim“ autobusima…Požarevac je imao bratske gradove, pa se podrazumevalo da ćemo bar pet ili šest puta godišnje potegnuti put Bitolja, Siska, Sinja, Bara…Mnogi amateri prvi put su otišli na more ili u inostranstvo s nama. To su, zaista, nezaboravni dani i trenuci u životu svakog od nas. Da li treba da napišem i to da su se mnogi brakovi sklopili, mnoge porodice oformile kroz druženje u Domu? U folklornom ansamblu sad se nalaze i unuci takvih parova. Slično je i s glumcima. Posebna priča je to što je Dom postao stožer svih najvažnijih gradskih manifestacija. Bez iskustva naših ljudi, bogatstva opreme i znanja, ni Ljubičevske konjičke igre, letnji programi, bijenala, izložbe, memorijalni skupovi, svečane akademije, državni praznici, smotre svih vrsta, i mnogi drugi gradski događaji ne bi bili onako lepi i bogati kakvi su bili i jesu. Ništa to preko noći, ni samo, nije došlo. Za svako iskustvo vredelo je izboriti se, a najviše što nam je uvek bilo potrebno – to su bili ljudi. Bez njih su pojačala, mikrofoni, cugovi, projektori, rasveta, bili samo beskorisna tehnika.

Kako se dogodilo da nestane naziv Dom omladine i pionira? Nekako je obrazloženo da zgrada ostaje da se tako zove (zbog samodoprinosa), a da će njome upravljati Centar za kulturu, u čijem sastavu su tada bile sve ustanove kulture. Kasnije, kada se “razdružila“ naša država, to se dogodilo i Centru, pa je u zgradi Doma ostao Centar za kulturu s Domom kulture, a ubrzo se u taj sastav “utopio“ nekadašnji “Požarevac film“, što je posebna priča. Ipak, u svesti svih nas ta zgrada je ostala Dom kulture i tako je i ja, i danas, zovem. “Kuda ideš? Idem do Doma da se vidim s kolegama…“. 

 

Dom danas

Sada, kada me pitaju – šta radiš kao penzioner, kako ti protiču dani, uvek odgovorim: “Radim sve ono što u prošlom životu nisam stizao…“. U prošlom životu. U Dom (omladine) ušao sam kao dete, a iz njega izašao kao čovek na ivici starosti. Moglo bi se reći – ceo jedan život, zaseban i samosvojan. Kad i kako, brže-bolje, prođoše te godine? Znam. U radu. Nama su uvek planovi bili bar za godinu dana ispred dnevnog kalendara. Uvek su pristizali neki rokovi i eto – prolete vreme…

Siguran sam da nikome ko me poznaje nisam ni morao da objašnjavam zašto sam ovaj tekst baš ovako naslovio, ali na za ovu godišnjicu mi je dozovljeno da budem i pomalo ličan, ali bez patetike. Nju nikad nisam voleo. Nije išla uz ovaj posao.

Ako postoji recept da od spoja cigala, stakla, betona i instalacija nešto postane vaš dom, ja taj recept mogu da vam prepišem. Garantovano uspeva. 

 

Fotografije: Živislav Antonijević i dr Marko Stevanić

Tekstove objavljujemo utorkom.

U sledećem nastavku: “Tebi, reči ljubavi“.