Siguran sam da nema osobe u našoj zemlji koja nije gledala film “Marš na Drinu“. Zato mnogi znaju i nastavak ovog naslova koji predstavlja i poslednje reči majora Kursule. Mnogi istoričari filma kažu da je to prva psovka na našem filmu pretočena u najviši umetnički čin, bez ikakve vulgarnosti. Primer kako ne postoje ružne reči, već samo ružne pojave kojima se one opisuju. Svaka reč, pa i ova psovka, izbrušena je do savršenstva svoga značenja. Inače, snimljena je slučajno, tokom jednog od dubl-kadrova. Kamera zatim kreće desnim švenkom sa Kursule, prelazi preko polja pokrivenog leševima, od kojih jedan, u prvom planu nije ispustio pušku. Zatim se zaustavlja na nadgrobnim spomenicima, krajputašima. Film se završava istim kadrom kojim je i počeo! Ne treba biti filmski kritičar ili istoričar umetnosti da bi se ova poruka o zatvorenom krugu života i smrti razumela, jer je više nego jasna. Kao i simbolika srpskog usuda: u Velikom ratu, kako se tada zvao, poginula je svaka druga muška srpska glava, a stradala je gotovo trećina stanovništva. Pri tom je u toj brojci još strašnija statistika – preko 90% poginulih bili su reproduktivno sposobni ljudi, od čega se do danas nismo oporavili.
Kako je nastao naš najbolji ratni film svih vremena, inspirisan velikom bitkom i genijalnom kompozicijom od koje je uzeo naslov? O tome zašto je najbolji, mogao bih da napišem disertaciju, ali se svakako uzdam u visok nivo znanja naših čitalaca. Čitaocima ovog bloga ne treba objašnjavati šta znači ubedljiva filmska priča, dobar, hrabar reditelj bez sujete i ekipa glumaca koja je već tada predstavljala jugoslovensko sazvežđe glumišta. A danas, kako danas zvuče ta imena? Šta reći kada krene nabrajanje? Ljuba Tadić, Ljubiša Jovanović, Ružica Sokić, Aleksandar Gavrić, Branislav Jerinić, Dragomir Bojanić, Branko Pleša, Petre Prličko …Po nekima od njih se zovu pozorišne scene i prestižne nagrade. Bio sam dete kada je bila premijera tog filma, ali se odlično sećam da smo s školom išli da gledamo taj film. Ni najpravoverniji, najrigidniji komesari nisu mogli da nađu zamerku ovom filmu i da ga proglase nepodobnim zato što veliča srpsku hrabrost i žrtvu. Film je snimljen na pedesetogodišnjicu bitke, a Ljuba Tadić je u, tada bratskoj, Puli dobio na tacni veliku zlatnu arenu, koju je mogao bez ikakvog ustezanja da podeli s kolegama; i danas je teško reći ko je bio bolji u tom filmu, u plejadi briljantnih uloga. Mnoge fraze iz tog filma ušle su u svakodnevni život :“prala noge pa pala u reci“, “…a ima i kurava“, “upala ti sikira u med, bratac“, “naređuje Srbija“, “takve kao što si ti treba pobiti, dati šiptarima“, itd); sekvence kao što su Kursulin raport Stepi Stepanoviću, ili pukovnikovo priznanje Kursuli da je bio u pravu, rasprava kockara i narednika, imaju milione pregleda i ušle su ikonografiju našeg sećanja. Reditelj je bio dovoljno drzak da iskoristi okolnosti i napravi film – pa šta bude! Videli smo šta je bilo. Svi su savili glave pred veličanstvenim umetničkim delom. Čak je nesmetano prošao i napis sa špice “Film je ostvaren uz pomoć Jugoslovenske armije“ (tada JNA). Ni to nije smetalo vojnom konsultantu, pukovniku Lukoviću.
Međutim, Žika Mitrović je već imao čime da se ohrabri, kada je reč o filmu i o naslovu koji je, kako smo naveli, preuzet od legendarnog “Marša na Drinu“ čije su izvođenje širom tadašnje Jugoslavije stalno nabijali Srbima na nos kao izraz, kako se tada govorilo, nacionalizma. Međutim, usta im je zatvorio niko drugi no Ivo Andrić! Siguran sam da većina čitalaca zna podatak koji tada uopšte nije objavljen ni u jednim novinama, ali se probio do javnosti: Ivo je 1961. godine u Stokholm poneo predratnu gramofonsku ploču i tražio da se taj marš pusti prilikom dodele nagrade, što je i učinjeno. Publika je bila opčinjena, traživši da im on ploču ostavi. On im je obećao, a obećanje i ispunio, tako što im je kasnije poslao primerke.
Požarevljani mogu posebno biti ponosni na ovaj marš. Stanislav Binički ga je komponovao i posvetio srpskim junacima koji su u Cerskoj bici naneli prvi poraz protivnicima Antante. U mnoštvu hrabrih srpskih pukova, prekaljenih boraca iz prethodna dva Balkanska rata, on je izdvojio legendarni Gvozdeni puk. Komandant tog puka bio je Miloje Stojanović – Brka, rođeni Požarevljanin! U bici na Tekerišu vodio je svoj puk do pobede, a poginuo je u jurišnom borbenom stroju tokom Kolubarske bitke, komandujući onako kako su samo srpski komandiri znali: “Za mnom!“. Brka se pojavljuje čak i u strip ediciji “Linija fronta“ posvećenoj Velikom ratu, u nastavku pod nazivom “Gvozdeni“, a i u filmu “Kralj Petar Prvi“ (“Čarape kralja Petra“) kada je njegov lik tumačio Dragan Boža Marjanović.
U muzičkom smislu reči ovaj marš je veličanstven, zanosan. Muški, ustreptao, neodoljivim ritmom vojničkog stroja kombinovanim s izvornim muzičkim motivima našeg etnosa (kolo), publiku smesta podiže na noge. Kod nas je najpopularnija i najizvođenija verzija još jedne slavne ličnosti našeg kraja – Vlastimira Pavlovića Carevca (inače učesnika Prvog svetskog rata) koji je pratio Ljubivoja Vidosavljevića dok je izgovarao nadahnuti tekst o velikoj bici i žrtvi.
Međutim, nije Carevac jedini koji je bio opčinjen ovom melodijom jer su je širom Jugoslavije izvodili Moma Stanojević, Duško Jakšić, Cune, Bora Dugić, ali i “Smak“, “Azra“, “Lajbah“…Da Srbi nikada nisu bili sami na ovom svetu (samo što to nismo umeli i ne umemo da iskoristimo) svedoči i činjenica da je na surovom nebu svetske pop muzike ovaj marš doživeo mnoga izvođenja. “Šedouzi“, “Džokersi“, “Sponiks“, orkestar Džemsa Lasta, Klif Ričard, Čet Etkins, Meri Lafort, Peti Pejdž i mnogi drugi. O tome da je Robert de Niro, glumac svetskog glasa, jednoj svojoj kćerki, posle putešestvija dolinom Drine, koje se pretvorilo u hodočašće, dao ime Drina, siguran sam da već svi znaju.
Ovaj marš je sve do Drugog svetskog rata uz pesmu “Tamo daleko“ obavezno sviran na ispraćajima ratnika Solunaca. Dugo je među lingvistima vladala dilema da li solunskim ratnicima treba velikim slovom pisati tu svojevrsnu titulu “Solunac“ smatrajući to mešanjem s ktetikom stanovnika Soluna. Znamo kako se to završilo. Inače, poslednji solunski ratnik, poslednji Solunac i predsednik Udruženja ratnika od 1912-1999. godine, ALeksa Radovanović iz Medveđe, umro je u Leskovcu 2004. godine u 105 godini života (!). Eto, ni Albanska golgota, ni Solunski front, ni neodoljivi juriš u dubinu svoje zemlje goneći neprijatelja, ovim ljudima nisu mogli ništa. Napravljeni od srpskog inata i žilavosti, da traju, onako kako traje i marš koji im je posvećen.
U sledećem nastavku : “Tamo daleko“
Tekstove objavljujemo utorkom
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
