Svakako znate recept kako okolinu kuće možete ulepšati engleskom travom. Nije mala stvar imati taj zeleni tepih pred sobom; odmara oči, komšije zavide (najčešće), prolaznici (koji nemaju razloga da zavide) zadivljeno gledaju tu lepotu i razmišljaju da Vas predlože kao kandidata u takmičenju za najuređenije dvorište. Sve bi to bilo lepo, da nije magičnog recepta koji je vrlo jednostavan: “Zasejete travu, a onda zalivate i šišate sto godina“. Rekao bih da je to jedan od načina kako nastaje tradicija. Nju je, inače, na ovom prostoru oduvek bilo teško stvoriti, jer su se često smenjivale vlade, politički i državni sistemi, okupatori i oslobodioci, pa bi onda sve počinjalo nanovo, kao da ono pređašnje nije ni postojalo. Uostalom, pogledajmo istoriji u oči: Požarevac traje već pet i po vekova, a promenio je jedanaest (!) država u svom veku, ne računajući okupacije pre nastanka kneževine. Ovo je priča o tradiciji loze Devića, jedne od najstarijih porodica u našem kraju.
U požarevačku kasabu pre 1798. godine s područja Negotina, u trećem kolenu, doselili su se Stojadinovići. Porodična sećanja i ono malo sačuvanih papira govore da su oni u jezgru varoši, na početku Kosovske ulice, više od 120 godina. Dimitrije i Uroš bili su imućni trgovci, a njihovi naslednici trgovci i činovnici. Slava im je Sveti Đurđic. U tu čestitu kuću došao je iz Burjana Đura Dević. On je potomak najstarije i najbogatije burjanske porodice za koju se pretpostavlja da je stigla s jednom od velikih seoba iz okoline Prizrena, a poreklo im se pouzdano prati od trećeg kolena, kao i slava – takođe Sveti Đurđic. Za Deviće se znalo da se slabo umnožavaju, kako piše Miladinović u “Požarevačkoj Moravi“, pa je brak Velike Stojadinović – Bele i Đure dočekan s radošću. Rađaju im se dve kćerke i sin Dušan. Tako su se spojile dve stare varoške porodice, starosedeoci. Međutim, ratni vihori nisu nikoga štedeli, pa ni njih. Velikin brat, Mihajlo, bio je austrijski đak, student prava. Kada je pred vratima bio Veliki rat morao je da se vrati u Srbiju, a profesor mu je rekao: “Ratovi će biti i proći, ljudi će ostati. Kad prođe rat, vratite se da završite studije, Vi ste odličan student“. Mihajlo nije imao tu sreću da se vrati. Umro je u Bitolju 1915. godine.
Cela ova priča o tradiciji i čudnim putevima njenog stvaranja i negovanja, ne bi postojala da se na životnoj stazi mladog Đure nije isprečio Gospodin Slučaj (ili to mi samo tako mislimo). Rođen 1897. godine, stigao je da brani otadžbinu. Rame uz rame, s ocem, prelazi Albaniju i nije jedini koji je to učinio. Nijedan Srbin tada nije rekao – neću. Kao bistrog i naočitog, snalažljivog mladića, Kraljevina ga 1918. godine šalje na studije u Veliku Britaniju. On u Velsu do 1921. studira i uspešno završava agronomiju. Vraća se da doprinese svojoj otadžbini. Marljivo stiče imetak za buduće naraštaje, kao što je to ovde oduvek bilo red. Počinje još jedan rat i on kao simpatizer NOP biva interniran na Banjici, a zatim ga odvode u Mauthauzen. Put logoraša dalje ga vodi u rudnike Francuske, gde dočekuje oslobođenje od strane saveznika. U Londonu, pored drugih obaveza, pokušava da nađe koleginicu kako bi se uverio da li je, i kako, preživela rat. Potom se vraća u Jugoslaviju…gde mu oduzimaju sve što je vrednim radom sticao. Ceneći to što je bio bio simpatizer NOP i pomagao kao prevodilac delegaciji naše mlade države u Londonu (čime on nikada nije razmahivao), nisu ga više uznemiravali. Ponosan i nedodirljiv, vraća se poljoprivredi za koju se školovao i umire 1963. godine. Reklo bi se, teško je biti Srbin u Srbiji.
Put od banjičkog logora do kuće. Dug put.
Ali, ni to nije sve. Pravi zaplet tek sledi. Njegov unuk Dragan studirao je medicinu i postao lekar teških devedesetih godina, ne odvajajući se od dedine diplome. Stiče ugled i biva cenjen stručnjak u svojoj oblasti; pravu karijeru i životno zadovoljenje nalazi u inostranstvu, gde su nas, po navici, uvek cenili više nego ovde. Na jednom od brojnih studijskih putovanja, aprila 1997. godine zatekao se u Londonu, usavršavajući se na jednoj dečjoj klinici. Kada je već bio tamo, rešio je da za vikend poseti mesto gde mu se deda školovao. Grad u koji se zaputio zove se Aberystwit u Velsu, u zalivu Kardigan, na obali mora. Obišao je zgradu fakulteta, osnovanog 1872. godine, prošetao po gradu i na taj način odao počast svom deda-Đuri. U povratku za London čekalo ga je presedanje u Birmingemu. Bila je nedelja, Uskrs. Spiker na stanici (verovatno Indus) standardno nerazumljivim glasom punim odjeka tipičnim za železničke stanice, najavio je presedanje za London. Pošto ga nije najbolje razumeo, pitao je mladića do sebe šta je to saopštio spiker, kako ne bi propustio voz. On mu je odgovorio, a zatim, što je potpuno nesvojstveno Englezima, pitao ga je odakle dolazi. Doktor mu je odgovorio da je iz Srbije, a mladić mu je uzvratio: “Srećan uskrs, Srbine!“, a zatim nastavio svoju životnu priču; on je inžinjer u britanskim čeličanama, rođen je u Engleskoj, otac mu je Srbin. Proveli su dva sata u ćaskanju, čekajući voz. Srbin, sa Srbinom, na železničkoj stanici, u belom svetu. Na Uskrs. Da li treba da naglasim da su razgovarali na srpskom?
Slučajnost ili simbolika? Pošto sam se odavno uverio da na svetu nema slučajnosti (samo treba razumeti zbog čega se nešto baš tako i tada dogodilo), ostaje simbolika. Više nego jasna. Susret dva Srbina na Uskrs u Engleskoj, u vreme kada smo za sve na ovom svetu bili loši momci. Eto i Srbi znaju za korene, ne samo Englezi. Stoga ni ova priča nije slučajno ponela ovakav naslov…Kao što nije slučajno to što deda-Đurina diploma stalno prati njenog rizničara, doktora Devića i stoji na zidu, u stanu pored njegove diplome. Tradicija na srpski način. Mnogo dragocenija od engleske trave.
U sledećem nastavku:
“Govorite srpski, pa da vas ceo svet razume“.
Napomena:
Tekstove objavljujemo svakog utorka
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
