Društvo mrtvih pesnika

Kapetane, moj kapetane…

Na sceni sam bio mnogo puta – kao recitator, glumac, voditelj programa, medijator, ali i pred mikrofonom i kamerama. Iza scene takođe. Takav mi je bio posao. To je bio moj svet. Broj nikad neću moći da utvrdim. Šta, međutim, mogu da tvrdim s velikom sigurnošću? Ko kaže da nema tremu, nemojte mu verovati. Ne kažem da taj laže, samo mu nemojte verovati. Možda se treme, tog najvernijeg pratioca umetnika, ta osoba stidi, ko zna? Mi smo na FDU učili kako se ona prevazilazi (Psihologija jedan i dva), a niko nije pošao od toga da je nema. Uvek sam imao i imam tremu i umeo sam da je kontrolišem. Najbolja kontrola je dobra priprema. Na pet sekundi pred početak predstave pogledima se pitamo – “šta nam je sve ovo bilo potrebno“…a onda krene ono što znamo da radimo i trema se povuče, ali nikada ne nestaje.

Kada sam imao najveću tremu?

Moj prvi profesorski čas u gimnaziji bilo je moje najveće iskušenje. Kad sam se pojavio u zbornici, moj nekadašnji razredni, Savić (kod koga sam imao minus dva iz matematike), našalio se i pitao – “Zar si ti završio fakultet?“. Ja, onako jezičav, takođe sam šaljivim tonom odgovorio da su neki, eto, primetili da postoji u meni nešto što može da se podstakne i razvije, a da nije matematika. On mi je zaželeo sreću na prvom času. Zatim sam, stepenicu po stepenicu, ne žureći, krenuo ka učionici. Ušao sam; učenici su ustali, a među njima sam prepoznao neke naše amatere iz Centra. Dobro, neću biti sam. Upisivao sam polako i pažljivo čas (u blagoj panici) i pravio sam se da je to trenutno najvažnija stvar na svetu. Možda sad malo i preterujem (tako je to uvek s uspomenama), ali hoću da predstavim kolika je to odgovornost pripadati procesu koji postoji otkad postoje ljudi – prenošenju znanja. Moj predmet pri tom je bio i stručni; iz njega se dobijala diploma i zvanje u katalogizaciji zanimanja, pa se s njom moglo konkurisati za posao.

Predavao sam organizaciju kulturnih delatnosti, najpre jednom odeljenju, probranim učenicima, zainteresovanim za sve što je kultura. Jednog dana sam im organizovao projekciju filma “Društvo mrtvih pesnika“ i pozvao mog cenjenog kolegu Gorana Jovanovića da održi prigodno, kraće predavanje pre projekcije. On je to uradio ubedljivo, onako kako uvek čini. Naravno, sve je to bilo u sklopu nastave (filmski ciklus u kulturologiji), ali i još malo više od toga. Hteo sam da u njima pobudim saznanje da su drugačiji, da imaju pravo na sebe i svoju ličnost i da ne moraju samo da klimaju glavama zato što su oni učenici, a mi profesori.

Jednog dana me je direktor, naš dobroćudni Vučko, zaustavio i pitao, bez ikakve namere da me preslišava (pre bih rekao da je to za njega bilo neobično iskustvo, pa je hteo da i u to pronikne): “Primećujem da te učenici oslovljavaju s Dragi?“. Da, tako se zovem.  On mi je uzvratio, nasmešivši se, jer je shvatio odmah zašto sam mu tako odgovorio: “U školi učimo decu poštovanju starijih i dostojanstvu, zato oni nama persiraju“. Onda je jezičavi Dragi isto tako raspoložen kao i Vučko, odgovorio: “Dostojanstvo čovek ima ili nema, to dobro znate; ono se gradi na više načina…a da li ste Vi primetili da ja imam više od 18 godina i da Vam persiram, a Vi meni govorite ti?“. Mogli smo tako da pričamo, jer mi je on pre toga bio direktor i u Centru za kulturu. Vučko se nasmejao i od sledećeg susreta smo bili na ti.

U četvrtoj godini otišli smo, moje odeljenje i ja i dalje; u međuvremenu, stigla je još jedna generacija koja je već čula za moje neobične nastavne metode jer smo umeli da odemo i u pozorište zajedno, posetimo muzej, galeriju, rastrčimo se po gradu praveći anketu, itd. Dešavalo se da iz drugih odeljenja dođu da čuju neko predavanje. Bežati s jednog časa na drugi, to se u gimnaziji verovatno pre toga nije događalo. Svaka generacija na kraju treće godine gledala je film “Društvo mrtvih pesnika“. Ako su u trećoj godini naučili da budu kolektiv, a ne samo zbir pojedinaca, u četvrtoj godini čekala ih je projekcija filma “Let iznad kukavičjeg gnezda“, verovatno jedan od najboljih filmova o dominirajućem karakteru države i nesavladivoj ljudskoj želji za slobodom. Posle toga su pisali slobodan sastav na temu – “Neponovljivost, jedino čega se neću odreći“. Većina se toga i nije odrekla. U onim teškim devedesetim, gotovo svi su u nemogućim uslovima (neki su bili i na ratištu) završili fakultete.

Svoj poslednji čas u gimnaziji održao sam u odeljenju rođenih buntovnika. U njemu je bilo osam Jelena. Užičani su se hvalili jednim takvim odeljenjem, a nama nije bilo stalo do hvalisanja, a i ostali smo bez jedne Jelene. Bilo nam je važno da pobedimo sebe. Da podsetim: u filmu “Društvo mrtvih pesnika“ profesor Kiting govori svojim učenicima da se popnu na klupe i pogledaju svet iz drugog ugla. Kada su ga licemerno proterali iz te konzervativne škole, dok je izlazio iz učionice noseći svoje sitnice, svi iz prvobitnog kružoka zaverenika poezije, sem jednog učenika, ustali su i popeli se na klupe.

Čemu ovo podsećanje kad sam već jednom nešto pisao o tome? Kada je zazvonilo, krenuo sam bez reči k vratima. Jedna od učenica me je pratila pogledom kao da se pita – da li je moguće da se više nećemo vratiti ovde? Bila je to jedna od Jelena. Kada smo se videli posle desetak dana, ona mi je rekla: “Znaš, htela sam da se popnem na klupu i znam da su svi samo čekali da to neko prvi uradi, ali sam bila u suknji i nemam lepe noge pa mi bilo glupo…“. Onda smo se smejali i još malo ogovarali celu situaciju. Eto, i to je bilo rezultat dvogodišnje borbe za to da postanu svoji.

Osim na proslavama godišnjice mature, ponekad se sretnem s njima u gradu. Mnogi od njih sada su već iskusni profesori. Jedna od njih predavala je mojoj kćeri. A moja kći je sada profesor. Eto kako leti vreme, a ja još uvek sanjam te trenutke. Prilikom retkih susreta obavezno dodirnemo te nezaboravne dane. Ja, da bi ih ohrabrio, uvek kažem: “Kad bih sad mogao, smesta bi se vratio u zbornicu, uzeo dnevnik i otišao na najslobodnije mesto na svetu – učionicu“. Uvek dobijem isti odgovor: “Profesore (neki me još uvek tako zovu), nije to više ono dok si ti bio tamo…Ne bi prepoznao koliko se sve izmenilo“. Slegnem ramenima, promenimo temu, znajući da su i njih, kao i mene, šibali razni vetrovi.

Da li sam u pravu? Da li su oni zaboravili na svoju neponovljivost, jesu li je se odrekli? Sumnjam. Opasan je to osećaj biti neponovljiv. Jednom kad vas obuhvati, ne napušta vas…A ko bi ga znao? Možda ja samo ne umem da ostarim kao sav normalan svet, ko zna? Spolja imam sedamdeset i jednu godinu (eufemistički to se zove – na ivici starosti), a iznutra po meni tumara onaj radoznali buntovnik kome nije teško da zaviri u svaki neosvetljeni ugao i da se ne plaši plovidbe nepoznatim vodama. Tako mu je to, kapetane, moj kapetane… 

U sledećem nastavku: “Da li postoji sreća?“

Tekstove objavljujemo utorkom