Zaista dostojan…
Da. Od tog prideva je porodica Dostojevski dobila prezime. Eto kako se, ponekad, slože kamičci u mozaiku večnosti i slave. Belorusko selo Dostojevo u Brestovskoj oblasti poklonjeno je 1506. godine vlastelinu Danilu Ivanoviču Rtišćevu. Ime sela i na našem jeziku znači isto; to je jedna od više stotina međujezičkih homonima naša dva jezika. Ono i danas postoji, ali kao gradić poljiprivrednika i često je mesto turističkih poseta. Romani Dostojevskog mnogo puta su ekranizovani ili dramatizovani za potrebe filma, pozorišta i radio-drama. Snimljena je 2011. godine i televizijska serija. Konačno, reklo bi se, bez obzira na to što su brojni dokumentaristi njemu posvetili značajan prostor. Stotinama disertacija i studija pridružio se i popularni žanr mini-serije. U osam epizoda, koliko je to moguće, sažet je njegov život.
U Rusiji je, po običaju, serija izazvala ogromnu buru polemika. To mi je već dobro poznato pošto sam mnogo puta bio u situaciji da baš tamo prisustvujem raspravama ogorčenih dostojevista (kako ih u Rusiji zovu) koji su, znajući u tančine životne priče velikana, žestoko kritikovali razne biografske serije, pa i ovu. Nije mi to bilo ništa čudno, pošto i ja umem da budem strog kada je reč o temama koje poznajem detaljno. Od toga može biti samo dobro, jer će neki sledeći reditelj sigurno i to imati u vidu. Ni meni nisu promakle neke scenarističke slobode pošto znam biografiju ovog velikog čoveka. Ne tako podbrobno kao dostojevisti, ali dovoljno da mogu uživati u seriji. Šta mi je “pokvarilo“ uživanje? Kao rođeni cepidlaka (tako bar kažu) ja sam sa zaprepašćenjem konstatovao da ne mogu da nađem nijednu produkcijsku grešku! Nije ni čudo, reditelj Vladimir Hotinjenko je veliko svetsko ime, a shodno tome, ni njegovi saradnici nisu početnici.
Evo prilike, uz preporuku da obavezno odgledate taj serijal, da se podsetimo nekih interesatnih podataka iz njegovog života.
Njegova strast prema kocki (posebno ruletu) bila je beznadežna i nepopravljiva. Mnogo puta je bio na ivici ambisa i bede i to još od studentskih dana. Neke romane je napisao da bi otplatio dugove(!). Kockarnice su tada bile na svakom koraku (eto, nismo mi to izmislili). Igrao je često, s promenjivim uspehom. Kada mu je umrla prva žena, Marija, on je utehu sledećih godina tražio u kockanju. Bio je ubeđen da je razradio dobitnu kombinaciju kojom može pobediti rulet. To, naravno, nikome nije pošlo za rukom, pa je često morao da se skriva od ljudi koji su mu blagonaklono pozajmljivali novac.
Za svako njegovo delo vezana je neka istorija u kojoj su se mogli pronaći istiniti događaji, ljudi i mesta. Roman “Zločin i kazna“ (Преступление и наказание) poznat je po tome što su u njemu opisane stvarne lokacije Sankt Peterburga koje su sačuvane do danas. U program ekskurzija obavezno ulaze posete domovima starice-lihvarke ili Raskoljnikova. “Braća Karamazovi“ (Братья Карамазовы), po zamisli autora trebalo je da budu samo prvi deo velikog romana pod radnim nazivom “Istorija velikog grešnika“. Smrt je bila brža. Posle samo dva meseca od objavljivanja romana Dostojevski je napustio ovaj svet.
U romanu “Zli dusi“ (Бесы – demoni) Dostojevski je najpre hteo da izrazi svoje neslaganje s revolucionarnim raspoloženjem u zemlji, ali je postepeno svoje mišljenje promenio. Najpre nije hteo da podrobnije oslikava lik Stavrogina, da bi ga posle toga predstavio kao glavnog heroja romana; pri tom ga je tako jarko opisao, da je potpuno izmenio ideju i u političku priču uneo elemente tragedije i drame. Mučna iskustva boravka u sibirskoj katargi (каторгa – posebna vrsta zatočeništva) izmenili su pisca. Posle objavljivanja “Bednih ljudi“ (Бедные люди, kod nas prevođen i kao Jadni ljudi, sa značenjem siromašni, nesrećni) i “Dvojnika“, javnost ga je doživljavala kao hvalisavog i sujetnog. Međutim, muke izgnanstva probudili su u njemu čoveka i autora pa je na osnovu tih iskustava nastalo izvanredno delo “Zapisi iz mrtvog doma“ (Записки из Мертвого дома). Ta teška i mračna priča pokazala je duhovno buđenje autora.
Inscenacija izvršenja kazne – crtež sudskog ilustratora
Najteža epizoda njegovog života vezana je za političku aktivnost i bunt. Posle objavljivanja pripovetke “Bele noći“ (Белые ночи) on je uhapšen 1849. godine kao jedan od zaverenika grupe Petraševaca, koja je svojim intelektualnim radom delovala protiv despotske vlasti. Osuđen je na smrt, ali je izvršenje smrtne kazne preživeo. Kako? Pored desetina vrsta smrtnih kazni, sredinom i krajem XIX veka “u modi“ su bila lažna streljanja. Osuđeniku bi vezali oči, a plotun bi bio ispucan u vazduh. Posle toga osuđenik je vraćan u zatvor – ili u ludnicu. Takvo streljanje preživeo je Dostojevski. To se dogodilo 22. XII 1849. godine (trećeg januara 1850. po novom kalendaru). Rusi to streljanje zovu Инсценировка расстрела (казни). Englezi ga zovu Mock execution, a Nemci Scheinhinrichtung. Dostojevski je s podijuma mogao da vidi prvu trojicu. U trenutku kada je očekivao plotun, službenik suda je pročitao ukaz o milosti imperatora i presudu na robijanje u Sibiru. Kao da surovosti u toj velikoj zemlji nije bilo dovoljno…
U sledećem nastavku: „Celuloidni svedok“
Tekstove objavljujemo utorkom
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
