Nekadašnja Imperija u kojoj sunce nikad ne zalazi.Tako su za sebe dugo govorili Englezi, smatrajući se pokretačem onog što se u najopštijem smislu reči smatra kapitalizomom, napretkom i supremacijom – centrom sveta, najkraće rečeno. Da, ali uz tu supremaciju išao je i kolonijalizam, pa su njeni moreplovci stigli do najudaljenijih zabiti naše planete; ne da bi videli kako tamo niža vrsta ljudi živi, već da vide šta se odande može isisati kako bi imperija bila još veća i jača. Kapetani jednostavno pobodu zastavu i proglase to područje svojim. A kad moraju da odu, onda ostave nešto zbog čega će se taj narod tamo stalno svađati, i naravno pozivati u pomoć svoje dojučerašnje gospodare. Tako je nastala izreka – ako vidiš na dnu mora da se dve ribe svađaju, tu su blizu Englezi.
Tipično za njih? Verovatno, istorija je to više puta dokazala. Međutim, ima nešto što im niko ne može osporiti: u svetu smeha, šale, zabave i humora, samo jedan oblik sam za sebe nosi naziv – engleski humor. Postoji i srpski, i američki, itd, ali jedan je engleski humor. Za naše pojmove on često nije razumljiv, pa ni smešan. Nije to ništa nelogično; da bi se razumeo nečiji humor, mora se znati sociološki i istorijski kontekst. Recimo, nikome, osim Amerikancima, nije jasan vic: “Kako izbeći služenje vojnog roka u Armiji? Tako što ćete otići u mornaricu“. Šta je tu smešno? Armija SAD i US Navy su dve posebne vojne celine, ali obavezu ne možete izbeći, ako država odredi. Mi bismo rekli – ako ne platiš na mostu, platićeš na ćupriji.
Tako je i s Englezima. Nije humor doktorska disertacija da bi čovek morao da zna istoriju Engleske, ali nešto ipak treba znati. U jednim londonskim novinama, prilikom pojave izuzetno guste (ali uobičajene) magle nad Lamanšom, izašla je vest: “Evropa i danas odsečena od Engleske“. Nije smešno, ali govori o njihovom mentalitetu. A njima mnogo toga predstavlja unikat, upravo ono zbog čega volim taj humor. Ništa im nije sveto. Setite se izvanrednih minijatura mister Bina, kojima čak surovo podvrgava satiri, pa i sarkazmu, englesko viđenje religije i društvenih odnosa. Nisu pošteđeni ni nacioni, jer je Engleska sve više konglomerat nekadašnjih građana njenih kolonija. Napraviti vic na račun nekog Pakija (Pakistanca) je normalno i niko se ne ljuti zbog toga. Kada je reč o politički korektnom govoru, to oni ostavljaju za parlament, pa i tamo možete čuti, iz usta “biča parlamenta“ sve i svašta. Nije retkost da se ministar, posle radnog vremena, u svom kraju, sa susedima, takmiči u brzom jedenju kolača, ili pravljenju najsmešnije grimase, maskenbalima itd.
Granica između ozbiljnosti i humora je neverovatno precizna i samo neznalica ili zlonameran čovek može je preći. Neke stvari se podrazumevaju i tu nema potrebe da se kaže, “šalim se, naravno“. Kao kad Englez prilikom upoznavanja kaže How do you do. Niko zaista ne očekuje da zastanete i počnete o tome kako ste proveli dan, šta vas boli, ko vas je uvredio, itd. Bogastvo engleskog humora leži u njegovom jeziku, homonimiji, sinonimiji i svemu onome što može dovesti do blagog osmeha na licu. U prvom broju antičasopisa “Deponija“ zadao sam mojim učenicima interesantan zadatak koji je bio jednostavan: prevesti bukvalno neke fraze, pa i psovke, kako bi se videlo koliko je unutrašnji smisao jezika ono što ga razlikuje od drugih. Pošlo se, naravno, od čuvenog How yes no (kako da ne), a nastavilo s on the face of the place (na licu mesta), itd. Kada smo došli do psovki tu smo već bili na našem terenu. Bilo je učenika koji su već posetili London ili su znali elementarne vulgarne narodne umotvorine pa smo mogli odmah da uočimo razliku koliko suvoparno zvuči fuck your bright Sunshine u odnosu na naše Sunce ti žarko…itd.
Ako hoćete da upoznate Engleze, upoznajte se s njihovim humorom. Mister Bin, Crni Guja, Monti Pajton, Mućke, više će vam pomoći nego mnogi rečnici ili udžbenici istorije i sociologije. Da bismo pokazali na primeru koliko njihov humor može da bude neobičan, pa i apsurdan, evo jednog primera:
A sandwich walks into a bar. The bartender says: Sorry, we don’t serve food here (ulazi sendvič u bar, a šanker mu kaže – izvinite, mi ne služimo ovde hranu). Smešno? Ko bi ga znao…kao igra rečima jeste interesantno. Evo dva klasična vica o Englezima, možda će se neko i nasmejati:
-Na pustom ostrvu zateknu dva Engleza koji su preživeli brodolom i tu bili već dve-tri decenije. Kada su pitali jednog kako mu se zove prijatelj, on je odgovorio: ne znam, nije bilo nikog da nas upozna…
-Šef nalazi način da radnici da otkaz i to čini sledećim rečima: Gospođo, vi tako dobro obavljate svoj posao da ja jednostavno ne znam kako ćemo od ponedeljka bez vas, ali snaći ćemo se već nekako…
U sledećem nastavku: “Južnjačka uteha“
Tekstove objavljujemo utorkom
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
