Dostojni…
Pozorišni praznik u Centru za kulturu Požarevac počeo je preksinoć pretpremijerom dramatizacije jednog od najznačajnijih romana ruske i svetske književnosti – “Zločinom i kaznom“, Fjodora Mihajloviča Dostojevskog. Dela ovog genijalnog pisca stalni su predmet studija, rasprava i naučnih skupova. O njemu je snimljena i odlična televizijska serija, a istraživanja vezana za njegov život, delo i interakciju s drugim piscima i drugim naučnim granama ne prestaju. Tako je kontroverzni Vladimir Nabokov s gotovo ostrašćenim potcenjivanjem pisao o Dostojevskom, mnogo više nego što su to radili ozbiljniji i veći književno-kritički znalci. U jednoj studiji (“Zašto je Dostojevski osrednji pisac“) navodi da je “Dostojevski bio osrednji književnik, više dramski pisac jer je radnju gradio scenu za scenom…“. Time je Nabokov samo pokazao da je abiciozan, ali osrednji, čak loš kritičar. Gorki je Dostojevskog smatrao genijem, ali zlim genijem. Nobelovac Ivan Bunjin tvrdio je da je Dostojevski “drugorazredni pisac čija je slava neshvatljiva“. Vreme je, naravno, pokazalo ko je i koliko bio u pravu.
Ako pogledamo iz drugog, manje ličnog i sujetnog ugla, razumećemo zašto je njegova slava duboko shvatljiva, ali neka to ostane za neku studiju, a ne za prikaz jedne predstave. O čemu je reč? Dostojevski je svetsku slavu stekao težim putem – pišući romane za čije čitanje i razumevanje treba strpljenja, a ne drame u kojima je mnogo toga na prvi pogled vidljivo. Stoga je svako njegovo pojavljivanje na sceni izazivalo pažnju javnosti. Malo je onih koji su se usudili da dramatizuju njegove tekstove, a još manji broj je onih koji su bili spremni da ih ožive. Kod nas je prvi put neka njegova inscenacija viđena osmog decembra 1908. godine kada je na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu odigrana predstava “Zločin i kazna“. Sledeći put isti tekst, u ruskoj dramatizaciji (Pavel Krasnopoljski) odigran je u martu 1935. godine. Publika je mogla da pozdravi kao glavne aktere tada već proslavljene glumce Rašu Plaovića i Milivoja Živanovića. Opsednutost ovim tekstom nastavlja se i posle rata, pa 1953. godine Minja Dedić u Beogradskom dramskom pozorištu dramatizuje i režira pomenuto delo, dajući priliku Ljubi Tadiću. I Belović se 1971. godine na sceni JDP oprobao s ovim tekstom, kada je ogromnu pomoć imao u Miši Janketiću i Ljubi Tadiću (koji je ovaj put igrao Porfirija Petrovića). Trend koji je započet tih godina u svetu nastavljen je i kod nas, pa Bitef teatar 1992. godine prikazuje dramatizaciju Andžeja Vajde u režiji Egona Savina. Miki Manojlović je igrao Raskoljnikova. Ni to nije sve. JDP se ponovo vraća, 2013. godine “Zločinu i kazni“ u istoj dramatizaciji kao kod Savina, kada je režiju potpisala bila Ana Tomović.
Ovom skupu, koji se može pobrojati takoreći na prstima jedne ruke, preksinoć se pridružilo jedno amatersko pozorište koje u svom nazivu odavno više (s pravom) ne nosi atribut amatersko – “Milivoje Živanović“, Centra za kulturu Požarevac. Moj skromni uvid u istoriju dramskog amaterizma Srbije ne dozvoljava mi da tvrdim da je ovo prvi Dostojevski u amaterskom izvođenju, ali je svakako izuzetno redak. U ovom traganju presudno mi je pomogao moj dragi prijatelj, veliki pozorišni znalac iz Prokuplja, Zoran Cvetković, koji mi je izložio podatak da je (tada) Amatersko pozorište Kikinda igralo ovaj tekst. Raskoljnikova je igrao Novak Bilbija, a Porfirija moj (tada) budući kolega na FDU, Branislav Šibul.
Šta je to ohrabrilo Miloša Jagodića, dete pozorišta, profesora i reditelja sa veoma bogatim opusom, da baš sa ovim pozorištem krene u susret Dostojevskom? Rekao bih da je u pitanju dugogodišnji napor uredničkog kolegijuma Centra za kulturu Požarevac, posebno dva Bojana – Nikolića i Gačevića, da oforme stabilnu i trajnu, pre svega složnu trupu. Oslonjeni na višedecenijsko iskustvo svojih prethodnika, strpljivo su gradili i izgradili ambijent u kome je moguće (posle Čehova, Červinskog, Šekspira) stati pred publiku i s Dostojevskim. Tome je doprinelo i vrlo bogato festivalsko iskustvo Centra za kulturu, gde su, od četiri pozorišna festivala, dva amaterska. Treba reći, zbog onih koji ređe prate dramski amaterizam, da je ova kuća veoma dobro, čak odlično opremljena za sve scenske izazove, a to posebno važi za scensko okruženje – kostimografiju, muzičku i vizuelnu podršku, garderobu, rekvizitu, scenske majstore svetla i tona, itd. Stoga nije čudo što je g. Jagodić posegnuo za jednim od najtežih scenskih poduhvata, pri tom se odrekavši nekih od likova. Na taj način uspeo je da sublimiše, zgusne radnju i vrlo sigurno prođe kroz glavne zahteve kompozicije romana.
Ono što gledalac najpre zapazi je funkcionalna, simultana i simbolična scena u kreaciji Milice Ilić. Na njoj su glumci mogli da iskažu sve svoje mogućnosti, istovremeno sugerišući publici da svako svoj krst nosi, ovom prilikom na obrnut način – krećući se po njemu i oko njega. Kostimi su bili prirodni deo glumaca i oni se u njima nisu ponašali kao njihovi nosači. Uhodan tandem Goran Dragutinović i Nikola Branković bili su izvanredna, sigurna podrška ansamblu. Sve je to, “samo“ preduslov da publika vidi ono zbog čega je i došla: glumce i njihovo tumačenje ovog čuvenog teksta. Karakterizacija likova je urađena temeljno i savesno, što jeste jedan od preduslova da i glumci i publika lakše prođu tom vertikalom.
Konačno smo, posle više godina, na sceni videli Slobodana Stepića, profesionalnog glumca, umetničkog rukovodioca dramskog studija Centra za kulturu. On može da se pohvali veoma retkim uspehom jer je, po svoj prilici, tek drugi Požarevljanin koji igra Porfirija Petroviča. Pre njega je to uradio niko drugi do Milivoje Živanović. Lepšeg omaža i većeg izazova nije moglo biti. Stepić je prisebno, precizno i nedvosmisleno samokritički odigrao ovaj složeni lik. Ono što je mogao više da iskoristi to je njegov bogati i jedinstveni tembr jer se u nekim scenama za nijansu duže zadržavao u gornjem registru bez preke potrebe. Bojan Nikolić, dobri duh ovog ansambla, pojavio se na početku komada ne iskoristivši sve raskošne sposobnosti koje ima. Kratko vreme na sceni nije mu dozvolilo da se reši grča koji ga je propratio. Svejedno, i ta epizoda je njegovom pojavom dobila na koloritu predstave utirući put kolegama. Zoran Živković već svojom pojavom i iskustvom prestavlja ohrabrenje za svakog reditelja, pa time i ansambl. Strpljivo se krećući kroz predstavu prisebno je dočekao kraj u kome je njemu baš Raskoljnikov (makar iz inata) poklonio poverenje ispovesti. Sara Trailović je zrelo i bez kompleksa ostvarila transformaciju prostitutke u druga i sapatnika, pokazujući koliko je visoko poverenje sam Dostojevski imao u žene.
Posebne redove, pa i zaseban tekst, treba posvetiti Valentinu Oljači i nisam jedini koji to tvrdi. Nedavno je kolega Madžarev drugim rečima opisao svoje viđenje njegove pozorišne veštine. Ovde više nije reč o veštini, jer Valentino besprekorno vlada glumačkim sredstvima. To što smo videli na sceni je talenat (neko to zove, zašto da ne, i dar božji). Markantne, isposničke pojave, on bez ikakvog suvišenog poteza ili preglumljavanja šeta iz scene u scenu između teoretičara – intelektualca i hladnokrvnog ubice. Ta šetnja, naravno, nije po ružama, već po glumačkom trnju. U njegovom tumačenju Raskoljnikov, kao negativni lik, dobija bezrezervno poštovanje pa i podršku publike, što je u glumačkom svetu podvig. Setimo se Mrguda Radovanovića i njegovog Šicera, pa će sve biti jasnije. I reditelj je blagonaklon i odlučan sudija kada ga, u društvu Sonje, kao Adama i Eve, šalje uz krst prema prosvetljenju.
Nijedna predstava nije savršena, pa ni ova, inače ne bi imalo smisla pisati o njoj. Ono što je moglo da bude svedenije jeste svakako muzika. Bilo je mesta na kojima su glumci mogli bez ikakve pomoći muzičkih efekata da dopru do svojih likova. To se pre svega odnosi na radiofoničan početak i kraj koji je bio blizu patetike, baš zato što je nepotrebno pojačavan muzikom. Ostao je sakriven lik stolara koji se pojavio, otišao u neku pomoćnu prostoriju i – više se nije pojavio. Propust ili namera? Ako je namera, nije bila definisana jer je u pozorišnom vremenu protekao ceo dan njegovog odsustva. No, sve je to nešto što reditelj može, ali ne mora da promeni. Uostalom, odavno se u pozorišnom svetu zna da je premijera incindent, a ne predstava. Jedno je sigurno – ovo pozorište je pokazalo da je dostojno Dostojevskog. Šta više od njih tražiti, osim da još dugo igraju ovu predstavu…
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
