Ekskurzija
Stigla nam je jesen. Pored već ustaljenih briga i troškova čeka nas još jedna – ekskurzija. Za većinu nas ona označava sećanje na dane školovanja. Nekada mučni dani pretvaraju se polako u drage uspomene. Ono što su bile jedinice, neopravdani izostanci, bežanje s časova, odavno smo potisnuli. Tako je to kod nas, ljudske vrste. Potisnemo ono ružno, a pamtimo samo lepo. A ekskurzije su umele da budu i lepe, ili bar drugačije od svakodnevice.
Kad smo već kod te reči, i ona nam je došla iz novolatinskog, vojnog rečnika i u početku je označavala upad, raciju ili invaziju (excursio). Kad se samo setim kako smo umeli da se ponašamo u nekom drugom gradu, drugoj republici ili državi, rekao bih da nisu mnogo pogrešili. No, vratimo se njenom sadašnjem značenju. Ovu imenicu najpre vezujemo za školu, mada se ekskurzije, jednodnevne, sada mogu organizovati i za predškolski uzrast, a ima ih dvocifren broj vrsta. Ponegde se još uvek zove maturalno putovanje. Formalno, to je obrazovno putovanje s ciljem da se učenici upoznaju s prirodnim i kulturnim znamenitostima koje su od velikog značaja. Pretpostavka je da to veći deo to sebi ne bi mogao da priušti – da nema ekskurzije. Međutim, one su i potvrda zrelosti učenika, ali i spremnosti nastavnog osoblja da odgovaraju za tuđu decu, njihovo zdravlje i bezbednost. Kada pogledate drugu stranu medalje, lepo putovanje, zabava i druženje jesu samo vrh ledenog brega ispod kog se nalazi sto briga i sitnica da sve protekne kako valja. Bolje da ne nabrajam, dovoljno mi je da se setim da su, ne tako davno, neke ekskurzije vraćane s granice zbog prevoznika koji nisu imali licencu ili vozila s kojima smeju preko granice.
Vratimo se lepšim uspomenama. Sećate li se svoje prve ekskurzije?
Nekada, ne tako davno, naša zemlja bila je premrežena prugama. Moglo se stići u gotovo svaki kutak. Značajan deo tih pruga bile su i one dvostruko užeg koloseka po kojima je vozio čuveni “Ćira“. Jesu to bili manji i sporiji vagoni, ali se stizalo. Sada je najveći deo tih gvozdenih puteva (kako ih u svetu često zovu), ili sklonjen ili zarastao u travu. Nas je naš “Ćira“, kao trećake, povezao sa prvog koloseka požarevačke stanice, na prvu ekskurziju u životu – do Gornjaka. Događaj je stvarno bio veličanstven. Najpre bi zaobišao oko ženskog zatvora i pored bazena, pa onda polako, pored Čačalice pa zatim kroz niz stanica do okretnice u Gornjačkoj klisuri. Za one mlađe jedna digresija: kad sam napisao bazen, mislio sam na mesto gde je bio veliki i lep bazen, a zatim i teniski tereni s restoranom “Gem“. Mi, koji smo stanovali kod železničke stanice, imali smo dobru zabavu. Popnemo se u voz, pa kad on preseče Petrovački drum, još uvek spor, mi bismo iskočili i peške se vratili nizbrdo. Milina jedna.
Posle su u starijim razredima zaređale ekskurzije. Išlo se po Srbiji, ali su osmaci stigli i do Slovenije, Postojinske jame, videli čovečju ribicu, vozove na struju. Istina je da nisam mogao da idem na sve ekskurzije, takvo je vreme bilo i nisam bio jedini. Nas troje, jedno drugom do uveta, pa hajde od jedne plate pošalji sve troje na putešestvije; a treba usput nešto da kupi, potroši, da se ne bruka pred drugovima. Uglavnom, što smo bili stariji, to su i ekskurzije bile duže i dalje. Najlepša je bila svakako ona kada smo kao maturanti krenuli za Sarajevo, gde se tada održavala najveća izložba ikada kod nas napravljena – “Umjetnost na tlu Jugoslavije od praistorije do danas“. Bila je to prilika da vidimo i novootvorenu “Skenderiju“, ali i kasnije, u povratku, Tjentište, Foču, Andrićevu ćupriju…Pošto se uvek kuburilo s parama, naš razredni je, u želji da celo odeljenje pođe, nama koji nismo mogli sebi to da priuštimo, na rate pozajmio novac. Milan Savić, najstroži profesor matematike, kod kog sam ja imao u proseku minus dva, bio je takav čovek i vredi ga spomenuti. Meni je Sarajevo bilo u srcu jer su tamo živeli moji stričevi, tri očeva brata, ali tada nisam mogao da ih vidim. Bili smo smešteni u Vogošći, u hotelu “Biokovo“.
Ta želja mi se ispunila drugom prilikom kada sam kao novopečeni profesor krenuo s prvom generacijom učenika kojima sam predavao organizaciju kulturnih delatnosti. Želeo sam da vidim Sarajevo, opuštenije nego što je to bilo na prvoj ekskurziji, ali i da upoznam odeljenje kome sam tek počeo da predajem. Bez obzira što nisam bio stalni profesor, kolegijalno sam prihvatio obaveze da dežuram s kolegama, pomognem gde treba, jer su nama u Centru za kulturu, sa folklorcima, glumcima, rokerima, to bile rutinske stvari. Opet smo bili smešteni u Vogošći,u hotelu “Olimpik“ koji je bio otvoren za Zimske olimpijske igre. Po čemu pamtim baš tu ekskurziju? Najpre, mogao sam da obiđem rođake. Kratko, ali dovoljno da se vidimo i podsetimo jedni drugih. Te večeri kad smo stigli, u Vogošći je bio praznik – proizveden je u fabrici “TAS“ stohiljaditi golf, pa je generalni direktor “Foklsvagena“ lično došao na tu proslavu. Međutim, ni to nije ono što je ostalo na najvažnijem mestu mog sećanja. To je bila poslednja mirna godina u meni omiljenom gradu! Pošto su znali da smo iz Srbije, prilazili su nam neki od radnika s proslave i počinjali sami da pričaju kako se “nešto sprema“. Mi, vaspitani kao Jugosloveni, začuđeno smo ih slušali, ne znajući kakva se krvava svadba sprema. Na pitanje – kako vi ovde reagujete na te provokacije, jedan od njih je tajanstveno i samouvereno odgovorio: “Nas je naš Rašo naoružo…“. Ja, koji sam prošao i Gardu, i posebnu jedinicu milicije na Kosovu, nanosio se – nažalost – oružja, klimnuo sam glavom bez reči. Sve mi je, otprilike, bilo jasno. Nisam morao da spominjem Čehova i njegovu čuvenu pušku koja opali kad tad – kad je već tu.
Ne, nisam više nikada bio u Sarajevu, a verovatno u ovom životu i neću stići. Zato sam mu posvetio jednu od mojih priča na ovom blogu – “Sjećaš li se, Doli Bel?“. U međuvrenu, stričevi su poumirali, a sa svojom braćom i sestrama bih, verovatno, morao da dogovaram znake raspoznavanja ako bismo bili u prilici negde da se vidimo. Kao što su mog oca i njegovu braću razvejali vetrovi jednog rata, tako su nas zakačili i razdvojili vihori drugog. Čujemo se, razmenimo mejlove, pogledamo fotografije na mrežnim grupama i to je to.
Današnje generacije na svoj način, naravno, doživljavaju i ekskurzije. Sad, kad se mnogo više i lakše putuje, kada nam je sve, takoreći, na dohvat ruke, ni ekskurzije verovatno, više nemaju tu draž. Ne znam, voleo bih da je kao pre, da imamo nešto zajedničko kroz vreme. Ipak, ostala je zajednička izreka: “izgubio/la se kao nevinost na ekskurziji“, ako i njoj nije istekao rok trajanja.
Eto, ne znam zašto sam baš ovu i ovakvu priču napisao. Valjda što stiže vreme ekskurzija, ili ja samo ne umem da starim kao svi drugi. Ko će ga znati…
U sledećem nastavku: “Glava“
tekstove objavljujemo utorkom
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
