Krenuli smo ka još jednom proleću. Doček Nove godine bio je koliko juče, a već smo mislima u martu, aprilu…Ko pamti decembar prošle godine, koga je briga za lanjski sneg? A nije bilo tako davno kada su u Tabačnici ili u gradskom parku bile raspoređene tezge; na njima, pored svega i svačega prigodnog, nalazile su se i novogodišnje čestitke…Nije bilo davno, ili meni vreme brzo protiče.
Kada ste poslednji put kupili i poslali novogodišnje čestitke, a kad ste ih primili…i od koga?
Više i ne zagledam sanduče za poštu. U njemu se preko meseca nahvata paučina, pa tek tamo, posle dvadesetog, napuni se računima. Neće uskoro ni za to više služiti jer sam gotovo sve račune prijavio da mi stižu na imejl. Eto magične reči: e-mail (electronic mail, skraćeno email) odnosno elektronska pošta, pojavila se masovno još sredinom sedamdesetih, a kod nas je počela da se koristi kad i retki, skupi kompjuteri sredinom i krajem osamdesetih godina. Imati elektronsku adresu značilo je imati kompjuter i dajlap (dial-up) internet; taj ko je imao štampač ili skender, rezač i druge čarolije, bio je lokalni Bil Gejts.
Prvu elektronsku poštu poslao sam preko kompjutera moje kume koja je radila u “Bambiju“. Ta korporacija bila je pojam novosti i napretka. Bili su opremljeni kao Hjuston. Posle toga me je moj nekadašnji učenik Bojan, tada već kolega, naučio da sam šaljem mejl, pa je i on meni tako bio profesor. Kada sam se dokopao svog kompjutera, smesta sam počeo da koristim blagodeti mejla. Pišući za naše nedeljnike i časopise, tako sam slao tekstove. Izvesno vreme, pod uticajem još uvek retke novotarije, ispod tekstova je redakcija naglašavala – poslato elektronskom poštom. To je bila jedna od lozinki koje su svedočile da ste ušli u probrano digitalno društvo. Tada je nastao i žargonski izraz – emajlirati, slati internetom poštu.
Da li sam nostalgičan? Ko bi ga znao? Nemam ja vremena za to, mada mi se čini da sam u godinama kada bi nostalgija trebalo da me trese sve više…ali neće to, kao ni patetika, na mene. Nemam vremena za setu jer svaki čas treba nešto napisati, pregledati po forumima i portalima, kombinovati elektronsku poštu i grupe na viberu, tražiti prečice preko admin-panela ako neka veza slabije radi. Nikad dosadno, što se mene tiče.
Ipak, ponekad kad mi baš popusti koncentracija, kada zaboravim koliko napora treba da bi se čovek odbranio od uspomena (tako dragih, a varljivih), krenem po hodnicima vremena, kao junaci mog omiljenog filma “Posetioci“. Ko nije osetio na jeziku lepak koverte, neće me razumeti. Neće shvatiti ni to zašto smo računali koliko dana treba proći da bi stigao odgovor. Onda požurimo do (nekada crvenog) najbližeg poštanskog sandučeta za koje znamo da se prvo prazni. Potom se trudimo da prvi vidimo pristiglu kovertu, kako neko ne bi otkrio od koga čekamo taj zavodljivi, prepun strepnje odgovor. Krijemo pisma po kući, trudimo se da niko ne sazna kakve su to tajne veze…a ceo grad zna da smo zatreskani do ušiju. A zašto joj, jednostavno, ne prići? E, lako je to reći, a nije ni isto. Zbunimo se, počnemo nešto da zamuckujemo. Sve suprotno od onoga kada se otvori koverta, izvuče parče papira i krene s preletanjem preko redova, tražeći one reči i nagoveštaje. To je bilo bogatstvo veće od svih drugih.
Prvi dani na služenju vojnog roka za svakog su bili iskušenje, pa i za nas, oficirsku decu, naviknutu na disiplinu i vojnu atmosferu. Ipak, kada bismo posle zanimanja, pred ručak, stali u stroj da bismo saslušali dnevnu zapovest za sledeći dan, jedva smo čekali da sve to prođe i starešina komanduje na mestu voljno. Onda bi došao ćata, četni pisar koji je uživao u svom statusu dok čita imena s hrpe pisama. Oni koji bi dobili pismo, odmah bi ga otvarali i čitali. Ko nije dobio, lako ga je bilo prepoznati. Stajao je zamišljen, sam. Posle smo već nekako navikli, pa nam nije ni bilo toliko teško. Ali, da nije bilo tih pisama prvih dana, bilo bi teže. Ne žalim, zaista, za prošlim vremenima. Neke stvari idu onako kako se meni ne dopada, ali se prilagođavam. Ipak, voleo bih da za Novu godinu u sandučetu zateknem bar jednu čestitku. Znao bih da je napisana od srca, da se neko potrudio, da nije stigla kao šablon sa vibera ili neke druge grupe. Pošteno govoreći, i ja šaljem takve poruke, a pri tom se potrudim bar da budu moje, originalne.
Mi, društvena bića, umemo često da budemo veoma usamljena. Danas, okruženi hiljadama virtuelnih prijatelja koje nikad nismo videli, pogotovo…
U sledećem nastavku: više od pisanja.
Tekstove objavljujemo utorkom
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
